Nestašluci privatne ili javne sfere

U Srbiji konstantno imamo problem sa temama koje su u fokusu javnosti. Već godinama, pogrešno shvatajući demokratiju koja je kod nas uzela formu divljeg nadglasavanja na nivou komšijskih svađa, volimo da raspravljamo o svemu i svačemu i da tračarimo o stvarima od kojih teško da će bilo ko imati leba. Umesto da javno, uz pomoć medija, raspravimo teme od kojih se živi kao što su problem poreske politike, penzionog fonda, zakona o radu ili prosvete i zdravstva koji su zreli za temeljnu reformu, volimo da se bavimo došaptavanjem ko se od javnih ličnosti oženio, a ko razveo, ko se okumio, a ko sa svojim kumom više ne govori. Čaršija već više meseci nagađa i raspreda da li se predsednik najjače vladajuće stranke Aleksandar Vučić tajno ponovo oženio, dok ne samo čaršija, već i dobar deo medija, godinama prate bračni i ljubavni život predsednika najjače opozicione stranke Dragana Đilasa. Kolateralne žrtve trenda da od politike pravimo pozorište u kući su nosioci najviših javnih funkcija, ali je direktna žrtva čitavo društvo koje se takvom privatizacijom javnog života nepovratno udaljuje od mogućnosti da postane zrelo i uređeno.

I pritom apsolutno nije važno da li se radi o vladajućem ili pak o opozicionom lideru i kakve su nečije simpatije za jednoga ili za drugoga, već je stvar principijelna. Princip je naime u tome da, kada se ocenjuje bilo koji nosilac javne funkcije, bivši ili budući, u skor ne ulaze ženidbe i udadbe, već samo to što je dotični učinio ili može da učini za svoju zemlju, svoj grad i svoju opštinu, a šta je eventualno propustio da uradi. Da je drugačije, knez Miloš i Tito nikada ne bi poneli epitet najveštijih državnika koje smo imali, budući da su ti ljudi stvarali države, što je vanredan lični talenat i što je mnogo bitnije od toga što su bili živahni u privatnom životu. Mnogo bitnije od bilo kakve privatne naklonosti bilo kojeg političara jeste da li je on nešto u javnoj sferi stvorio ili je nešto razgradio i upropastio. A to šta radi u privatnoj sferi i šta tamo stvara i razgrađuje je njegova privatna stvar, sve dok zbog toga ne trpi posao. DŽaba, na primer, Hitleru, to što je bio čedan u privatnom životu, kada je u javnoj sferi bio prava tempirana bomba od čije su se eksplozije kontinent i svet decenijama oporavljali. S druge strane, nestašni nemački kancelar Vili Brant nije podneo ostavku zbog ljubavne afere u kojoj je zatečen, već zbog toga što je u njegovom kabinetu pronađen obaveštajac strane države, čime je bila ugrožena bezbednost zemlje. Dakle, u ozbiljnim državama u kojima se politika ne vodi na nivou komšijskog trača, vrhunsko merilo za procenjivanje nosilaca javnih funkcija je to da li su ugrozili javni interes i koliko su ljudi zavili u crno, odnosno koliko su ljudi izveli na svetlost sunca. Zato je danas u Nemačkoj, uprkos svim privatnim pikanterijama, Vili Brant heroj, a Hitler zločinac.

