Šta je znao Nabokov?

Nije li nam to nekako poznato? Jedan fini gospodin srednjih godina priseća se priče o svojoj ludoj ljubavi. Priča počinje tako što on odlazi u inostranstvo, gde nalazi smeštaj u jednom pansionu. A kad mu se pogled sretne s pogledom gazdaričine ćerke, s njegovim mirom je gotovo. Ona je devojčica kao pupoljak, čijim čarima on podleže namah. Svejedno što je toliko mlada, on uspostavlja intiman odnos. Na kraju ona umire, a pripovedač, zauvek obeležen njome, ostaje sam. Ime devojčice je i ime romana - Lolita. Mi poznajemo tu devojčicu, znamo i njenu priču, a poznat nam je i naslov. Mislimo da znamo i autora, ali tu se baš varamo. NJegovo ime je Hajnc fon Lihberg.

Lihbergova “Lolita” je priča dugačka 18 stranica, i pojavila se 1916. godine - četrdeset godina pre njene slavne vršnjakinje. Ona je delo jednog dvadesetpetogodišnjeg nemačkog pisca, koji u književnim arhivama nije ostavio gotovo nikakav trag. Dobro se i bibliografski prikrio: “Lolita” se zavukla u jednu zbirku pripovedaka koja nosi naslov “Prokleta Đokonda”. NJen tvorac, poreklom iz starog hesenskog plemstva, koji se zapravo zvao Hajnc fon Ešvege, bio je u Prvom svetskom ratu poručnik, a kasnije je radio u Berlinu kao novinar za listove Izdavačke kuće Šerl. Hajnc fon Lihberg postao je popularan 1929. godine, izveštajem o preletanju Atlantika cepelinom. Dokument o ovom putovanju pod naslovom “Cepelinom oko sveta” uspešno je predočen ponosnom narodu. Na tom putovanju, Hajnc fon Lihberg stigao je i do NJujorka - dobru deceniju pre Vladimira Nabokova. Poznato je, a opet ostaje čudno, da ovaj potonji, koji je tek kasnije stigao u Ameriku, za dlaku nije počinio presudnu glupost. U pogovoru romana, koji će mu doneti svetsku slavu i finansijsku nezavisnost, Nabokov piše kako je često bivao u iskušenju da spali roman u nastajanju. Šta bi bilo da ga njegova žena nije sprečila u tome? Nabokov bi umro kao siromašan pisac među piscima, a internetski pretraživač Google ne bi danas izbacivao 14 miliona odgovora u vezi s naslovom njegovog romana. Gradić Lolita u Teksasu ne bi ni pomišljao da zatraži neko drugo ime za sebe. Lolita, ime, ne bi se pretvorila u Lolitu, pojam. Literatura dvadesetog veka ostala bi siromašnija za jedno od svojih najgrandioznijih ostvarenja. A opet, bila bi samo jedna štampana “Lolita” u svetu. Kad nju danas čitamo, i kad je upoređujemo s romanom na sreću spasenim od plamena, javlja se neki lak osećaj nestvarnosti i onog déjá-vu.

Srž Lihbergove priče sačinjena je od jednog putovanja u Španiju. Bezimeni ja-pripovedač useljava se u jedan pansion u Alikanti, na moru. Nema u planu ništa drugo do da provede miran odmor. Ali, onda se desi ono. Posle kraćeg oklevanja dolazi do onog fatalnog ukrštanja pogleda, pri kojem čovek neizostavno mora da pomisli na onu drugu “Lolitu”, koja je došla kasnije. U toj kasnijoj, ja-pripovedač Hambert Hambert polazi na putovanje da bi na obali nekog jezera mogao da radi neometano. U gradiću Remsdejl, on se sporazumeva sa vlasnicom pansiona Šarltom Hejz, koja mu ne izgleda privlačno kao ni njen pansion. U sebi je on već odlučan da napusti to mesto, ali tada spazi besmrtnu devojčicu kestenjaste kose, otelotvorenje njegove prve dečačke ljubavi na moru. Taj jedan pogled je dovoljan, i on ostaje.

