Nova frizura za novi plakat

U nekim drugim okolnostima, mogao bi čovek pomisliti da prošlonedeljna promena tona naprednjačkih zagovornika izlaska na vanredne parlamentarne izbore (Srpskoj naprednoj stranci možda uopšte izbori ne trebaju, reče ministarka Zorana Mihajlović) nije rezultat upozorenja nemačkog ambasadora Hajnca Vilhelma da izbori ne bi bili blagonaklono prihvaćeni u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama, već posledica - debakla iz Užica. Jer, ako se tamo lepo pokazalo da stranka sada ne uspeva da na funkcije postavi ljude kojih se neće stideti, kako će se tek snaći kada, kao što se prognozira, nakon izbora dodatno poveća broj državnih i drugih javnih poslova za koje je preuzela odgovornost?

Nije ovde reč o malicioznosti političkih protivnika, već o jasnom priznanju sa samog vrha, saopštenom u prošli četvrtak u Užicu: Saša Milošević (naprednjački gradonačelnik, prim. nov.) podneće ostavku čim se reši kriza sa vodosnabdevanjem, a ukoliko SNS ne bude imala kvalitetno kadrovsko rešenje za novog gradonačelnika, izaći će iz vlasti. Najavu koja ništa dobro ne govori o kadrovskom potencijalu stranke izrekao je potpredsednik SNS-a Bratislav Gašić, na koga je bio došao red za učešće u akciji saniranja političke štete izazvane saznanjem da je voda u tom gradu toksična.

Ekološka katastrofa, pritom, nije bila test koji je otkrio kadrovsku katastrofu: ime gradonačelnika Užica već je bilo na spisku naprednjačkih funkcionera čija je smena, u paketu sa kolegom iz Kraljeva, bila najavljena još u decembru. Najveća srpska stranka odlučila je, tada, i da izađe iz vlasti u 11 opština širom Srbije (Valjevo, Ivanjica, Vranje, Knić, Rača, Boljevac, LJig, Bela Crkva, Žitište, Žabari i Žagubica). U nekoliko njih (Rača, Bela Crkva, Boljevac, LJig, Valjevo) i bez naprednjaka socijalisti mogu da formiraju većinu i izbori nisu neophodni, što nameće pitanje da li je povlačenje iz vlasti izazvano željom da se pošalje poruka socijalistima, kao što se najčešće tumačilo, ili i tu ima i razloga za postavljanje pitanja kvaliteta kadrova naglo narasle partije?

Ništa novo, uostalom sve vreme od dolaska na vlast vrh stranke (Aleksandar Vučić) upućuje javne kritike i upozorenja partijskim funkcionerima, a redovno ocenjivanje i zamena dobrih kadrova boljim najavljeni su kao pravilo od koga se neće odustajati. Pa je tako mesecima najavljivana rekonstrukcija vlade rezultirala činjenicom da je najveća stranka uspela da u sopstvenim redovima napabirči kadrove za svega šest od ukupno 14 resora na kvoti koja joj je pripala nakon dogovora iz koga je ispao Mlađan Dinkić (naprednjačke boje, osim Vučića, brane i Nebojša Rodić, Nikola Selaković, Zorana Mihajlović, Igor Mirović, Milan Bačević). Četvorica ministara sa iste kvote na pozicijama su zahvaljujući koalicionom dogovoru (Rasim LJajić, Aleksandar Vulin, Velimir Ilić, Sulejman Ugljanin), a četvorica su nestranačke ličnosti (Ivan Mrkić, Lazar Krstić, Saša Radulović, Vanja Udovičić). Slično je i sa privremenom upravom u Beogradu Siniša Mali, koji je na njegovom čelu, u javnosti se tretira kao čovek SNS-a, iako je, zapravo, Vučićev savetnik za privredu koji je u javni život došao zahvaljujući Demokratskoj stranci. Na predlog naprednjaka u telo koje rukovodi prestonicom do izbora postavljen je još nekadašnji espeesovski gradonačelnik Nebojša Čović.



U zemlji sa bar deset hiljada milijardi razloga za brigu, međutim, očigledan kadrovski deficit ipak neće biti razlog za odustajanje od započetog naprednjačkog pohoda na preostale enklave u Srbiji koje još nisu pod upravom te stranke. To je složno procenila većina političkih analitičara i pre nego što je stigao krupan razlog za prognozu da će prevremenih parlamentarnih izbora ove godine ipak biti i to u vidu Vučićeve presude o povlačenju nepopularnog predloga Zakona o radu. Dok se čeka konačna, više puta odlagana odluka, koja će, možda, biti poznata kad se ovaj broj NIN-a pojavi na kioscima, procene se razlikuju samo u tajmingu da li će izbora biti 16. marta, istovremeno sa beogradskim, ili nešto kasnije. Krajem proleća, recimo, kada bi pritisak na vojvođansku vlast mogao doneti rezultat, tako da se pokrajinski i republički izbori objedine i održe neposredno pre kosovskih opštih izbora, zakazanih za jun. Zbog njih će, ionako, primena Briselskog sporazuma stagnirati, pa bi se lakše mogla dobiti saglasnost Zapada za brze izbore, kako o njima govori Vučić.

