Prezirem srpsku političku klasu

Na visoko potpredsedničko mesto Demokratske stranke Srbije došao je pravo sa Univerziteta Pariz I Panteon Sorbona. Kraj njegove kratke političke karijere, u kojoj je bio savetnik ministra za KiM, član srpske delegacije u pregovorima pod okriljem trojke, koordinator pravnog tima Vlade i poslanik, obeležio je prošlogodišnji presedan u radu Narodne skupštine. Miloš Jovanović (37) vratio je mandat DSS-u, kada je odlučio da napusti tu stranku, iako nakon ukidanja instituta blanko ostavke to nije morao da učini. Zapravo, osim njega, mandat stranci vratili su još bivši ministri DS-a koje je Dragan Đilas pozvao da to učine u interesu partije na čijim su funkcijama ostali. Od kada mandat više nije vlasništvo partija, Narodna skupština ima sve više samostalnih poslanika, rađaju se novi i menjaju sastavi originalnih poslaničkih klubova. U razgovoru za NIN Jovanović, danas asistent na Pravnom fakultetu u Beogradu na predmetima Uvod u pravo evropskih integracija i Međunarodni odnosi, kaže da za njega nijedna od tih mogućnosti nije dolazila u obzir.

Postao sam poslanik zato što sam se našao na poslaničkoj listi svoje stranke, a ne zato što sam bio neposredno izabran. U integralnom proporcionalnom izbornom sistemu kakav je naš, građani verovatno ne poznaju većinu ljudi sa stranačkih lista. U tom smislu, i nezavisno od formalno-pravnog stanja stvari, poslanički mandat ne pripada meni već DSS-u. Kada je druga mogućnost u pitanju, moram da priznam da osećam popriličan prezir prema srpskoj političkoj klasi i taj prezir čini svaku ideju o stranačkom prelasku jednostavno nepojmljivom.

Šta čoveka koji nema viši stranački interes odvoji od poslaničkog mandata?

Mislim da nismo uradili sve što smo mogli kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Čini mi se da smo isuviše dugo bili blagi, katkad i blagonakloni, prema aktuelnoj vladi. Mislim da nismo adekvatno reagovali ni nakon postizanja Briselskog sporazuma. To je bio pravi trenutak da se okupe svi oni koji se u ovoj zemlji protive puštanju KiM niz vodu. Morao se tada napraviti jedan široki pokret koji bi predstavljao protivtežu Aleksandru Vučiću i zapravo celokupnoj političkoj klasi koja Srbiju gura u EU, plaćajući taj put državnom teritorijom. Vrh stranke nije delio ove stavove.

Ko su vaši istomišljenici?

Ima ih i među vanparlamentarnim političkim organizacijama, i među javnim ličnostima i intelektualcima i iznad svega u samom narodu. Problem je što će ih biti sve manje, jer se stvari veoma brzo menjaju, kako na terenu tako i u glavama ljudi gde se vodi odsudna bitka. Iz tog razloga sam smatrao da je protekla godina bila od najvećeg značaja za akciju. Nažalost, ona je sa naše strane izostala dok se sa ove zvanične, vladajuće strane, neometano razvijala. I zato rezultati ne treba da čude: ne samo da su institucije države Srbije na KiM ugašene, već je i sve manje ljudi koji misle da se tako nešto može promeniti.

Ima li na političkoj sceni Srbije prostora za neku novu partiju, okupljenu oko tih ideja?

Meni se čini da u ovom trenutku takav prostor više ne postoji i da se bar za neko vreme neće otvarati. Jedan razlog leži u činjenici da SNS još uvek održava iluziju, kako svežine na srpskoj političkoj sceni tako i nekakvog novog početka ili, kako bi rekao Vučić, modernizacije zemlje. Drugi razlog tiče se činjenice da je takozvani proces normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, a zapravo predaje Kosova i Metohije, poodmakao i da će se smer u kojem se stvari odvijaju teško promeniti. Naravno, u jednom trenutku će stvarnost doći po svoje. A stvarnost je da je ceo petooktobarski sistem nelegitiman, jer iza sebe nema rezultate ni u jednom segmentu, od ekonomije do geopolitike, da ne govorim o demografiji. Stvarnost je, takođe, da je Balkan podjednako trusno područje kao što je bio pre dvadeset pet, sto ili sto četrdeset godina. Kada ove činjenice budu dovoljno ogoljene, otvoriće se prostor za temeljnije promene.