Već i u Lihbergovom ja-pripovedanju dovoljan je taj jedan pogled. “Predusretljiv, razgovoran vlasnik pansiona uputio me u sobu s divnim pogledom na jezero, i više mi ništa nije stajalo na putu da cele nedelje nesmetano uživam u lepoti. Dok sledećeg dana nisam video Lolitu, Severusovu kćer. Prema našim nordijskim shvatanjima bila je u cvetu mladosti, i iznad osenčenih južnjačkih očiju imala je kosu one retke crveno-zlatne boje. Telo joj je još bio detinjasto vitko i savitljivo, a glas pun i taman. Ali nije me prikovala samo njena lepota - iz nje je zarila neka zagonetnost koja me je u noćima mesečine često preplavljivala.” Kao i Hambert u “Loliti”, tako je i naš pripovedač od tog časa prognao i odbio svaku pomisao da otputuje. I kao u slučaju prijatno iznenađenog Hamberta, naposletku je Lolita ta koja će zavesti novog stanara, a ne obratno.

Lihberg ne opisuje taj odnos otvoreno, ali elipse i zaobilazni opisi jedva da ostavljaju čitaoca u neizvesnosti oko činjenica. Posle vrelih dana i noći ispunjenih melanholijom, najzad dolazi “veče najnezaboravnije stvarnosti i bajkovitih snoviđenja, jer je Lolita sedela na mom balkonu, kao i mnogo puta pre toga, i tiho mi pevušila neku pesmu. Ali tad neočekivano pusti gitaru da klizne na pod, i oklevajući koracima priđe do mene uz ogradu. I dok su njene oči tragale za plamsajućom mesečinom u vodi, ona obavi svoje uzdrhtale ručice, kao dete koje moli, oko mog vrata, naleže telom na moje grudi i poče neutešno da grca. U očima su joj bile suze, ali njena slatka ustašca su se osmehivala. Čudo se već bilo dogodilo. ‘Tako si jak’, šapnu ona. Potom dođoše i prođoše dani i noći - a tajanstvenost lepote nju je držala uvek u istoj, raspevanoj opuštenosti.” Sve je to tako malo objašnjivo, kao što i odgovara onom vremenu, i sve je toliko jasno, koliko je ono vreme dozvoljavalo. Seksualni naboji u danima i noćima kod Lolitinog ljubavnika, pojaviće se tek s Nabokovim, koji je najpre hteo da svoj rukopis objavi anonimno, a koji je kasnije jedva izbegao cenzuru.

Podudarnost jezgra oko kojeg se razvija radnja, pripovedačka perspektiva i izbor imena, frapantno su istovetni.-Nažalost, kako primećuje u “Adi” Van Veen, ne postoji nikakv logički zakon koji bi nam otkrio od kada određeni broj koincidencija prestaje da bude slučajnost. U nedostatku zakona, ne može se odgovoriti ni na pitanje koje se nameće, a koje se još manje može odbiti: je li moguće da je Vladimir Nabokov, autor jedne besmrtne “Lolite”, ponosnog crnog labuda među romanima Moderne, znao za ružno pače svog prethodnika? Je li moguće da je - i to nesvesno, jer bi svestan citat svakako izbegao - bio podstaknut tom pričom? U svakom slučaju, lako se moglo desiti da se njegov put ukrsti s putem njegovog prethodnika. Hajnc fon Lihberg živeo je 15 godina u jugozapadnom delu Berlina, praktično u susedstvu Nabokova. Nabokov se 1922. preselio u Berlin i tamo je ostao do 1937, čemu se i sam najmanje mogao nadati. U tih petnaest berlinskih godina verio se s jednom Nemicom, potom se rastao od nje i upoznao Veru, ženu svog života, i postao mitska Sirena - najznačajniji ruski pisac mlade generacije. Do Nemaca, doduše, nije mnogo držao, i kad bi ga kasnije pitali o njegovom poznavanju nemačkog, uvek je ostajao uzdržan.

Da li je on, uopšte, mogao biti u prilici da pročita Lihbergovu “Lolitu”? Godine 1947, prijavljujući se za Gugenhajmovu stipendiju, naveo je “fair knonjledge of German”, i to nije bila prevara. Ne samo da je cenio Hofmanštala i obožavao Kafku, već je na ruski preveo i nekoliko Hajneovih pesama, kao i “Posvetu” iz Geteovog Fausta. U njegovom vidnom polju našli su se i manje poznati; čak je i iz danas zaboravljenog romana Leonarda Franka “Braća i sestre” iz 1939, koji se uzima kao moguć izvor za “Adu”, u jednoj svojoj priči naveo jedan mali odlomak. Ko je Leonarda Franka uzimao na znanje, taj je lako mogao naići i na jednog Hajnca fon Lihberga. Kao feljtonista “Berliner tages ancajgera”, Lihberg je u tih petnaest godina, u kojima je i Nabokov živeo u Berlinu, bio neprestano prisutan. Uzmimo sada da je jedan od onih slučajeva, kojima život obiluje, dao u ruke Nabokovu zbirku “Đokonda” čiji je autor Lihberg. Da li bi tema “Lolita” već u to vreme naišla kod Nabokova na plodno tle? To svakako.

