Milan Damnjanović

Dragi Milane,

Opraštam se od tebe, a da ne znam da li smo posvađani ili pomireni. Jer, tako smo se družili i radili ovih skoro trideset godina. Ne samo zato što smo bili urednici jedni drugima, već i što smo bili takve, teške prirode. A ko je, pak, od starih ninovaca bio lake prirode? Dragan Marković, Jug Grizelj? Ili možda Zvonko Simić, Tika Lešić ili Brana Petrović, mrgudni Brančilo? Pa i Steva Stanić bio je ta namćorasta svojta, kad bolje razmislim.

Namerno vređam samo vas mrtve da se ne zamerim ovim živim namćorima u NIN-u koji su mi preostali. A ostalo nas je šaka jada. Ostali smo da bez tebe svedočimo šta je nekada bio NIN, da svedočimo a da nam niko ne veruje.

Ti, nemaš više obavezu da kinjiš mlade ninovce, da im objašnjavaš da je Srbija malo veća od kruga dvojke, da Požega i Požarevac nisu ista varoš, da je Frenk Sinatra jedno, a Isak Singer nešto sasvim drugo, da se novinarstvo uči i na šabačkom vašaru, a ne samo u “Vašington postu”, da treba da se surfuje i po Srbiji, a ne samo po Internetu i da, baj-d-vej, neki fakultet, ipak, mora da se završi. I da mora da se čita literatura. Čehov, Hemingvej, Borhes, Markes, sve su to pristojni novinari iako nijednog dana nisu radili u NIN-u.

Ti si, Milane, bio i slikar. Na tvoju prvu izložbu došao sam sa sahrane svog oca. Žalost za roditeljem nije smela da potisne, ni tog dana, naše duhovno bratstvo. Slikao si uz džez u tvojoj garaži, a pomalo si i boksovao. Ninovac nikad nije bio čovek jedne dimenzije. Sada kada si otišao u četvrtu dimenziju NIN-a, uz tu krilaticu u koju smo se nekad kleli, ovde, na zemlji, u redakciji i oko nje, ostalo je samo još malo namćora koji se mogu izbrojati na prste jedne ruke.

Kada se i mi preselimo u naš nebeski NIN, onda će se i novinarstvo, možda, drugačije zvati, ali to već nije naša briga.

A brinuo si do poslednjeg daha. Napisao si i poslednji tekst i umro u redakciji. A gde bi na drugom mestu?

Ti sada sediš u nebeskom “Šumatovcu”, jer “Lipa” i “Grmeč” nemaju astralnu projekciju. Tvoja “Lipa” i naš “Grmeč”, to si znao i za života, žrtve su globalizma.

I vidim vas, Milane, kako ste se zbili svi za jednim stolom u tom astralnom “Šumatovcu”, u NIN-ovoj nebeskoj domovini. Čaršavi čisti kao oblaci, kelneri lete kao anđeli, usluga brza i tačna. A ture pića, i gore, raspoređene prema platama. Glavni urednik i na nebu plaća najveći ceh.

I, znam, analiziraćete i ovonedeljni broj NIN-a i hvala bogu što neću čuti ocene vašeg nebeskog kolegijuma. Uostalom, imate gore nebeski NIN, pa ga uređujte. Ovde, dole, ionako je, sve propalo, a NIN se drži o tankom koncu.

(Govor Dragana Jovanovića na sahrani 22. juna 2004.
na beogradskom groblju Lešće)

Kultura življenja

Sturm und Drang

Svaka čast vlastima ali i Šiptaru, armiračima, betonjercima i ostalim, ali jednom će pasti. Pašće k’o Prozor

Sad, ko je mene terao da deci pokazujem demokratiju na delu? Što dete mora sve da zna? Pa, ja sam godinama živeo u neznanju - i šta mi fali. E, sad deca žive u drugom vremenu. Sve znaju iako su mali. A vi hoćete da im pomognete da budu još pametniji, još viši - “k’o nebo iz snova”.