Najnoviji francuski primer ipak najslikovitije govori o tome kako razmišljaju zrele i dovršene nacije (da ne bude zabune, termin nacija se ovde koristi u građanskom, a ne u etničkom smislu, baš onako kako se on koristi i u samoj Francuskoj). Naime, francuski predsednik Fransoa Oland je navodno zatečen u naručju izvesne glumice, što je pokrenulo lavine pitanja o njegovom predsedničkom integritetu, budući da već nekoliko godina nevenčano živi sa novinarkom Valeri Trirvajler, koja uživa status prve dame. Kako bi pronašao odgovor o stepenu narušenosti predsedničkog integriteta zbog (ne)milog događaja, jedan od najuglednijih francuskih nedeljnika Le Journal du Dimanche je sproveo anketu među francuskim građanima čiji je rezultat pokazao da čak 77 odsto Francuza smatra da je privatna afera Fransoa Olanda njegova privatna stvar i da o tome računa može da polaže samo gospođi Valeri Trirvajler. Drugim rečima, francuski građani očekuju da im njihov predsednik polaže račune o državnim poslovima i stanju nacije, a ne o svom privatnom životu, jer ih se to i ne tiče sve dok zbog toga ne trpi država. Još jednostavnije govoreći, ukoliko Fransoa Oland ne obnovi mandat to neće biti zbog njegovih nestašluka iz privatne sfere, već zbog eventualnog neuspeha da sprovede onaj politički program sa kojim je pobedio na predsedničkim izborima. I obrnuto, ukoliko ponovo dobije poverenje Francuza dobiće ga zbog zasluga po državu i naciju realizovanih za vreme prvog predsedničkog mandata, a ne zbog toga što vatreni Gali vole latinske ljubavnike. Tako razmišljaju zrele nacije u dovršenim državama, instinktom samoodržavanja pažljivo mereći ko koristi, a ko šteti zajedničkoj budućnosti političke zajednice.



S druge strane, nezrele nacije u nedovršenim državama, poput, nažalost, naše, instinktom autodestrukcije stalno pomeraju fokus sa životnih pitanja na pitanja sekundarnog značaja. Najlakši i istovremeno najplići način da se takvo pomeranje fokusa načini jeste da se javna sfera privatizuje na tabloidan način tako što će se nosiocima javnih funkcija ući u spavaću sobu i kuhinju, tražeći tamo materijal za ocenu njihovog političkog rada. Time se, s jedne strane, oni oslobađaju odgovornosti za ono što su dužni da čine da bi unapredili državu i društvo, jer je fokus na njihovoj privatnoj sferi i na tome da li su domaćini ili ne (a neko može biti odličan domaćin u privatnoj sferi, a katastrofalan delatnik u javnoj sferi i obrnuto). S druge strane, nosioci javnih funkcija se time bacaju u lično vanredno stanje u kojem je nemoguće živeti, jer im se ne dozvoljava da imaju bilo kakav privatan život, te pervertirana priroda fenomena ide dotle da im se, na primer, slikaju deca na letovanju. To se povratno odražava na stabilnost njihovih porodica ili bilo kojeg drugog privatnog kruga koji je psihološki potreban čak i političkim samurajima, pa dolazimo u situaciju u kojoj nikome nije ugodno građani su fokusirani na sekundarne društvene probleme, političari su fokusirani da ne upadnu u sekundarne medijske probleme, a država i društvo propadaju, jer se usled te situacije ključni problemi uopšte i ne rešavaju.

Naposletku, kako bi se izvukli iz ovog začaranog kruga srozavanja društvenog života na nivo gimnazijskog trača, moramo da odvojimo privatnu od javne sfere, i u medijskom i u svakom drugom smislu, i da konačno shvatimo da država nije proširena porodica, niti pleme, niti neobavezan skup pajtosa koji su se slučajno sastali, već objektivan mehanizam koji za svoje opsluživanje potrebuje stručnu i profesionalnu političku elitu, kao i razborite medije, koji se neće svi zajedno gubiti u pričama o udadbama i ženidbama javnih delatnika. Bez toga ćemo teško dočekati nekog našeg De Gola, o kome se kod nas naveliko priča poslednjih godina i koji se željno u nas iščekuje, jer da bi zaslužili nekog našeg De Gola treba da budemo malo pametniji narod i da umemo da se fokusiramo na prave, a ne na izmišljene teme i probleme. Francuzi su dočekali svog De Gola zato što su, kao što smo videli, naučili da razlikuju što je za njih, kao političku zajednicu, bitno, a šta nije. Zato De Golova Peta republika traje, budući da je onaj koji ju je smislio uveo precizne ustavne i političke instrumente njene stabilnosti, koju ne može da destabilizuje čak ni pojava nekog ograničeno sposobnog predsednika. Jer državni mehanizam radi sam od sebe. Onaj koji je to uveo je lično bio urednog porodičnog i privatnog života, ali mu pametni Francuzi ne bi zamerili ni da je bilo drugačije. Jer je to kod njih sasvim sporedna stvar.