Svaka četvrta neuspešna

Nekada je Magnohrom, sećaju se Kraljevčani, zapošljavao čak 7.000 ljudi. Kažu, skoro da i nema porodice u Kraljevu ili okolini čiji barem jedan član nije radio upravo u ovom preduzeću. Danas ih je, pak, na platnom spisku tek 244, dok je još oko 230 radnika angažovano na privremenim ili povremenim poslovima obezbeđenja ili administracije, u rudniku ili na nedavno pokrenutoj peći. Dragomir Majstorović, privremeni zastupnik kapitala u Magnohromu, koji je u ovom preduzeću već 35 godina, a na mestu zastupnika od propasti privatizacije, od januara 2008. godine, kaže nam da je preduzeće 2000. zapošljavalo 5.300 radnika, a pre skoro četiri godine dve i po hiljade. Nedavno je u Magnohromu pokrenuta i primarna proizvodnja, tek četiri godine nakon raskida ugovora o privatizaciji sa jednim od braće Mital, Indijaca poznatih po proizvodnji čelika, koji je u ovoj fabrici ostavio pustoš. Nade Kraljevčana da će prodaja preduzeća firmi Global stil, u vlasništvu brata Lakšmija Mitala, jednog od najbogatijih ljudi u svetu, konačno doneti bolje dane za Magnohrom, njegove zaposlene, ali i celo Kraljevo, ubrzo su se pretvorile u najgoru noćnu moru. Umesto 23 miliona evra koliko se novi vlasnik obavezao da će investirati u narednih pet godina i 19 miliona evra koliko je trebalo da plati dugovanja Magnohroma, preduzeće je ostalo i bez dobrog dela svoje imovine. I u stanju daleko lošijem nego što je bilo pre privatizacije. Dragoljub Majstorović kaže da je novi vlasnik, Global stil, po privatizacionom ugovoru imao pravo da otuđi 20 odsto imovine Magnohroma, pa se ubrzo nakon potpisivanja ugovora o kupovini Magnohroma počelo i sa isecanjem peći i ostale opreme i pretvaranjem u staro gvožđe. „Mi ćemo sada morati da kupimo briket presu, a dve naše prese vrednosti dva miliona tadašnjih nemačkih maraka, isečene su u staro gvožđe. I to nije sve. Sekle su se i druge mašine. Priča se da su naše mašine prodate u staro gvožđe kasnije ponovo sklapane u drugim fabrikama“, kaže Majstovorić. On dodaje da je šteta napravljena fabrici dok su njome rukovodili novi vlasnici prevazišla najavljene investicije, jer je fabrika u to vreme podigla i kredit od četiri miliona evra koji sada Magnohrom mora da vrati. „Da ne pričam da smo svu tehnologiju i recepturu sve vreme nudili čeličani braće Mital u Bugarskoj, tako da su oni tako profitirali, a mi upropašćeni“, kaže Dragomir Majstovorić. Danas, ovo preduzeće radi sa tek 10 odsto svog kapaciteta. U Agenciji za privatizaciju, koju zaposleni u Magnohromu okrivljuju što nije reagovala na vreme iako je bila i više nego očigledna namera novih vlasnika da pokradu imovinu preduzeća, kažu nam da je stanje u ovoj fabrici koja je trenutno u restrukturiranju, više nego teško i pitanje je da li će ikada ona naći novog vlasnika. Da zlo bude veće, Magnohrom, iako najeklatantniji primer, nažalost nije nikakav izuzetak. Ovakvih ili sličnih privatizacija širom Srbije ima na stotine. Skoro da se na prste mogu izbrojati svetli primeri. Prema statistici, svaka četvrta privatizacija u Srbiji smatra se neuspešnom. Tačnije, učešće raskinutih privatizacionih ugovora u ukupnoj privatizaciji je 27 odsto. Neki će reći da to i nije veliki procenat, štaviše da je manji nego u drugim zemljama koje su sprovodile privatizaciju, ali ne treba zaboraviti da se ugovor raskida samo onda kada novi vlasnik „debelo“ prekrši preuzete obaveze. I da taj procenat ponajmanje govori o uspešnosti