Večiti docnitelji

Ovu novu 7519. godinu dočekao sam, sa srpskim druidima još 21. decembra. Naše staroversko slavlje bilo je u restoranu, na sedmom spratu Doma sindikata; šef parade bio je Milan Obrenović, u ovom životu, samo pilot. A gde za kafanskim stolom sedi više od tri pilota tu, obično, neki puč ili zavera počne da se sprema. Ali, ne bojte se, zasad, nismo nikakva sekta, nismo još legalizovana verska zajednica, ali ako nas stisne neka velika nevolja registrovaćemo se kao naša britanska druidska braća. Elem, 21. decembra dan je najkraći u godini, a noć najduža.Ali, 22. decembra dan počne da duža, za minut i dvanaest sekundi, čoveče, to ti je pravi početak novog godišnjeg ciklusa. Tada i tvoje telo, bajo, počinje polako da se budi, baš kao telo medveda, krvotok hrasta i svaki damar biljčice na ovoj strani Zemljine polulopte, a ti misliš da majka priroda mrtvim snom spava. E, tu, u startu grešiš, brale! Ako sebi dobra želiš, ako si, zaista „luča mikrokozma“ onda ti, pobratime, moraš, od prve sekunde novogodišnjeg ciklusa, sa makrokosmosom da se uskladiš! A šta ti radiš, nesrećo!? Novu godinu čekaš DESET DANA kasnije! Pa ti je malo i tog astronomskog zakašnjenja te Srpsku novu godinu čekaš, eeej, 12. januara pa si tako DVADESET I DVA dana u kobnom zakašnjenju sa buđenjem prirode! I, šta je tu onda čudno što kaskaš za Evropom, kad kaskaš za sobom, za solarnim ciklusom, kaskaš, bre, za bogom Vidom, i, čemu se onda nadaš, mučeniče!? Doček druidske 7519. godine u kafani Doma sindikata svideo se Bilji, ali još više Karlu Gustavu Jungu. Pored ostalog, i zato što je moglo da se puši „samo da prozori budu širom otvoreni“. Kad se popilo i pojelo, prešlo se na zdravice, a moj guru iz Švice potura mi, ispod stola, fotokopiranu stranicu iz knjige „Čujte Srbi“ Arčibalda Rajsa. „Pročitaj im ovo kada u nazdravljanju, na tebe dođe red“, šapuće mi na uvo. Držim papir na kolenima i, letimice, čitam poznati tekst Rajsove poslanice: “Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći, u narodnu religiju. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji... Brižljivo čuvajte tu vašu narodnu religiju, jer će vaš narod, onog dana, kada je napustite, biti izgubljen!“ Ređaju se pilotske zdravice, pa me Milan Obrenović, u neko doba, najavi. Ali, nisam pročitao Rajsovu poslanicu, već sam prisutne slavare pozvao da 22. juna dođu na Suvu planinu gde ćemo, u astronomski najdužem danu u godini, postaviti kip boga Vida. Pozvaću i patrijarha Irineja. Ako je, kao prvi srpski patrijarh, onomad, za praznik Hanuke u beogradskoj jevrejskoj sinagogi zapalio jednu od sveća na osmokrakom svećnjaku menora, čime je, simbolično, Jevrejima u ime SPC oprostio što su razapeli Isusa, zašto se onda patrijarh ne bi, u ime Svetog Save i Nemanje, ne bi izvinio i nama starovercima i bogumilima, za dvesta hiljada duša koje su pobili uterujući na silu, u nas, hrišćanstvo!? Ovde sam, bogami, aplauz u kafani dobio, a moj guru je očima užagrio: “Odlična, odlična ideja! I, veruj mi, zbog ovoga podržaće te švajcarska loža Alpina da dobiješ Nobela! Ako ne za literaturu, a ono za mir i versku toleranciju. A sredićemo, nekako, da te Boki Kluni i Vuk Jeremić puste da odeš u Oslo po nagradu...“ Krenemo sa trga Baje Pašića, naravski, naćifleisani i giljamo pešice ka Gročanskoj, e da malo isparimo, da se provetrimo od duvanskog dima koji nam se uvukao sve do pluća i gaća. I, eej, gore kada smo zamakli iz Bulevara u Vojvode Šupljikca, tačnije, kod „Skvera“, moj guru povlači dim iz srebrnaste patarenske lule te, potom, jezikom zapliće: „Da li si primetio...hik...Uvek kada su Srbi..hik...u velikoj nevolji, neki se Švajcarac, među njih, pojavi...hik...Arčibald Rajs je, svojevremeno, celom svetu obelodanio užasne zločine...hik... austrougarske vojske nad srpskim življem u Mačvi...A danas, evo, Dik Marti ... hik ... dakle, opet Švajcarac...hik...otkriva Tačijeve zločine na Kosovu. Kažem ti...hik...kad zagusti Srbi nemaju iskrenijih prijatelja...hik...od belih gnostika iz Švajcarske! A zašto je to tako...još ti ne mogu reći...hik...još si mlad za te istine...hik!“ U gluvo doba, Gročanska je ulica avetinjska; čopor pasa lutalica juri mačke i sumnjiva, plašljiva lica, ali, da vidiš, neće na pijance jer gadne su to i nepredvidive zveri. A svetle i po ponoći prozori Centralnog zatvora, a FK “Obilić“, u mraku, nekog čeka... Sa Jungom, pre spavanja, udarimo po Nikolinom vinu, pa brzo lezi da ne svane. A moja Crna mi u snu šapuće: “Reći ću ti ono što tvoj guru neće još da ti kaže; ti beli gnostici iz Švice, takođe, čekaju Novu godinu 21. decembra, a to što nam pomažu u mračnim vremenima, to je zato što se još sećaju nemanjićkih progona staroveraca. A sve dok se držimo pravoslavnog kalendara sve dotle ćemo biti narod večitih docnitelja. Sve dotle živećemo ko miševi“. Nego, ajd’, srećna vam 2011. godina!