Bratstvo po razvoju

Od kada je obelodanio svoju odluku da se iduće godine kandiduje za predsednika Rusije, aktuelni ruski premijer Vladimr Putin ne prestaje da iznenađuje svet svojim međunarodnim inicijativama. Najpre je predložio državama stvorenim na postsovjetskom prostoru da se pridruže carinskom savezu Rusije, Belorusije i Kazahstana i zajedno osnuju Evroazijsku uniju, a ovih dana je posetio Peking i sa kineskim domaćinima potpisao niz dokumenata koji garantuju strateško partnerstvo dveju zemalja u predstojećem periodu. Neposredni povod za Putinov odlazak u Kinu bili su problemi oko plaćanja ruske nafte, nastali još u februaru ove godine. Tada je Kina račun za uvezenu naftu smanjila tako što je od cene svakog barela oduzela tri dolara nazivajući ih troškovima transporta, što nije bilo predviđeno ugovorom. Takođe je bilo nerešeno i pitanje cene ruskog gasa čiji bi obim u Kini mogao da dostigne čak 80 procenata količine koju Rusija izvozi u Evropu. Moskva je insistirala na evropskoj ceni od 350 dolara za hiljadu kubnih metara, a Kina je pristajala na maksimalnih 250 dolara. Nakon razgovora dvojice premijera problemi su rešeni, a s obzirom na to da novi dogovori nisu prezentovani javnosti, pretpostavlja se da su obe strane napravile ustupke. Peking je Putina dočekao sa svim počastima koje zahteva visok nivo međusobnih odnosa, najviši u novijoj istoriji dveju zemalja. Kina je odnedavno najveći trgovinski partner Rusije, robna razmena dostigla je nivo od 70 milijardi dolara, planira se da do 2015. ta suma bude 100 milijardi, a do 2020. i celih 200 milijardi dolara. Dva premijera potpisala su u Pekingu Sporazum o zajedničkoj modernizaciji, koji obuhvata sferu visokih tehnologija kao što su avionska tehnika, atomska energija, oružje i kosmos. Uspeli su čak i da se dogovore o zaštiti intelektualnih prava ruskih proizvođača vojne tehnike. Naime, do sada se neretko dešavalo da Kina kupi jedan, na primer, vojni avion a onda ga kopira i počne da proizvodi iste takve, daleko jeftinije letelice kojima čak konkuriše Rusiji u izvozu na treća tržišta. Iako je tradicionalno “tvrd pregovarač”, ruski sused je u ovom trenutku daleko privlačniji ekonomski partner od SAD i Evrope, koje doživljavaju veliku ekonomsku krizu. Zato su ove dve zemlje, kao zemlje u razvoju, veoma potrebne jedna drugoj. I ne samo zbog energije koju Rusija izvozi u susednu državu, nego i obrnuto. Između ostalog, Kina je zemlja čije su investicije veoma važne za razvoj ruskog Dalekog istoka i Sibira. “Pri razvoju visokotehnoloških proizvoda Kina će biti jedan od naših partnera, ali i važno tržište za naša dostignuća iz oblasti perspektivnih grana kao što su nanotehnologije, biologija, medicina, medicinska tehnika i slično”, objasnio je Putin. Dodao je da Rusija i dalje ostaje apsolutni lider u lansiranju raketa u komercijalne svrhe, a to predstavlja jednu iz sfera najviše tehnologije. “Ako to transformišemo u zajedničke programe za osvajanje kosmosa, tehnološki nivo i Rusije i Kine će se znatno povećati”, rekao je ruski premijer. U ovom trenutku 70 posto ruskog izvoza u Kinu predstavljaju minerali, drvo i celuloza. Udeo mašina i opreme ne prelazi pet procenata, a više od polovine uvoza iz Kine je mašinsko-tehnička oprema. To se objašnjava činjenicom da Kina ulaže ogromna sredstva u tu oblast čija proizvodnja raste za čitavih 20 posto godišnje. Uz to, za poslednjih pet godina u Kini je izgrađeno 126 naučnih gradova. Uprkos tome, ruski stručnjaci tvrde da Rusija i danas ima bolje i razvijenije tehnologije, ali nije u stanju da ih primeni zbog zastarele opreme koja diktira veoma visoku cenu proizvodnje. Zato ističu da “nije sramota kupovati opremu od Kine, tako odavno postupaju kompanije iz EU i SAD”. Oni ocenjuju da je za