privatizacije u Srbiji, te da je loše stanje privrede mnogo bolji pokazatelj neuspeha privatizacije u protekloj deceniji. Ekonomista Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije kaže za NIN da se ispostavilo da je insajderska privatizacija, primenjivana još od kraja 80-ih godina, bila bolji model od privatizacije koja se zasniva na brzoj prodaji preduzeća. „Radnici koji su godinama gradili i unapređivali ta preduzeća, s pravom su očekivali da učestvuju u privatizaciji. Svakako bi insajderska ili vaučerska privatizacija bila bolje rešenje. Očekivanja vlasti nakon 5. oktobra da će Srbija postati investicioni hit i da će investitori potrčati u nju, pokazala su se pogrešnim. Jer se vlast nije potrudila da stvori ambijent u koji bi došle, pre svega, grinfild investicije, a onda i uspešne svetske kompanija da kupe neko od domaćih preduzeća“, kaže Šuković. Tako smo umesto velikih investicija i svetski uspešnih kompanija, dobili uglavnom špekulante. Domaće ili strane kompanije koje su u privatizaciji učestvovale kako bi se dokopale atraktivnog zemljišta ili pak još atraktivnijih poslovnih prostora. Devizom da je dobrodošao svako ko u domaću privredu unese novac, retko koji kupac preduzeća je podrobno proveravan. Bilo da je u pitanju bonitet preduzeća koje učestvuje u privatizaciji ili pak poreklo novca kojem kupuje domaća preduzeća. Danilo Šuković podseća da su se Savetu strani investitori često žalili da ne mogu da učestvuju u privatizaciji, jer na svakom koraku nailaze na sumnjive radnje, ili u najmanju ruku na korupciju. On kaže da je najveća odgovornost na državnim organima, odnosno ministarstvima ekonomije ili privatizacije, ali da je i pogrešna odluka da jedan isti organ, Agencija za privatizaciju, sama i prodaje preduzeća i kontroliše rad novog vlasnika. „To je odlična podloga za korupciju ili voluntarizam, pa nije ni čudo što se često priča o nameštenim tenderima ili aukcijama“, kaže Šuković. Tako je u Srbiji godinama javna tajna da se aukcije dogovaraju. I da neki zainteresovani kupci imaju informacije o ostalim učesnicima na aukcijama, te da se s njima dogovaraju ko će i za koju cenu kupiti neko preduzeće. Dešavalo se i da preduzeća u prospektima fingiraju finansijske izveštaje i ne prikažu pravo stanje u firmi, pa se investitor tek nakon kupovine preduzeća suoči sa stvarnim stanjem. U Agenciji za privatizaciju nam kažu da ima i kupaca koje je svetska ekonomska kriza omela da ostvare svoje namere. Takav primer je, kažu, domaći proizvođač autobusa Ikarbus, sa čijim kupcem, ruskom kompanijom Avtodetal, je ugovor raskinut početkom septembra 2009. godine. Ruse je, kažu u Agenciji, kriza omela da realizuju planirani izvoz na rusko tržište, jer su tamošnje vlasti, opet zbog krize, naredile da se Rusija u narednim godinama mora oslanjati isključivo na domaću proizvodnju i zabranile uvoz autobusa. Ipak, Antonija Vujičić, pi-ar Ikarbusa kaže za NIN da, kakve god da je imala namere, ruska kompanija nije ispunjavala ugovorene obaveze. Radnici su zbog neisplaćenih zarada stupili u generalni štrajk, a preduzeće je bilo na ivici propasti. Danas je ono takođe u restrukturiranju, radi sa daleko manjim kapacitetom od mogućeg i čeka novog kupca. U međuvremenu je na aukcijama prodat deo imovine Ikarbusa, koji ne služi u proizvodne svrhe, a u Agenciji za privatizaciju, koja se sa ruskim Avtodetalom tuži zbog nenaplaćene bankarske garancije, kažu da je potpisan i Memorandum o razumevanju