Tako, pre neki dan počeše da ruše kuću nekom Šiptaru iz Šilerove u Zemunu. Kažu - “bespravna gradnja”. Dobro, sećam se ja toga još od kad sam bio mali. Čovek, ako nije član Partije, sazida kuću “bespravno”. Oni dođu sa kamionom, obaviju kuću sajlom i kamion povuče. Kuća padne, padne i vlasnik. Što od žalosti za kućom, što zbog radosti partijskih drugova. Onda kretoše da grade Centar, Dedinje, Pink... I nikom ništa. Istina, bilo je govora da je sve to bespravno, ali, znate već, ljudi vole da pričaju.

Kad, pre neko veče, direktan prenos rušenja bespravne gradnje na TV - i to na TV Pink. Ne ruše TV Pink - ruše nešto drugo. Kažu, tržni centar, zatvor...

- Pa to je isto, kaže dete.

- Nije isto, to je drugačije, kažem ja.

- Neću da spavam, hoću da vidim, kaže dete.

Hoću i ja. Nisam video kako su Amerikanci srušili CK, Generalštab... pa, barem da vidim ovo. Čekamo, čekamo. Sad će, kaže TV reporter. Neće. Evo, sad će... puče kuća u Šilerovoj... opet neće.

Znate li vi, pitam decu, ko je bio Šiler. Naravno, nemaju pojma. Da je u toku veliki post i borba protiv kriminala - to znaju, a ko je Šiler - ne znaju. E, to vam je bio veliki nemački pesnik: Johan Kristof Fridrih fon Šiler, pisac “Don Kihota”... pripadnik pokreta “Sturm und Drang”...

Tataaa, ruše kuću Šiptaru, najmlađi je najnestrpljiviji.

Znam, znam.

Je l’ Sloba bio bolji? Na televiziji kažu da je on rušio kuće Šiptarima. Hoće li i ovi u Hag?

Marš na spavanje, je l’ te to uče u školi?

Samo da pukne.

I puče - ćorak. Valjda je i to pucanj, barem opaljenje.

Sutradan, opet ruše kuću u Šilerovoj. Tuku, biju, ruše, kažu “tvrđava” - u Šilerovoj. Prekosutra, opet ruše, biju, gaze, miniraju, kidaju sajle, grebu, ujedaju. Ej, ljudi, ‘ajd da zamolimo tog Šiptara da dođe i poruši sopstvenu kuću, da mu lepo kažem: Šiptaru, ako si čovek i Srbin, poruši tu kuću ili ću morati da zovem Amerikance da bace jedan tomahavk. Hoćeš da budem “žena u crnom” i da pišem za “Feral tribjun”. Kako, bre, da objasnim detetu da ovde ne može da se sruši ni jedna obična kuća, a pola grada u ruševinama? Ne ide mu ona veronauka, ni Šiler, više je “raspoložen” za Miloša Obilića.

Naravno, pričam gluposti. Sve to se slučajno događa u Šilerovoj ulici. Šiptar nije od onih koje mi, ponekad tako zovemo, naročito ako smo sa Kosova. Pokret kome je Šiler pripadao - “šturm und drang” ne znači “juriš“ i “proboj” već predstavlja romantičarski “period mladalačkog nesređenog oduševljenja”. Sve vam je kao u američkom filmu: “Svi likovi su izmišljeni i svaka slučajnost sa...”

Jedino... što moj sin u periodu mladalačkog nesređenog oduševljenja... Dobro. Jedino što moj sin “u saradnji sa Višnjičkim klanom” osmogodišnjaka, pokušava da petardama digne moju kuću u vazduh kako bi dokazao da su oni bolji - “od onih”. Sve dok mu ja ne javim: Prozor je pao. Ako zna šta to znači.

MILAN DAMNJANOVIĆ
(NIN br. 2725, 20. mart 2003)