Pilula za krizu

U prva tri meseca ove godine izdato je dva i po miliona kutija sedativa više nego u istom periodu prošle godine, što je ozbiljno zabrinulo naše vlasti. Oformili su komisiju zaduženu da preispita o čemu se tu radi, a ona je ozbiljno pristupila zadatku i čitavih šest sati zasedala već tokom prve sesije. Pa onda još nekoliko puta. Bilo bi logično da su zaključili da je narod siromašan i gladan, da mu teško pada i gubitak posla i Kosova, da je sve nervozniji zbog zabrane pušenja… ali nije. Ili jeste, samo to na narod nije ostavilo utisak kao činjenica da taj poslednji pristupačni opijat koji drži mase pod kontrolom državu košta više nego što je rada da plati. I zbog toga je odlučeno da će država, konkretno RZZO, plaćati manje, a da oni koji ne mogu da prežive dan bez nekog ublaživača patnji mogu kao nekada da prošetaju pijacom i da između glavica zelene salate potraže šta već vole: bensedin, demetrin, lorazepam… Laka odluka ako se ima u vidu da je crno tržište najstabilnija kategorija u našem društvu koje nije izneverilo nijednu vlast, pa neće ni ovu. Dileri su se pojavili pred apotekama, posebno u krugu bolnica i otpočeli prodaju jedne table bensedina za 500 dinara, što je “adekvatna” cena ako se ima u vidu da su kupci paćenici koji šetaju u pidžamama i ne mogu da stignu baš daleko (što zbog garderobe, a što zbog kancera). A za one koji još mogu da šetaju cena je niža – dovoljno je da stignu do Kalenića, starog Merkatora ili bilo kog nelegalizovanog (ili je i to već legalizvano?) kartonskog tržnog centra postavljenog na trotoaru. Ovakvim preusmeravanjem sedativskih zavisnika država je rešila nekoliko problema: ne samo da je smanjila svoju potrošnju već je nostalgičarima iz Miloševićevog doba omogućila da odahnu - stara dobra vremena se vraćaju i ulice će ponovo izgledati kao 1993. I da ne zaboravimo još jedan bitan problem – sanirala je uoči izbora izlive besa koji su mogli da ih ugroze a koje je najbolje opisala izvesna LJiljana K. na jednom od internet foruma rečima: “Ima nešto i dobro u tome što su zabranili sedative: pre ćemo poludeti i oterati ih, a ludaci ne mogu krivično da odgovaraju, zar ne?” Dakle, kako god glasila odluka Fonda i njene komisije koju su činili neurolog, psihijatar i anesteziolog jasno je da zavisnici, kao i uvek, neće biti ugroženi. Nešto će ih više koštati zabava, ali i dalje manje nego da poput stanovnika drugih zemalja, na koje se komisija poziva pri obrazloženju svoje odluke, odluče da se manu sedativa i posvete zdravom životu. Taj zdrav život košta i on podrazmeva ne samo zdravu hranu već i bar dva puta godišnje odmore u hotelu a ne na dodatnom poslu. Da se ne bi upitali zašto moraju da žive po pravilima po kojima živi sav normalni svet a da pri tome nemaju ništa što ima sav taj normalni svet, država će im kao utešnu nagradu dati crno tržište. A kako se ono obrazuje objašnjava nam Dragutin Rajevac, predsednik Skupštine udruženja privatnih farmaceuta Srbije: “Dileri definitivno imaju neku informaciju koja u pravom trenutku dolazi iz bolnica ili institucija i uvek uspevaju da se snabdeju lekom koji će nestati sa tržišta. I oni su očigledno neophodni ovom društvu jer kada je nekom potreban lek on ga mora nabaviti odmah, a ako to učini na alternativni način onda to državu ništa ne košta. Osim uličnih dilera imamo i privatne veledrogerije koje sasvim regularno kupuju određene lekove kod ovlašćenih distributera. Te lekove stavljaju u šlepere i sa njima kreću na Kosovo, stižu do carine, overavaju papire, to ih košta dve ili tri hiljade evra u zavisnosti od vrste i količini leka, a onda ne ulaze na Kosovo već kamion vraćaju nazad. Imaju papire da su izvezli robu, a ona im ostaje samo što više nije bela već crna i samim tim se može preprodavati bez ikakve kontrole. NJeni distributeri nam svaki dan dolaze u apoteke i nude, ne sumnjam da je mnogi i kupe”. Iz ovog opisa nam je jasno ne samo