Još 1934, dakle nekih dvadeset godina pre nego što će završiti svoj roman, on je njegovom prvom nacrtu dodao jedan sporedan lik kojem je u usta stavio “zahvalnost”. Pet godina kasnije u Parizu je napisao kratak roman “Čarobnik”, u kojem se klica “Lolite” već bila razvila u gotov zametak. Deset godina kasnije počeo je da ispisuje roman, koji će, uprkos svim osporavanjima, srećno završiti 1954.

Predistorija “Lolite”, međutim, seže još mnogo dalje unazad. Mlada, još neoformljena devojčica, čiji hod može da izludi odraslog čoveka, ne pojavljuje se prvi put tek u “zahvalnici”. Još u kratkoj priči “Bajka” iz 1926, Nabokov je dao jedno dete-ženu koja svojim “sasvim, sasvim lako opuštenim bokovima” izaziva vrtoglavicu kod junaka priče. Ova četrnaestogodišnja zavodnica, s previše blistavim očima, prva je u lancu pre-Lolita, koja se više neće gubiti. Još je ona bezimena, ali je već fatalna nimfica, kako će je Nabokov kasnije izričito nazivati. Odmah pri prvom pojavljivanju u romanu, ona pokazuje svoj demonsko-fantazmagoričan jezik, na koji mladi autor ukazuje literarnom igrom. Završni deo njegove bajke odigrava se u “Hoffmann Strasse”. Od ovog literarnog svetionika provlači se dalje srebrna nit sve do nemačke “Lolite”. Kod Lihberga, već prva rečenica glasi: “Neko je ubacio u razgovor ime E. T. A. Hofman. Muzičke novele.” Lep, večernji kružok u kojem se raspravlja o odnosu umetnosti i stvarnosti. Posle pola stranice, u razgovor se uključuje i dotle ćutljivi profesor. On bi hteo nešto da ispriča, o nečemu što već dugo godina vuče sa sobom i za šta ne bi znao da kaže je li to nešto doživljeno ili je samo mašta. I na to ubacuje priču, hofmansku priču jednog profesora koja u svom nimfinskom jezgru obuhvata upravo onu temu koja je kod Nabokova počela da klija dvadesetih godina. NJena sadržina je sledeća: U nemačkom gradu, gde je došao radi studija, pripovedač postaje redovan gost jedne pivnice koju vode dva čudna brata - dva matorca rastršenih crvenkasto-sedih bradurina, za koje se oseća da su nečim vezani za Španiju. Kad se pripovedač jedne večeri nađe u prolazu pored pivnice, začuje mladalački naglašene glasove, zapravo žestoku svađu i strašan, užasnut krik iz grla neke žene. Ubrzo posle toga on kreće na put u Španiju, na kojem će sresti Lolitu, a čitaocima saopštiti razrešenje zagonetke. Pre nego što dođemo do tog razrešenja, mi još jednom, poslednji put, pratimo rano rascvetavanje nimfice. Lolita ima i jednu drugu, mnogo manje poznatu prethodnicu po imenu Anabela - koja će kasnije biti Anabel, Hambertova prva, nezaboravna ljubav na moru. Anabela, “sasvim mlado devojče”, iako pet godina starija od Lolite, kako Nabokov kasnije predostrožno primećuje u jednom pogovoru, u stvari je lik iz njegove drame “Valcerov pronalazak” nastale 1938. godine. Valcer, jedan spleteni junak, podleže maloj Anabeli, koja svojim dvosmislenostima neprestano zapada u frivolnosti. Nabokovljeva drama je čvrste strukture, rafinirano komponovana. Utoliko više vredi zapaziti da on tu uvodi lik koji se pojavljuje samo kao ime, bez ikakve funkcije, i koji će, sve u svemu, biti samo jednom pomenut: lik ostarelog sedobradog rođaka glavnog junaka, koji je, navodno, neki potencijalni izumiteljski genije. Reč je o kumu koji nosi isto ime. U Nabokovljevoj Anabela-drami, dakle, namiguje nam jedan zlokoban par muškaraca koji se zovu Valcer. A kako se zovu sedobrada braća u Lihbergovoj “Loliti”? Alojz i Anton Valcer. Približavamo se čvorištu lihbergovskog zapleta. Lolita nije tek tamo neko devojče, mlado i izazovno. Ona je žrtva nekog prokletstva i demonomanijske prisile da se sve ponavlja. Pripovedač saznaje za tu sablaznu pozadinu tek pošto se, iz straha od Lolitine opasne ljubavi najzad ipak odlučio da otputuje. NJen otac priča o Loli, babi Lolitine prababe, koja je u svoje vreme bila toliko lepa “da su oni muškarci koji su je voleli, morali da umru. Kratko vreme posle rođenja njene kćeri, ubili su je dva njena ljubavnika, koje je mučila do ludila. I od tog vremena, kao da je na porodici ostalo neko prokletstvo. Žene su, navodno, rađale samo po jednu ćerku, i uvek ih je, posle rođenja deteta, zahvatalo ludilo. Ali sve su bile tako lepe - lepe kao Lolita! ‘I moja žena je tako umrla’, prošaputao je ozbiljno, ‘a tako će umreti i moja ćerka!’ Jedva sam za njega mogao naći reč utehe, jer me je obuzeo strah za moju malu Lolitu.”