sa Beogradom o proizvodnji autobusa za gradski prevoz. Za Ikarbus je još od prošle godine zainteresovana jedna holandska kompanija, a pominje se čak i Mercedes. Ipak, da li će i kada ovo preduzeće, čiji većinski vlasnik (51 odsto) je država, ponovo biti prodato, niko ne može da to sa sigurnošću tvrdi. U Srbiji je ostalo neprodato oko 450 preduzeća, od čega se za oko 210 njih odustalo od privatizacije, dok 240 čeka novog kupca. Takođe, prodaju još čekaju i državna i društvena preduzeća iako je društvena imovina trebalo da bude odavno ukinuta. I rok za završetak procesa privatizacija prošao je odavno, pa su se vlade u poslednjim godinama dovijale produžavanjem tog roka za kraj one naredne godine. Nijedno od nekada najuspešnijih domaćih građevinskih preduzeća, beogradska Mostogradnja, ni posle dva tendera, tokom 2007. i 2008. godine nije dobilo novog vlasnika. Oba tendera su proglašena neuspešnim, jer ili nije bilo zainteresovanih ili oni pak nisu bili kvalifikovani za učešće na tenderu. Preduzeće, čiji radnici su nekada gradili, ne samo u Srbiji, nego i u celom svetu, danas je samo podizvođač u rekonstrukciji beogradskog mosta Gazela. Iskorišćenost njegovih kapaciteta je tek oko 30 odsto, a od to malo posla što mu je ostalo, 98 odsto se odnosi na domaće a samo dva odsto na inostrano tržište. I Mostogradnja je u restrukturiranju, a u Agenciji za privatizaciju nam kažu da će se o njenoj novoj prodaji razmišljati tek nakon završetka posla sa Gazelom, a nije isključena ni mogućnost podržavljenja preduzeća. Država i dalje nema jasnu strategiju šta će na kraju sa preduzećima koja niko ne želi ni na poklon, a kamoli da ih kupi. Iako u nepremostivim problemima u poslovanju i ogromnim dugovima, od stečaja ili prinudne naplate, za sada ih čuva proces restrukturiranja. Samo, dokle? Prodato, neprodato, poništeno... status broj preduzeća prodato 2298 132 (tender) 2153 (aukcije) neprodato 451 147 (restrukturiranje) 31 (tender) 273 (aukcije) neprodata državna preduzeća 208 neprodata društvena preduzeća 243 raskinuti ugovori 623 589 (tender) 34 (aukcije) naplaćena sredstva 180 milijardi dinara preneta sredstva u budžet 130 milijardi dinara Stižu državni menadžeri Agencija za privatizaciju objavila je nedavno listu 284 kandidata koji su, kako kažu, kvalifikovani za obavljanje posla zastupnika privremenog kapitala u državnim preduzećima u kojima je prethodno raskinut ugovor o privatizaciji. U nadležnosti Agencije je više od 200 takvih preduzeća, od kojih je većina trenutno u restrukturiranju i priprema se za novu privatizaciju. Zastupnici će, uslov je Agencije, biti u obavezi da sačuvaju imovinu preduzeća, ali i da ih, ako je moguće, podignu kako bi bila što atraktivnija za potencijalne kupce. Na konkurs za privremene zastupnike, iz septembra 2010. godine prijavljeno je 1.346 lica. Najmlađi kandidat sa liste imao je 27, a najstariji čak 74 godine. U Agenciji kažu i da 70 odsto kandidata ima više od 20 godina radnog iskustva, pa i na rukovodećim mestima u privredi. Takođe, oko 90 odsto kandidata ima visoku stručnu spremu. Raskinuti ugovori po godinama 2003. 24 2004. 90 2005. 75 2006. 56 2007. 69 2008. 73 2009. 90 2010. 127 2011. 18 Osnov za raskid ugovora neplaćanje dospelih rata kupoprodajne cene 236 neodržavanje kontinuiteta poslovanja i nepoštovanje socijalnog programa 227 nedostavljanje bankarske garancije 52 neizvršenje investicione obaveze 80 raspolaganje imovinom suprotno odredbama ugovora 28