obe zemlje najisplativije da se u Kini proizvodi roba po ruskim tehnologijama, i da se ona prodaje na tržištima trećih zemalja. Rusija i Kina imaju granicu dugačku više od četiri hiljade kilometara kroz Sibir i Daleki istok koji zaostaju u razvoju za evropskim delom Rusije. Zato je pomoć Kine u razvoju tih teritorija dragocena, a zajedničkih projekata ruskih i kineskih privrednika ima na hiljade. Početkom ove godine počeo je da radi naftovod koji ide iz ruskog Skovorodina u kineski Dacin, a gradi se i druga grana koja počinje u ruskoj luci Kozmini, odakle će se nafta iz istočnog Sibira izvoziti u zemlje Azijsko-tihookeanskog regiona i čija je vrednost 25 milijardi dolara, a finansira je Kina. Rusija u Kini gradi atomske elektrane, što zapravo predstavlja samo deo saradnje u sferi energetike. Moskva već koristi kinesku pomoć u modernizaciji nekih oblasti gde su Kinezi mnogo brži. Takav primer je civilna flota u kojoj već ima novih kineskih brodova. Generalni direktor ruske luke “Amuraso” objašnjava da Kina gradi najveće brodove za najduže osam meseci, dok je ruskim graditeljima za iste takve podvige potrebno najmanje dve do dve i po godine. Iako se Kina naziva svetskom fabrikom jeftine radne snage, ona ima i veliko iskustvo u pretvaranju inovacija u masovnu proizvodnju, čime Rusija još uvek ne može da se pohvali. Kina primenjuje dobru shemu za podršku svom izvozu. Oni daju kredit za koji kineske kompanije grade objekte primenjujući kineske tehnologije. Tako i fabrike rade i njihovi proizvodi osvajaju svet. Memorandum o saradnji Rusije - najveće i Kine - najmnogoljudnije zemlje sveta, u oblasti modernizacije predstavlja analog programa “Partnerstvo za modernizaciju” kakav je Rusija već potpisala sa Evropskom unijom. Saradnja dveju zemalja ima veoma dugu istoriju, ali još nikada nije robna razmena rasla ovakvim tempom. Posle Drugog svetskog rata SSSR je pomogao Mao Cedungu i kineskim komunistima da dođu na vlast, a 1950. potpisan je “Dogovor o prijateljstvu, savezu i uzajamnoj pomoći”. Odnosi između dve zemlje pogoršavaju se od 1956. godine, kada Mao optužuje sovjetsku vladu za revizionizam i ustupke Zapadu. Sporazum faktički prestaje da važi 1960. godine, ali formalno opstaje sve do 1980. kada mu je istekao rok, a kineska strana nije htela da ga obnavlja. Godine 1969. dolazi i do vojnih pograničnih sukoba između dve zemlje. Posle raspada SSSR-a odnosi Pekinga i Moskve se razvijaju prilično uspešno i na ekonomskom i na političkom planu. Posebno su primećene podudarnosti njihovih stavova u UN za vreme Korejske krize, problema Jugoslavije, Bliskog istoka, kao i nedavno Sirije. Danas dve zemlje dele stav da je svet mnogopolarni i da je premoć jedne zemlje (SAD) – prošlost. Kina i Rusija su članice Šangajske organizacije za saradnju - ŠOS (zajedno sa Kazahstanom, Kirgizijom i Tadžikistanom) i grupe pet zemalja koje se veoma brzo razvijaju (BRIKS). Kina se zalaže za pristupanje Rusije Azijsko-tihookeanskoj ekonomskoj saradnji (ATES). Od 1990. odnosi između dve zemlje se ubrzano razvijaju u više pravaca. Kada se polovinom osamdesetih godina prošlog veka sovjetska trgovina počela razvijati, kinesko tržište bilo je zauzeto robom iz zapadne Evrope, SAD i Japana. Na kraju veka robna ramena je bila 12 puta manja od razmene Kine i Japana i 10 puta manja od one sa SAD – 1999. godine iznosila je nešto manje od sedam milijardi dolara, da bi danas bila udesetostručena. Kao epilog možemo navesti reči kineskog politikologa Tan Šipina koji tvrdi da nema ničeg opasnijeg za Kinu od neprijateljskog raspoloženja Rusije. “Ne možemo da ometemo ekonomski rast Rusije, ali možemo da doprinesemo da jaka Rusija bude prijateljska država”, kaže taj analitičar. Isto važi i za Rusiju. Pogotovu ako se ima u vidu da je