Odbačeni navodi Sin Vladimira Nabokova, novinar i ugledni prevodilac Dmitrij Nabokov, odbacio je sugestije prema kojima je roman njegovog oca iz 1956, klasična priča o mladoj zavodnici koja zavodi starijeg čoveka, najpre smišljen na nemačkom nacističkom radiju. On je uložio protest kod nemačkog književnog istoričara profesora Mihaela Mara, koji je pronašao da je izvesni Hajnc fon Ešvege napisao sličnu novelu na 18 strana i objavio je 1916. godine, 40 godina pre nego što će se pojaviti “Lolita”. Ukratko, devojčica po imenu Lolita opčinjava pripovedača (u prvom licu jednine), koji u vreme svog odmora boravi u njenoj kući i koji će biti razoren njenom smrću. U književnom dodatku “Tajmsa” od 2. aprila ove godine, profesor istoričar Majkl Mar napisao je da sličnosti - ime, naslov i činjenica da je roman napisan u prvom licu jednine - ne smeju biti ignorisane. Sin Vladimra Nabokova napisao je gospodinu Maru protestno pismo. “Prirodno da je radnja novele iz 1916. godine smeštena u Španiju, gde ime Lolita teško može da bude retkost. Takođe se čini da je reč o nekom smeću. Mimo svega, moj otac praktično nije ni znao nemački. Rekao bih da je to... novinarska bura u čaši vode.” Diter Cimer, nemački izdavač Vladimira Nabokova, stavio se u njegovu odbranu. “Da je vaš otac ikada čuo ili video tako nešto, siguran sam da bi devojčici dao neko drugo ime”, napisao je Cimer Dmitriju Nabokovu. Majkl Mar je načuo o knjizi Fon Ešvegea na jednom prijemu, kad je neki nastavnik izneo sugestiju da ime Lolita i ta priča nisu ništa novo. On smatra da su se putevi Fon Ešvegea i Vladimira Nabokova mogli ukrstiti. Obojica su 15 godina živeli u istom kraju jugozapadnog Berlina. Gospodin Mar je napisao kako je prilikom čitanja doživeo osećanje “već viđenog”: “Da li je Vladimir Nabokov... znao za ružno koje je bilo preteča njegovog romana?” Fon Ešvege, koji je u ono vreme imao dvadeset pet godina, kasnije je prišao nacističkoj partiji i na radiju je komentarisao Hitlerovu buktinjama vođenu povorku na Rajhstag 1933.

