Arhiva

Reklamiranje zločina

Zorica Stanivuković | 20. septembar 2023 | 01:00

U Hrvatskoj ovih dana gotovo da i nema novinara i političara koji se neće pohvaliti da su pisali i govorili o “slučaju Zec”. Neki su detalje o bestijalnom ubistvu zagrebačke porodice srpske nacionalnosti iz 1991. godine saznavali od policije, neki od tajnih službi, neki od njihovih komšija. Nekima od njih ubice su tada pretile da će pobiti i njihovu decu, drugi su ubicama ostavljali brojeve mobilnih telefona očekujući ekskluzivne opise mračnog zločina. Jedni su tada mislili da je četnike snašlo ono što i zaslužuju, drugi su se tiho i privatno zgražali, treći su se pribojavali da će rat jednom završiti, a s njim i mogućnost nekažnjenog ubijanja.

Porodica zagrebačkog mesara Mihajla Zeca pobijena je noću, u decembru 1991. godine, u svojoj kući u zagrebačkom naselju Trešnjevka. Mihajlo Zec paušalno je optužen da je “srpski špijun” i ubijen jednim hicem s leđa. NJegova supruga Marija i dvanaestogodišnja ćerka Aleksandra odvedene su na vrh zagrebačkog izletišta Sljeme, likvidirane i bačene u smeće u blizini planinarskog doma “Adolfovac”. Devojčica je, znali su i tada i sada obavešteni hrvatski mediji, ubijena automatskom puškom “Hoeckler und Koch”.

Likvidatori su bili Siniša Rimac i Munib Suljić, danas obojica slobodni građani Republike Hrvatske. Protiv njih i ostalih ubica sestre i roditelja, Gordana i Dušan Zec ovih dana uzalud pokušavaju da dobiju proces pred hrvatskim sudovima. Traže da im Republika Hrvatska isplati dva miliona kuna odštete, pošto je prema ovdašnjim zakonima procenjeno da jedan nasilno oduzeti ljudski život vredi otprilike sto hiljada bivših nemačkih maraka. Država preko svog pravosudnog aparata tvrdi da u slučaju porodice Zec to nije moguće provesti, pošto je nejasno da li su ubice masakr izveli u uniformama ili bez njih. Pošto se zločin dogodio noću, država je dobila naknadni alibi. NJeno pravosuđe, ni u ratu ni u miru, noću ne radi. Noću rade samo zločinci, ali ono što oni noću urade, ne spada u njihovo regularno radno vreme, kao ni u obim poslova i radnih zadataka.

Naizgled monstruozni cinizam pravnih fakata moderne Republike Hrvatske nipošto nije bez osnova. Svima je odavno poznato ko je ubio porodicu Zec. Ubice su odmah posle obavljenog posla otišle u policiju i ispričale šta su uradile. Siniša Rimac, Munib Suljić, Igor Mikola, Nebojša Hodak i Snježana Živanović i sami su, uostalom, bili pripadnici rezervnog sastava Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Hrvatske. Formalno im je komandovao zloglasni haški osumnjičenik Tomislav Merčep iz sela Bogdanovci, koga Tribunal ispituje zbog masovnog ubijanja srpskih civila u Vukovaru, pred početak rata u Hrvatskoj. NJegove (para)vojne jedinice kasnije su nastavile zločine u Zagrebu, u okolini Pakraca i Gospića, a mnogi su, uključujući i komandanta, postigli briljantne vojne i policijske karijere pretvarajući civilnu krv u ratno i poratno zlato. Petoro egzekutora porodice Zec posle priznanja zločina odmah je pušteno na slobodu, pošto svoje izjave nisu dali u prisustvu advokata.

Današnji šef državnog parlamenta u Zagrebu i tadašnji državni tužilac Hrvatske, dr Vladimir Šeks povremeno je znao da se požali odabranim novinarima da mu “slučaj Zec” zaista neprijatno opterećuje savest, ali da je zaista nepošteno da se njemu danas imputira odgovornost za događaje stare trinaest godina.

Zastarelost slučaja jedan je od aduta koji hrvatsko pravosuđe obično vadi iz rukava kad su u pitanju ovako neprijatne okolnosti po državu koja ambiciozno korača u pravcu Evropske unije i elementarnih vrednosti civilizovanih demokratija. Drugi adut i dalje proizvodi upravo magične javne i pravne efekte. Nacionalno pravosuđe Republike Hrvatske tvrdi da Gordana i Dušan Zec, preostala deca ubijenih Marije i Mihajla Zeca, koji danas žive sa bakom Bosom u Banjaluci, ionako nisu državljani Republike Hrvatske. Pošto su oboje, kao i ubijena sestra Aleksandra rođeni u Zagrebu, njihovi advokati iz kancelarije poznatog zagrebačkog pravnika Ante Nobila odmah su dokazali da se državno tužilaštvo služi lažima i obmanjuje javnost. Slučaj bi mogao da bude nastavljen u jesen, a Gordana i Dušan Zec bi na zagrebačkom sudu trebalo da se pojave kao svedoci u procesu protiv države koja odbija da im plati odštetu za roditelje i sestru koje su zločinački likvidirali pripadnici rezervnog sastava njenog elitnog ministarstva.

Kad bi se deci ubijene porodice Zec, Gordani i Dušanu danas isplatilo dva miliona kuna odštete, kad bi država javno priznala da su njihovi roditelji i sestra ubijeni sasvim nevini i pod zaštitom tadašnjeg državnog, vojnog i policijskog vrha, kad bi im današnja vlast vratila oduzetu imovinu, a današnje javno mnjenje Republike Hrvatske pristalo da saoseća sa grozotama koje su proživeli, verovatno bi se zemljom munjevito proširile priče o mnogobrojnim zločinima nad civilima manjinskih nacionalnosti, koji su se tih dana činili “preventivno”, kako se “manjina ne bi ponovo osilila nad većinom”. Vrhunac apsurda je što je ime ubijene devojčice Aleksandre Zec dugo bilo i ime nagrade koju je Hrvatski helsinški odbor dodeljivao svakom ko se javno borio za zaštitu civilnih prava pojedinaca bilo koje nacionalnosti u Hrvatskoj.