Kina prenaseljena, samo duž granice sa Rusijom živi 145 miliona ljudi, a sa ruske strane – manje od deset miliona. Mada poznavaoci kineske istorije i razvoja tvrde da se Kina nikad nije širila na sever, nije malo onih koji ekspanziju Kine u Sibir smatraju glavnom opasnošću za ruski teritorijalni integritet. Više od 180 sporazuma između ruskih i kineskih regiona, potpisanih tokom poslednjih 15 godina, trebalo bi da potvrde geslo iz međudržavnog sporazuma od 2001. godine: ”Zauvek prijatelji i nikad neprijatelji”. Novi proces Juliji Timošenko Kijev uznemirio Moskvu i Brisel Dok se još ne smiruju strasti nakon prošlonedeljne presude bivšoj premijerki Ukrajine Juliji Timošenko, situacija se novom optužnicom dodatno komplikuje. Nakon što je osuđena na sedam godina zatvora zbog potpisivanja sporazuma o gasu sa Rusijom 2009. godine, bez prethodnog odobrenja vlade, čime je oštetila državu za 130 miliona evra, glavna istražna uprava Službe bezbednosti tereti je zbog prebacivanja dugova korporacije Ujedinjeni energetski sistemi (UES) na ukrajinski budžet. Tvrdi se da je bivša premijerka pre 15 godina, dok je bila na čelu korporacije UES, dug te privatne kompanije od 405 miliona dolara prema Ministarstvu odbrane Rusije, navodno uspela da prebaci na teret države. U tome joj je pomogao i Pavel Lazarenko, bivši predsednik vlade, te se oboje terete za koristoljublje. Za ovo krivično delo, Juliji preti kazna od sedam do 12 godina zatvora. Politikolog Jurij Jakimenko smatra da podizanje nove optužnice predstavlja potez aktuelne vlasti sa predsednikom Viktorom Janukovičem na čelu, na reagovanja iz sveta povodom presude. Istovremeno, smatraju ukrajinski analitičari, nova optužnica može samo da pogorša odnose Ukrajine sa Briselom, Moskvom i Vašingtonom, jer ako se nastave suđenja u kojima će i dalje Timošenkova biti glavni akter, postavlja se pitanje zbog čega joj po ovoj optužnici nije suđeno ranije. Teško da bi bez znanja prvog čoveka Ukrajine Viktora Janukoviča bilo moguće podići novu optužnicu protiv njegove ljute rivalke, a to bi ometalo i integraciju Ukrajine u evropske tokove, jer Zapad pomno prati šta rade aktuelne vlasti u Kijevu. Sada Janukovič treba da igra pametno, naročito zbog toga što 20. oktobra ide u posetu Briselu, gde bi trebalo da sa evropskim zvaničnicima precizira detalje sporazuma Ukrajine i EU o trgovini i saradnji. Presuda Pečalskog oblasnog suda u Kijevu Juliji Timošenko, uznemirila je ruskog premijera Vladimira Putina, zvanični Brisel i SAD. Putin ne razume zbog čega je Timošenkova osuđena na toliko dugu robiju i konstatuje da je “opasno i kontraproduktivno dovoditi u pitanje čitav paket sporazuma o gasu između Rusije i Ukrajine”. Ruski advokati su se ponudili Timošenkovoj da je zastupaju pred međunarodnim evropskim sudovima. Reagovale su i SAD. Bela kuća je oštro osudila “politički motivisan proces” i zatražila “oslobađanje Julije Timošenko i drugih političkih lidera”. Kraj „gasnog“ sudskog procesa došao je u nezgodno vreme, jer Ukrajina treba da potpiše sa EU, SSP i Prelazni trgovinski sporazum do kraja ove godine. Ratifikacija sporazuma može da se odloži u slučaju da Ukrajina jasno ne pokaže Briselu da radi na poboljšanju zaštite ljudskih prava, a „slučaj Timošenko“ i novi napadi na nju, više deluju kao politička osveta, revanšizam, i daju jednu drugačiju sliku. Demokratija ima svoju cenu i svoju žrtvu. Da li je Julija žrtveno jagnje, pokazaće najavljene žalbe na presudu, jer, prema svemu sudeći, bivša premijerka ne namerava da provede sedam godina iza rešetaka, ali jedno su njene želje i namere, a drugo političke igre i zakoni. Liderka „narandžaste revolucije“ neće odustati i obezvrediti “politički montirani proces protiv nje”, a podršku ima, i to od veoma jakih igrača.