U toj noći, pripovedač će postati svedok fantazmagorične scene ubistva. On veruje da je video kako Lola - “ili je to ipak bila Lolita?” - dovodi do besvesti dvojicu ljubavnika, da bi je oni na kraju ubili. U ubicama on prepoznaje braću Valcer, blizance. Sledećeg jutra saznaje da je iste noći preminula i Lolita. Slomljena srca, on napušta Španiju prvim brodom koji isplovljava. Mnogo godina kasnije vraća se u grad na jugu Nemačke, raspita se o braći Valcer, i saznaje da su ujutro, posle one fatalne noći, pronađeni u naslonjačama kraj kamina mrtvi i radosno osmehnuti. Prokletstvo, demonomanija, prisila da se ponovi ono što je bilo: ta priča se i u onoj drugoj “Loliti” provlači kao potka. Anabel, njegova prva ljubav na moru, zapalila je zauvek u Hambertu ljubav prema nimficama. Bacila je čini na njega, od kojih se može osloboditi samo ako pomogne da Anabel uskrsne kao Lolita. Preciznije rečeno, u Nabokovljevom romanu nije reč o pedofiliji, već od demonomaniji. Hambert se ne oseća samo zaposednutim od đavola, niti on samo podleže erotsko-demonijačnom zovu; i sama Lolita, prema sopstvenoj definiciji oko koje ne može biti zabune, jedan je “besmrtni demon, presvučen u dete”. Kod Lihberga, putem trajnog dejstva ljubavne čarolije, daje se čak i tačna vremenska naznaka. Kad se pripovedač razdvaja od Lolite, ona ga svom snagom svojih detinjih vilica zagrize u ruku. “Ti ožiljci ljubavi”, priznaje on svom čitaocu, “punih dvadeset pet godina nisu se dali izbrisati”. Vremensku naznaku nalazimo i kada Hambert prvi put spazi u Loliti otelovljenje svoje prve ljubavi: “Sledećih dvadeset pet godina, koje sam potom proživeo, proletele su u uzdrhtalom vrhuncu i nestale.” Ni kod njega vreme od četvrt veka nije moglo izbrisati ništa od one čarolije ljubavne ukletosti. I ta šema - to je šema svih priča o ljubavi i smrti - nastavlja se i dalje. Ono što se i preko vremenske granice prisilno ponavlja, to će uvek i iznova biti razrešavano na silu.

Lihbergova priča sliva se u snovidovan prizor jedne dramatične, groteskne smrti. I kod Nabokova, njegovo čuveno finale je snovidovan prizor ubistva. Hambert i Kler Kvilti, oba Lolitina ljubavnika, u toj sceni stapaju se u blizance. Kad Hambertu najzad pođe za rukom da ubije svog ogavka, koji je njegov alter ego, on je time zapečatio i sopstveni kraj. Koju nedelju kasnije i Hambert, taj tragični satir, mrtav je čovek.

U Lihbergovoj priči, žrtva ubistva nije takmac, već jedna žena. Tom varijantom stalno se poigrava i Nabokov. Već pri svom oproštaju od Lolite, Hambert koketira time da može potegnuti pištolj i počiniti neku glupost. Kao što je pozato, Lolita je ostala pošteđena takvog kraja. Ali posredno, prokletstvo nastavlja da zrači i iz Lihbergove knjige. Lola će biti ubijena kratko vreme po rođenju ćerke. Lolita umire u motelskom krevetu po rođenju mrtvorođene ćerke.

Na dan 30. januara 1933, Hitler je u Berlinu izabran za rajhskancelara. Iste večeri tog crnog dana, širom zemlje u jednom radijskom komentaru uzbuđeno će se govoriti o povorci s bakljama koja je krenula na Rajhstag. Jedan od dvojice radio-reportera bio je i Hajnc fon Lihberg. To što je Hitleru hvalospevan tvorac prve Lolite na taj posredan način pomogao i onoj Loliti koja nikad ne bi mogla nastati bez Nabokovljevog drugog odlaska u egzil, pripada onim neočekivanim bizarnostima, koje bi mogle voditi poreklo iz jednog nabokovskog romana. Ubrzo po tome, Lihberg će biti naimenovan u uredništvo “Volkišer beobahtera”, a 1935. objaviće u NJujorku dramatizovani roman “Plameni brod iz Nanteketa”, svoju poslednju knjigu.

Godine 1937, iste one u kojoj će Nabokov napustiti Nemačku, Lihberg se oprašta od svojih čitalaca. Još se, 19. decembra 1937, pojavljuje u “Berliner lokal ancajgeru” njegov poslednji članak, u kojem on, očigledno iritiran, ispunjava želju uredništva da napiše božićnu poslanicu, a onda istupa iz javnog života i pravi karijeru u Vermahtu. Tokom 1943. on je u Vrhovnoj komandi odbrane, odlazi u Poljsku a potom i u Pariz. Godine 1946, oslobođen je iz britanskog zarobljeništva. Umire 1951, prema navodima iz spiska nemačkog plemstva kao “rezervni potpukovnik, i pisac”, ne ostavljajući porod za sobom, u Libeku, gde je još pisao kratke priloge za lokalnu štampu. NJegova žena, s kojom je bio u braku od 1921, još će živeti do šezdesetih godina prošlog veka. Čudno je da kod nje, kad je “Lolita” olujno prohujala Sjedinjenim Državama i odande se sručila nazad u Evropu, to nije moglo probuditi ni slabašno sećanje na mladalačko delo njenog muža. Lolita... zar joj to nije bilo nekako poznato?

Majkl Mar
(The Times)
Prevod s nemačkog: Đorđe Dimitrijević