Da nam živi, živi rad

Moj prvi neposredni susret s proletarijatom zbio se pre više od trideset godina u jednoj fabrici duvana, koja će mnogo kasnije biti prodata najvećem svetskom proizvođaču cigareta. Bila je to antipatija na prvi pogled. Nemajući u neposrednom okruženju nikog ko je poticao iz tog miljea, manje-više sve što sam do tada znao o radništvu do mene je dopiralo već propušteno kroz uobičajenu ideološku obradu tog doba. I mada odavno niko - pa ni mi, novopečeni srednjoškolci prvi put na proizvodnoj praksi - nije padao na tlapnje o proletarijatu kao društvenoj avangardi, neke osnovne pretpostavke o tome šta nekog čini radnikom ipak su opstajale: polazeći od toga da se tih godina od učenika uglavnom još očekivalo da uče, naivno sam pretpostavljao i da radnici tokom radnog vremena, u principu, rade. Što se baš i nije pokazalo tačnim. Onako kako sam ja to onda video, rad za mašinom bio je tek jedna od ravnomerno zastupljenih aktivnosti kojima se popunjavalo vreme do odlaska kući; skoro podjednako mnogo vremena trošeno je na cigaret-pauze (dobro, šta bi čovek i radio nadohvat tolikih cigareta), ili prosto na ono što se danas naziva blejanjem. Kasnije mi je, istini za volju, postalo jasno da takvo stanje nije bilo samo rezultat manjka radnih navika i tipično balkanskog ošljarenja (bilo je tamo sigurno i vrednih ljudi, samo te marljive nisam upamtio), nego i, recimo, za ono vreme uobičajenog viška zaposlenih: mnogi od njih nisu ni imali bogzna šta da rade kad su glavni deo posla obavljale mašine. Tada se, međutim, mom tinejdžerski žustrom, moralističkom pogledu na svet to dangubljenje činilo neoprostivim - isto kao i, na nekom drugom planu, nepostojanje ičega što bi zaličilo na klasnu svest (rekoh: bio sam mlad i naivan) i, posledično, spremnost da se iz ovog ili onog razloga, ali svakako s pravom, prodrma samozadovoljna direktorska i partijska vrhuška. Kombinacija tih utisaka me je učinila trajno podozrivim prema ovdašnjoj radničkoj klasi i njenom mestu u društvu. Pri tom je ključna reč ovdašnja. Jer, svaki televizijski izveštaj o radničkim demonstracijama na trulom Zapadu, sa desetinama ili stotinama hiljada učesnika, učvršćivao je moje uverenje da su to pravi radnici i da se tako bori za svoja prava. A kako je, malo pre nego što ću prvi put stupiti u fabriku, u Gdanjsku rođena Solidarnost, pokazujući da ni na još trulijem Istoku radništvo više nije tek beslovesna masa - dok su ovi naši od oblika sindikalne borbe i dalje poznavali samo prvomajski desant na roštilj i pečenje - zaključio sam da jedino od našeg proletarijata nikad neće biti vajde, ponajmanje za njegove pripadnike. Ništa od onog što je usledilo nije davalo povoda da promenim stav. Kada su posle 1987. na radničkim ormarima, kabinama dizalica i prozorima teretnjaka umesto devojaka s duplerica i iz novina isecanih fotografija omiljenog fudbalskog kluba počeli da niču posteri sa Slobinim likom, ponovo se pokazalo da radnici ne shvataju šta su njihovi pravi interesi. Miloševića jeste uzdigla kvazipatriotska intelektualna elita, a na vlasti ga učvrstila partijska i bezbednosna klika nasleđena iz komunizma; ali bez energije masa, koju su u ogromnoj meri obezbeđivali upravo radnici-mitingaši - presnu nacionalističku laž bespogovorno prihvatajući kao neporecivu istinu - taj talas ne bi prerastao u apokaliptičnu pošast koja će devedesetih zbrisati sve pred sobom. Danas, naravno, od radništva nije ostalo ništa, jer su u međuvremenu (neizbežna) tranzicija i (neizbežno?) korumpirane vladajuće garniture koje su je sprovodile dokrajčili ono što sankcije, ratovi i obična ljudska pokvarenost nisu. Prezreni i odbačeni od svih, radnici su srozani na nivo lumpenproletera - a ako nekom srećom i imaju posao, o kapitalizmu iz prve ruke saznaju na način mnogo brutalniji od onog na koji ih je socijalizam nekad uveravao u svoju tobožnju superiornost. Ali mi se svejedno čini - zvučaće možda surovo i nepravedno, ali neka - da je, kad se sve sabere i oduzme, ovdašnja radnička klasa za svoju potpunu propast i lagano izumiranje ipak najviše sama kriva. I zato nekako ne mogu da saosećam s njom. (autor je urednik diplomatskog biltena VIP)