zašto su crno tržište i dileri tako dragoceni, već i zašto nam je toliko bitno Kosovo i čemu nam sve služi. Međutim, ono što Fond nije rešio uz pomoć navedenih alternativnih metoda je problem pacijenata koji nisu zavisnici već su im sedativi sastavni deo neke druge terapije poput ortopedskih i kardioloških. Težak srčani bolesnik uvek uz terapiju pije neki od lekova iz ove proskribovane grupe, a koji – odlučuje njegov kardiolog. Po novim pravilima kardiolog će moći da odlučuje samo tri meseca godišnje, a preostalih devet će to biti posao za neuropsihijatra. Jer odluka Komisije u kojoj, gle čuda, nije bio ni jedan kardiolog, internista ili reumatolog glasi da će njihovi pacijenti na svaka tri meseca svom izabranom lekaru morati da odnose potvrdu od neuropsihijatra da im je taj lek zbilja neophodan. Kako to izgleda u praksi objašnjava dr Milica Bošković, specijalista opšte medicine: “Imam teško pokretne pacijente koji nisu u mogućnosti da šetaju od specijaliste do specijaliste, imam pacijente koji ne žele da idu kod psihijatra i koji mi objašnjavaju da nisu ludi, a imam i one koji pristanu da odu, psihijatar im prepiše drugi lek a ne onaj koji im daje kardiolog i oni odbiju da ga uzimaju. Više veruju svom kardiologu nego nego nekom kog su prvi put i to pod prinudom videli, tako da ne koriste recept već se odlučuju da na crnom tržištu potraže ono na šta su navikli”. Dr Bošković nije jedini izabrani lekar koji se žali na ovaj problem, uglavnom se žale svi. Iako spadamo u naciju koja ima enormno visok broj psihijatrijskih oboljenja (prema podacima Udruženje korisnika psihijatrijskih ustanova „Duša” više od 300.000 ljudi u Srbiji boluje od različitih mentalnih poremećaja, a trenutno se 4.000 građana nalazi na bolničkom lečenju u psihijatrijskim ustanovama) ipak veliki broj odbija da ode kod psihijatra smatrajući to sramotnim činom. Oni koji bi i pristali se boje otvaranja kartona, kao zapisa koji će ih pratiti, a to je neminovnost. Međutim, čak i kada bi svi pristali da idu kod psihijatra i kada bi porodice odlučile da im na noge donose nepokretne pacijente, opet bismo bili u problemu. S obzirom na to da svaki sedmi čovek u ovoj zemlji uzima neki od sedativskih preparata to bi značilo da bismo imali milion registrovanih psihijatrijskih pacijenata, što svakako nije statistika koja bi nas dovela u Evropu, a objašnjeno nam je da odluka doneta da bismo joj bili bliže. Takođe, ukoliko bi se svi odlučili da idu kod psihijatra da bi dobili recept postavlja se pitanje ko bi lečio ozbiljne psihijatrijske pacijente kada se zna da su specijalisti i deficitarni i preopterećeni. Uostalom, prema poslednjim statističkim podacima ima ih 947 na teritoriji cele Srbije i 336 u Beogradu, a njihovi pacijenti se već godinama žale da osim recepta ne mogu da dobiju ništa jer vremena za psihoterapiju jednostavno nema. Članovi komisije, međutim, tvrde da su i te kako razmatrali taj problem, da je čak jedan od kolega istakao da će pritisak na psihijatre da bude ogroman, ali da su presudili u korist “dobrobiti pacijenta” u kombinaciji sa materijalnom i ekonomskom stranom. Pacijenti im se na tome nisu baš zahvalili, ali ni struka: lekari opšte medicine smatrju da su degradirani jer su svedeni na daktilografe koji samo ispisuju recepte bez ikakvog prava da sami procene stanje u kome je pacijent, a farmacetu jer im je ukinuta autonomnost koju imaju u svim razvijenim zemljama. “Moja apoteka se nalazi pored onkologije, a ko god stigne do onkologije izložen je stresu i pati od nesanice. Lekar na odeljenju ne može ništa da im da ali im na parčetu papira piše šta da uzmu i oni sa tim u pidžamama dolaze kod mene. Recimo, danas mi je bio čovek iz Lazarevca koji ovde nema ni karton i rekao da već tri noći ne može da spava., a ja sam bio prinuđen da mu kažem: ne može, izgubiću licencu ako ti dam. Jedino što on može u takvom stanju da uradi je da izađe ispred, nađe dilera