Zato izborna skupština SNS-a zakazana za subotu i jeste neophodna, kao neka vrsta češljanja pred slikanje za predizborni plakat. Pre formiranja izbornih lista, valja pročistiti stranačku strukturu, potisnuti one koji su uspeli da izblamiraju sebe ili Vučića iza čijeg imena su se krili, ali i pretrebiti kadrove odane Tomislavu Nikoliću, makar one niže. Oni najvažniji, poput spektakularnog Bačevića, verovatno će i dalje moći da računaju na specijalnu zaštitu, na šta ukazuje primer Olivera Antića koji partijsku knjižicu više ne poseduje, ali mu mesto savetnika predsednika Nikolića nije ugroženo. Svi su zadovoljni i stanje je redovno: Vučićevi trbuhozborci dobili su pravo da Nikolića zbog toga kritikuju i pred javnošću se operu od Antićevih skandala, a Nikolić je uzvratio utukom na utuk čuvajući sopstveni integritet. U skladu sa zajedničkim interesom, saradnja Vučić-Nikolić neugrožena je u svim važnim poslovima (pa je, recimo, i predsednik Srbije dao doprinos insistiranju na neophodnosti prevremenih parlamentarnih izbora) dok je, istovremeno, nastavljeno njihovo već uobičajeno međusobno odmeravanje snaga i sitna podsecanja previše razmahanih krila.

Odustajanjem Vladimira Cvijana od predsedničke kandidature izbegnuta je mogućnost izbijanja verbalne bure sa unapred poznatim posledicama (po Cvijana), a, kako se spekuliše, teško da će biti promena i u redovima potpredsednika. Na tim funkcijama će, najverovatnije, ostati Nebojša Stefanović, Zorana Mihajlović, Igor Mirović, Goran Knežević i Bratislav Gašić. Kao što se, verovatno, neće dirati ni zamrznuta funkcija zamenice predsednika SNS, na koju je u jesen 2012. izabrana nestranačka guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković.

Sudeći po internet-prezentaciji stranke koja je u oktobru proslavila peti rođendan, to i jesu, uz Nikolu Selakovića, Zorana Babića, Jadranke Joksimović i Radomira Nikolića, oni ljudi na koje naprednjaci računaju nešto ozbiljnije nego na preostale od, kako tvrde, 400.000 članova. Ali to nisu jedini bitni zaključci koje nameće uvid u naprednjačku internet ličnu kartu, čija je naslovna strana puna izjava pomenutih funkcionera zaduženih za najave boljeg života i veličanja sopstvenih rezultata, ali i stranačkih saopštenja koja se nekako najčešće tiču DS-a. Redovno se ažuriraju i najave učešća stranačkih vedeta u TV emisijama, tu su i tviter i fejsbuk aktivnosti, ali temeljnost u punjenju sajta informacijama znatno opada u rubrici O nama. Kao što je uobičajeno, prvi klik na tu rubriku otvara kategorije koje se odnose na stranačke organe i ključna dokumenta, ali na dosta specifičan način. Reklo bi se, naime, da je, kao i u državi i u stranačkim okvirima predviđena funkcija premala za Vučićeve gabarite, pa se, umesto uobičajene rubrike predsednik tu nalazi njegovo ime. Sledeći klik, međutim, ne otkriva detaljno o kome je reč nailazimo samo na njegovu fotografiju i obaveštenje da je stranica u pripremi. Zato što niko nije imao hrabrosti da napiše biografiju iz koje bi dvadesetak godina valjalo nekako izbrisati, ili zato što se misli da ništa nije ni potrebno reći o čoveku koji brine o svemu u Srbiji od ekonomskih problema, preko borbe sa kriminalom, do budućnosti festivala Egzit?



Personalna rešenja, međutim, ne pominju se u drugim rubrikama koje se odnose na stranačke organe (Predsedništvo, Glavni odbor, Izvršni odbor) već su tu opisane njihove statutarne uloge. Navedeno je samo jedno ime Nikolićevog sina Radomira, predsednika Izvršnog odbora. Sve drugo, pa čak i stranačka vizija očigledno su, kao i u realnom životu, i dalje u izgradnji: tako se, recimo, na stranici O nama, SNS opisuje kao najsnažnija opoziciona stranka Srbije, a među deset osnovnih programskih ciljeva borba protiv korupcije je tek na sedmom mestu, dok se Srbija (u tački pet) opisuje kao mala, ali zemlja ponosnih i dostojanstvenih ljudi, koja može da poboljša svoju ulogu i poziciju u svetu samo ako bude most između Istoka i Zapada. Ističe se, pritom, da opredeljenje Srbije za ulazak u Evropsku uniju ne treba da bude sporno, ali Srbija u Evropu može da uđe samo kao celovita država, sa Kosovom i Metohijom kao svojim sastavnim delom.

Glupo je biti sitničav: zašto bi se, uostalom, ta prezentacija usklađivala sa realnom politikom, kad ta politika ionako svaki čas može da se promeni? Svaka normalna stranka, uostalom, ima isti cilj da osvoji što više vlasti, a tu su, reklo bi se, naprednjaci na dobrom putu. Tvrdi se, doduše, i da stranke osvajaju vlast da bi sprovodile svoja programska načela, ali to su već nijanse. A nijanse je, ponekad, teško uočiti na vreme.