Varvarin u novom milenijumu

Čuveni pisac petparačke literature Robert I. Hauard nije verovatno ni sanjao tridesetih godina prošlog veka da će njegov neustrašivi ratnik Konan, čije su priče bile prožete filozofijom i romansom, u trećem milenijumu doživeti inkarnaciju koja će ga dovesti do neprepoznatljivosti! U novom filmu Konan Varvarin, nedavno proizvedenim i već uveliko ocrnjenim i kod kritike i kod publike, glumac DŽejson Mamoa nije ni blizu onog golemog, žestokog Simerijanca, koji ne preza ni od čega, toliko smelog u svojoj primalnoj snazi, da predstavlja ovaploćenje jedne čitave zemlje i epohe. Čudno je to, imajući u vidu činjenicu da se hrpa scenarista, koja je radila na novom filmu, zapravo nije mnogo oslanjala na originalne i toliko popularne filmove o Konanu iz osamdesetih, koliko na izvorne priče Roberta I. Hauarda - te misterije od pisca, koji je za trideset godina života (1906-1936) ostavio u amanet jedinstvenog Simerijanca, varvarina sa dalekog severa. Prožet sopstvenim životnim nespokojem, Hauard je osmislio alter ego, čijim bi se pustolovinama divio kao svojim. Prvi put, Konana je predstavio u poemi Simerija, smestivši ga u tu fiktivnu „zemlju tame i noći, između gustih šuma, tihih potoka i oblačnog neba“. Usledilo je čak sedamnaest novela objavljenih za četiri godine u tada popularnom časopisu Weird Tales, namenjenom za publikacije sličnog žanra. U svim ovim delima, Konan Simerijanac je glavni junak imaginarne hiberijanske epohe, opisavši je kao doba kojim vladaju lopovi, prevaranti, pirati i ubice. Herojskog izgleda i dela, Konan je ubrzo postao omiljeni junak podžanra takozvane herojske fantazije, predstavljajući istinskog američkog junaka, u godinama teške depresije. Hauardov junak nije bio samo opaki ratnik, već i visoko inteligentan strateg i elokventni poliglota, a imaginarnu epohu nisu obeležili samo njegovi podvizi, već i onostrani likovi, rituali i okrutni negativci. Shodno svemu navedenom, naravno da se ideja o prebacivanju Konana u druge medije rodila dosta rano, ali je zbog nerešenog autorstva nakon piščeve smrti, morala da sačeka još koju deceniju do prve vizuelizacije. Ako izuzmemo naslovnice časopisa Weird Tales, na kojima je Konan crtan shodno vremenu i stilu tokom kojeg je nastao, prvi pravi lik varvarina pojavio se u stripu u Marvelovoj adaptaciji, ranih sedamdesetih godina. Priče su preuzete direktno iz Hauardovog originala i predstavljale su verodostojnu adaptaciju njegovog rada. Sve do pojave prvog filma i prve (za današnje standarde poprilično primitivne) video-igre u prvoj polovini osamdesetih godina, Konan je bio jedan od voljenijih strip junaka. A kada se, nakon čitave decenije upornog pokušavanja da se prebaci i na veliko platno, konačno 1982. godine pojavio i prvi film u režiji DŽona Milijusa, filmska kritika je te godine dobila potpuno novu definiciju, jer ih je upravo taj film podelio na dva tabora – na one koji ga smatraju genijalnim remek-delom i ne libe se da to i potpišu i na one druge koji ga smatraju genijalnim remek-delom, ali koji to nikada nisu smeli da priznaju, iz čisto snobovskih razloga! Milijus je znao kako da iskoristi scenario tada neafirmisanog „dečka koji obećava“ Olivera Stouna, da predstavi svoju politički nekorektnu viziju desničarske zemlje u kojoj se radnja Konana Varvarina odigrava i da prezentuje svetu bodibildersku zvezdu Arnolda Švarcenegera, kome će godinama kasnije, tek retki moći da pariraju. Još dve godine zaredom, Konan je za generaciju koja je odrastala osamdesetih predstavljao herojski uzor u dva ostvarenja koja su usledila – Konanu uništitelju i „spin-off“-u Crvena Sonja, voljenim koliko god da su bili slabiji od Milijusove verzije. Nije lako bilo naći kasnije adekvatnu zamenu za taj het-trik! Devedesetih godina pomena od budućih filmova nije ni bilo, a novo vreme uslovilo je najpre animirani serijal, a potom i prenošenje u sledeći medij – televiziju! Vođeni prethodnim uspešnim modelom rada, producenti serije su odabrali Ralfa Melera, poznatog bodibildera iz Evrope, sa znatno mekšim nemačkim akcentom od svog slavnog prethodnika, ali i pored solidnog prijema, serija se nije zadržala na malim ekranima duže od jedne sezone. Kada je 2003. godine kuća Dark Horse House preuzela na sebe odgovornost da u vidu stripova i grafičkih novela nastavi život Konana Varvarina, činilo se da industrija još nije spremna da ga tako olako sahrani. Za novi milenijum, imaginarna epoha bila je i dalje bliska originalnoj zamisli, ali sa dodatnim linkom sa vremenom sadašnjim, u kome je varvarska zemlja tako brutalna i svirepa, da deluje kao da se tamošnja radnja odvija baš tu, pred nama. Sve ovo činilo je istoriju jednog junaka, ispisanu tako u svakom segmentu njegovog bivstvovanja. Sada, međutim, nova tehnologija diktirala je kreaciju koja nikada nije mogla da bude njen deo, kreaciju lišenu dubljih likova, logičnijih zapleta i karakterističnog vizuelnog stila. Konan Varvarin iz 2011. godine je serijal brzih video-spotovskih vinjeta, ispunjenih akcijom i klišeima do te mere, da priča u njemu zapravo ni ne postoji. Ako su sve prethodne inkarnacije Konana bile tumačene kao pečat vremena u kome su nastajale, onda su DŽejson Mamoa i 3 de vizuelizacija Simerije oličenje one naše najgore svakodnevice, prepuštene brzini življenja, dezorijentaciji u vremenu, uslovljavanju tehnologije i iščeznuću osnovnih parametara vrednosti. Ali srećom, Konan kojeg volimo čeka nas i dalje u svojoj imaginarnoj zemlji.