i kupi”, kaže Rajevac i dodaje: “Pojaviće se crno tržište, lekovi će se prodavati preko oglasa ili će ih neki privatni apotekar izdavati na časnu reč i to je onda novi problem. Međutim, ovde se svi problemi rešavaju do sutra, a kada se povuče neki potez bitno je samo da se uhvati neki novinar koji će to da proprati na adekvatan način.” I pored ovog delotvornog recepta i nekoliko adekvatnih tekstova koji upozoravaju da prekomerno trošimo sedative, što je apsolutno tačno, javnost ipak nije umirena. Dokle god se do sedative može doći na alternativni i ne baš zakonit način i dokle god su izmaltretirani oni čija dijagnoza ozbiljno iziskuje ovu vrstu lekova, ostaje prostor za pitanje – zašto država nije kao u Nemačkoj bensedine stavila na crnu listu i dozvolila da na regularan način i za svoj novac kupuje ko hoće. Indijski falsifikati Nema sumnje da je Srbija jedna od zemalja sa najvećom potrošnjom sedativa u Evropi i da broj zavisnika dramatično raste. Raste i depresija: istraživanje koje je pre dve godine sproveo Institut za javno zdravlje „Batut“ pokazalo je da ona pogađa tačno polovinu stanovništa. Pre pet godina je 1.320.000 ljudi podiglo 8.000.000 pakovanja dijazepamske grupe, a prošle godine je 1.330.000 ljudi podiglo 10.600.000 kutija, što znači da je isti broj ljudi koristio 2.500.000 kutija više sedativa. Republički fond je odlučio da hirurškim rezom preseče potrošnju, što će dugoročno možda imati korisne efekte na zdravlje, ali će u prelaznom periodu imati katastrofalne posledice ako imamo u vidu da je osnovno pravilo prilikom “skidanja” sa svih vrsta sredstava za smirenje - postupnost. Dragutin Rajevac, predsednik Skupštine udruženja privatnih farmaceuta Srbije, kaže nam da će to sigurno dovesti do ekspanzije crnog tržišta lekova, koje već postoji iako to nadležni negiraju. Uostalom, ko bi poverovao da je Srbija imuna na crno tršište kada se zna da je ono tokom prethodne dve godine procvetalo u celoj Evropi i da su locirana 62 medikamenta koji sadrže toksične sastojke. Lekovi se falsifikuju, najčešće u Indiji i ilegalnim tokovima uvoze u Evrope, a redovno stižu i u Srbiju. Na taj način je pre dve godine u Boljevcu i Banatskom Novom Selu devedesetoro pacijenata primilo lažne tetanus serume. Uostalom, farmaceuti su u više navrata upozoravali da od ukupnog prometa lekova državi ide oko 500 miliona evra a da se na crno tržište odliva najmanje 12 miliona evra. Procena je da će taj odnos na kraju godine biti bitno drugačiji, ako se ima u vidu potražnja za sedativskim preparatima i mogućnost crnog tržišta da se prilagodi svakoj vrsti potražnje. Jednim delom lekovi će stizati putem takozvanog sivog tržišta (nezakonitog ali manje opasnog) koje se formira tako što se kupe lekovi sa svim mogućim sertifikatima, formalno izvezu na Kosovo a objektivno vrate na tezge i ispod njih. Mnogo veću opasnost će predstavljati stvaranje pravog crnog tržišta koje podrazumeva uvoz preko švercerskih kanala, jer se ne zna da li će stizati originalni lekovi ili falsifikati koji ozbiljno mogu da ugroze zdravlje. Pa čak i ako stignu originalni, opasnost i dalje postoji – medicinski preparati ne mogu i ne smeju da stoje u bunkerima, da se voze u gepecima, da se drže u nehigijenskim uslovima i neadekvatnim kutijama. Zbunjujući pravilnik Iako je restrikcija sedativa najviše zabolela građane, ušteda na njima nije jedino što je sporno u novom Pravilniku RZZO. Lekari opšte medicine su se našli zbunjeni i kada su u pitanju lekovi protiv bolova tipa brufena ili diklofena koje nemaju pravo da izdaju onkološkim pacijentima u prvom stadijumu bolesti. Za njih su odobreni teški lekovi na bazi morfijuma, ali mnogi izabrani lekari smatraju da je besmisleno uvoditi ih u terapiju dokle se bolovi mogu sprečavati lakšim lekovima. Ali, oni više nemaju dozvolu da ih prepisuju i platiće iz svog džepa ukoliko ih uhvati neka od inspekcija koje su postale svakodnevna pojava.