Ubojit, koristan i svoj

Miodrag Tabački debitovao je na pozorišnoj sceni 1973. Šoovom predstavom To se nikad ne zna. Četrdeset godina kasnije, u njegovom se svetu drvenih mačeva i kartonskih zamaka, zaista nikad ne zna hoće li za dobru scenografiju biti para, ali Tabački i dalje, srećom, misli da se maštom mogu prevazići prazni džepovi.
O tome kako prazne džepove pozorišta prevazilazi Tabački, svedoči njegov džep pun nagrada i priznanja oživljavao je atmosferu Hamleta, Sna letnje noći i Gospode Glembajevih, Labudovog jezera, Žizele i Žar ptice, Karmine Burane, Travijate i ma kog drugog velikog teatarskog naslova koga se čovek može setiti.

Dobio je četiri Sterijine nagrade, statuetu Joakim Vujić za životno delo, a zlatnih medalja i lovorovih venaca dovoljno za samostalnu izložbu. Kada smo već kod izložbi, imao ih je od Bratislave do NJu Orleansa. Time i mnogo čime drugim zaslužio je počast izložbe Dokumenti: 40 godina pozorišne scenografije i kostimografije, kojom se ovih dana u Galeriji SANU obeležava četiri decenije njegovog umetnikovanja.

Naravno da je Miodrag Tabački i ovu retrospektivnu izložbu shvatio kao još jednu priliku da scenografiše dan pre otvaranja izložbe u Galeriji SANU smo ga zatekli kako sa radnicima i organizatorima raspoređuje fotografije, skice i razne druge artefakte.
Uvek provodim dosta vremena u pripremi, vodim računa kako nišanim. Moj cilj je da budem ubojit, koristan, ali i svoj, kaže Tabački za NIN.
Svoj je sigurno. Uostalom, možda je i jedini domaći scenograf koji je izazvao publiku da oduševljena scenom aplaudira pre nego što je predstava i počela.

Najviše mi je prijao aplauz u dobrim predstavama, kada dobijem aplauz kao što ga dobije neki glumac ili pevač. Ne mislim da to ugrožava predstavu, već sam siguran da takvo nešto ne afirmiše samo scenografiju, već kompletan pozorišni čin.
U jednom intervjuu iz 2009. godine, Tabački je rekao da se nemaština, ako igde, može pobediti u pozorištu borba danas, ako išta, još aktuelnija.
I dalje mislim da se maštom i inventivnošću može prevazići finansijski problem, ali i tu postoje granice. Mislim da trenutno, u našim uslovima, nije reč o bogatoj, siromašnoj, uspešnoj ili neuspešnoj scenografiji. Čini mi se da postoji stav da zapravo uopšte ne bi trebalo da je bude, da uopšte nije potrebna. Tako vidim našu situaciju u mojoj profesiji, i ne znam ima li to veze samo sa investitorima, ili možda i sa nama samima.

Biće da je onima koji bi trebalo da finansiraju kulturu dosadio svakodnevni udarnički rad na podizanju političkih i ekonomskih Potemkinovih sela, pa ne žele još da se bakću i pozorišnim kulisama. No, čak i na takvoj sceni, Tabački može da kaže ono što je valjda najlepše što se sebi može reći nakon četrdeset godina rada.
Svaku svoju scenografiju bih radio drugačije. Onu koju napravim danas, drugačije bih napravio sutra. Uostalom, neke sam komade radio po nekoliko puta. Ipak, ne mogu da se setim nijedne koje bih se odrekao, makar zbog toga što me za nju veže jasna emocija iz vremena kada je nastala.
Izložba Dokumenti: 40 godina pozorišne scenografije i kostimografije biće otvorena do kraja aprila.