Penjanje na balerinu

Ah, šta mi bi da odem na belopalanački vašar, u petak, za Preobraženje! Ali, kako da ne odeš!? Dolaze, bre, našinci iz Los Anđelesa, Vankuvera, Melburna i kako onda da se ne sjuriš iz Beograda?! Bila bi to velika zavičajna bruka od koje me ne bi oprala ni Nišava. Mada, već odavno, vašar u Beloj Palanci nije ono što je nekad bio. Nema, recimo, menažerije u kojoj „zmija car tri dana jede – da, tri dana jede – ne, a hrani se mišovom, pacovom i ostalom domaćom životinjom“. Nema više ni „Zida smrti“ kojim su se, uz njega, motorima penjali Munjini sinovi iz Pirota. Nema ni snagometra sa bokserskom kruškom, pa „ko nabije, taj dobije“, a nema ni pikada, ni gađanja u metu iz vazdušne puške, ni platnenih lopti kojima ciljaš u limenke naslagane na polici u obliku piramide. Najzad, nema ni velikih drvenih ringišpila koji su škripali pod teretom mladih uspaljenih telesa, i bacala, kao iz katapulta Cigane i Vlahe, po krovovima obližnjih kuća, jer, kočoperni, nisu hteli da se vezuju lancima za sedišta. Iz tih vremena, ostala je, do danas, živa izreka: “Najebamo ko Vlasi na vašar“. Umesto ringišpila, kakvih je bilo samo još kod Felinija, vrte se neke gvozdene skalamerije. A glavna nakaza belopalanačkog vašara je „balerina“, rekao bih da je, baš, ona iz Bregovićevog spota. Pored „balerine“ je i nekakva „panorama“, ogroman točak sa koga, čas, vidiš sve do Sićeva, a kada se strmekneš dole ne vidiš dalje od nosa, tačnije, od plastičnog naduvanog tobogana niz koji se suljaju deca cičeći od radosti. Elem, od starih vašarskih radosti ostali su samo „mećići“, dobro de, mekike. Ali, ni mećići više ne hrskaju pod zubima od sitne prašine kada se nasred vašarišta, dok trešti harmonika, obavezno „dalapa“ razvije spontano vatreno kolce, „svinjski galop“ najčešće. Nema više ni kabeza, klakera, sada se deci nutka „staklena vuna“ i koka-kola. Nema više ni brda lubenica, širi se samo miris „gumenih“ pljeskavica, a iz urnebesnih zvučnika trešti tehno muzika, pleksus i mozak ti, bajo, pomera. Na sve to ludilo Saška me tera da se, s oproštenjem, popnem na – „balerinu“. A „balerina“ fijuče kao akcelerator u Ženevi, i, ludi Srbi lete u korpama kao eksperimentalni atomi koji svaki čas mogu da odstupe sa ucrtane putanje i dekliniraju ka belopalanačkom groblju ili ka Koridoru 10 koji je, verovali ili ne, počeo da se gradi! Ali, ko to sad, brale, da poveruje Mrki, „ministru za golemo laganje“. Saška me vuče za ruku ka „balerini“, a počela i Biljana, sprovode me kao izgrednika sa nekog fudbalskog derbija koji se batrga da ga ne strpaju u „maricu“ jer zna da će, tamo da mu, na pamuk, vade dušicu... Šta se, bre, ovo sa mnom dešava? Eeej, da ne smem da se popnem na „balerinu“! A na grdne sam se balerine, kao brucoš, na Kalemegdanu penjao! Dobro, nisu bile prvakinje beogradskog baleta, ali su bile šampionke jednog mnogo važnijeg umeća. A sada, evo, na Preobraženje, ne smem da se uhvatim u koštac sa „balerinom“ polovnjačom na kojoj su se, čujem, onoliki dripci vrteli u Trstu, pa i po čitavoj Italiji, a izgleda, i u Austriji. I, umesto da skupim malo muške hrabrosti i priznam Saški da me strah od „balerine“, vadim se, jadno na moje „ozbiljne godine“, na sedu kosu i bradu. Mada, ako ćemo pošteno, ne priliči srpskom Tolstoju da se na vašaru penje na „balerinu“. Ali, avaj, video sam koliko sam pao u Saškinim i Biljinim očima! I samo još treba da me Karleuša oplete preko tabloida da nemam muda, a što je, već, javila ovom našem Bokiju Kluniju... Posle ponoći, krenuli smo, po mesečini, pešice za Vidovo, pet kilometara uzbrdo. I klomparam hrabro, slobodno po šumskom putu, ne plašim se karakondžula, todoraca i šumskih duhova, ali „balerina“, „balerina“ me proganja... K. G. Jung, moj guru iz Švice, baš se ražalostio kada je video koliko sam se snuždio nad svojim „baletanskim“ kukavičlukom, nad tzv. „staračkim sindromom.“ Moj guru iz Švice šiba, barabar sa mnom uzbrdo, stigne da povuče i dim iz srebrnaste, patarenske lule, pa kaže: “Glavu gore, dečače! Nije te tvoja arijska hrabrost ostavila, nego ti je hrabrost samo sazrela. A, glupo bi, zaista, bilo da tabloidi na naslovnim stranama objave da je srpski Tolstoj poginuo na balerini!? Jer, evo, na jerusalimskom Univerzitetu uveliko pokušavaju da detektuju svaku promenu koja je ikad napravljena na originalnom tekstu Starog zaveta. Valjda, kapiraš da se piše sasvim nova Biblija i da ti svoju arijsku verziju treba što pre da daš! I ko će to da uradi ako ti nastradaš na ovoj jebenoj balerini!?“ Nego kućevne lasice u Vidovu jure nekog duha po tavanu, pa izađem da, na mesečini, spavam u ligeštulu. Opije me, začas, mesec, opiju me zvezde, a okupile se i noćne vile pa me šašolje. Kad, eto i moje Crne sa Kumove slame, pa me i ona, kao Jung, požuruje: “Moraš odmah da napišeš da je Stari zavet pisan vinčanicom na sebrejskom, i da je Mojsije begao sa BEGEJA od dunavskih faraona! Bežao je iz Podunavlja BEGEJSKIM PUTEM, to jest, moravsko- vardarskom dolinom, i taj put je, skraćivanjem reči i izbacivanjem pojedinih slova, postao - EGIPAT! To treba napisati! A za to treba mnogo više hrabrosti nego li se na neku balerinu popeti!“