Razmišljate li o tome da se ponovo aktivirate u politici?

Ne u nekoj u bližoj budućnosti. U svakom slučaju, ne planiram da odustanem od borbe, a kakav će oblik ta borba poprimiti, ne znam niti se time opterećujem.

Vladajuće partije oskudevaju u kadrovima. Završili ste dva fakulteta, a na Sorboni stekli i zvanje doktora nauka. Da li ste imali ponude da promenite dres?

Nisam, niti bi mi tako nešto palo na pamet.

Šta mlad čovek danas može da nauči ili dobije od političkog aktivizma i visokih stranačkih funkcija?

Nisam siguran da se pitanje postavlja na taj način. Ja sam u politici bio zato što volim ljude i zato što mi se čini da nam je svima dužnost da, u ovako nepovoljnim istorijskim okolnostima, pokušamo nešto da učinimo kako bi situaciju promenili nabolje. I za to se zaista ništa ne traži zauzvrat. Pritom, meni je predstavljalo ogromno zadovoljstvo to da špartam po zemlji, razgovaram sa ljudima, držim tribine. Od Rekovca do Odžaka, i južnije i severnije od toga, hiljadu puta sam se bolje osećao kada sam bio sa ljudima po Srbiji nego kada je trebalo da uđem u bilo koji televizijski studio u Beogradu. Eto to sam dobio priliku da budem sa svetom, da pričam, da razmenjujem misli sa njima, ponekad i da ih ubeđujem, i sve sam to iskreno i istinski voleo.

Jedno vreme ubeđivali ste ih da je trenutak da Srbija počne da diže glavu. Da li vas je taj optimizam napustio?

Nije ovde u pitanju optimizam, već jednostavna konstatacija. Srbija će u jednom trenutku morati da počne da diže glavu, da bude ponosnija, dostojanstvenija, ako baš hoćete, i borbenija. Moraće da zna šta je njeno i da ne zaboravlja ko je šta radio u proteklih dvadeset pet godina. Nije moguće u jednom razgovoru ukazati na sve konkretne korake koje ove uopštene rečenice podrazumevaju, ali ti koraci postoje. Štaviše, neki od njih se mogu naći i u diskursu, donekle i u delima ove vlade, ili tačnije njenog prvog potpredsednika Aleksandra Vučića. On, najblaže rečeno, zapostavlja temelje kuće pod izgovorom neophodnog krečenja soba. Primer Er Srbije predstavlja odličnu ilustraciju toga. To što je urađeno je nesumnjivo po sebi dobro, ali kada se dovede u opšti kontekst države koja ne zna gde su joj granice, postaje čista besmislica, iako se to u ovom trenutku ne vidi.

Kakva je budućnost Srbije u EU?

Presvetla ako je verovati našim vrlim elitama. Jedini problem je to što niko ne postavlja prethodno pitanje bez kojeg se ne može dati odgovor na ovo vaše. Kakva je budućnost same EU? Ne znam tačno kako bi odgovorili Španci, Portugalci, Grci, pa i Francuzi, ali bi sigurno bili mnogo kritičniji od idolopokloničkog stava naših zvaničnika. Jedino što se sa izvesnošću može reći jeste da je evropski projekat u dubokoj krizi i da postaje očigledno da će puna politička integracija ostati nedostižna. To se verovatno najbolje vidi iz dvodecenijskih bezuspešnih pokušaja EU da napravi značajniji pomak u domenu zajedničke spoljne i bezbednosne politike ili pak u značajnom odsustvu osećaja kolektivne pripadnosti. Takvo stanje osuđuje EU da ostane samo ekonomski projekat, što njenu budućnost čini zavisnom od ekonomskih rezultata i, sledstveno tome, krajnje upitnom.

Da li se kajete što ste se vratili u Srbiju?

Naravno da ne. Ovo je moja zemlja i ovde je moja kuća.