Domaći novac je kvarljiva roba

Pre tačno dve decenije, 24. januara 1994, tek kada je finansijski sistem tadašnje SRJ totalno razoren, novac izgubio svaku vrednost i smisao, država se finansirala samo štampanjem para bez pokrića i kada su skoro zaribale mašine u Kovnici novca na Topčideru, stavljena je tačka na hiperinflaciju i uveden u opticaj novi, i sada važeći dinar. Pre toga, za samo 24 dana u januaru 1994. u dva navrata sa novčanica izbrisano je 16 nula. Iako ni sada za jedan dinar ne može ništa da se kupi, on ima 10 miliona milijardi puta veću vrednost od dinara sa početka 1994! Ova cifra, nažalost, nije lapsus poput Bačevićevog.

Mada brisanje nula nije bio izum režima Slobodana Miloševića, on je novac doveo do apsurda. Ne toliko što je na vrhuncu ludila, za jedan američki dolar bilo potrebno sedam tona (!?) metalnih novčića od jednog dinara, koliko zbog toga što su od ukupno pet puta, nule četiri puta brisane dok je Milošević bio predsednik Srbije.

Kada bi se domaćoj valuti dodale sve nule, izbrisane u proteklih pet decenija, pod uslovom da je kurs sve vreme bio stabilan, danas ni američke Federalne rezerve ne bi imale dovoljno dolara da kupe jedan dinar iz 1965! Dodavanjem svih izbrisanih nula tom dinaru od pre 49 godina dobila bi se suma od 100 biliona triliona sadašnjih dinara, pa bi za njega, po kursu iz 1965. (od 1.250 dinara za dolar) bilo potrebno 800 miliona milijardi gomila od po milijardu dolara!

Ova naučnofantastična računica ilustruje razmere propadanja domaćeg novca, koji je u novijoj ekonomskoj istoriji, zbog odnosa države prema njemu, uvek bio kvarljiva roba. Nekad manje, nekad više, ali je dinar uvek bio bolešljiv. A kada bi ga dovoljno pokvarila, vlast je jednostavno brisala nule. Na taj način brisani su i dugovi, i vrednost imovine. Država mekim novcem stalno pomaže dužnicima i kažnjava sve koji štede.

Zajedno sa nulama, nažalost, nisu mogli da se izbrišu i problemi srpske ekonomije, koja još čeka da se sprovedu sve neophodne reforme. I baš zato skoro svi stariji od 30 godina još pamte hiperinflaciju i potajno strahuju od novog brisanja nula.
Kao ilustracija razmera hiperinflacije koju je Avramović, uz podršku Slobodana Miloševića, želeo da zaustavi, mogla bi da posluži i cena NIN-a iz tog perioda. On je na pravoslavni Božić 1994. koštao 20.000 dinara, sedam dana kasnije pola miliona, 21. januara 20 miliona, a 28. januara samo jedan - novi dinar.

Tog 24. januara 1994. super dinar imao je istu vrednost kao nemačka marka (pola evra), a samo tri dana ranije, pre brisanja sedam nula marka je vredela 13.373 milijarde starih dinara. Istog dana promovisan je i novi etalon za merenje inflacije. U Avramovom indeksu koji je dobio ime po Dragoslavu Avramoviću, šefu tima za izradu programa monetarne rekonstrukcije i privrednog oporavka, a kasnije i guverneru Narodne banke, bila su samo tri artikla - burek, hamburger i girice, od kojih je svaki koštao dinar. Do kraja godine njihove cene porasle su od 15 do 30 odsto i dinar je ponovo počeo da kliza. Logično, jer se vlast zadovoljila kozmetičkim promenama u monetarnoj sferi, a nikada nije ni želela prave strukturne reforme.

Ubacivanje zdravog novca u bolesnu privredu nije moglo samo po sebi imati isceljujuće dejstvo, rekao je za NIN davne 1995. tada asistent na Ekonomskom fakultetu Mlađan Dinkić. Zar nije isto i danas?
I sam Avramović, koga je 1994. podržavala ogromna većina napaćenih građana, kasnije je priznao da je možda trebalo da prihvati savete pojedinih ekonomista o fluktuirajućem kursu dinara. Pogrešio sam, jer sam poverovao da neće biti problema kada se uspostavi zdrav dinar, jer je novčana masa pala na samo 40-50 miliona maraka. Banke su prve krenule u rušenje dinara, jer su odobravale kredite i kome treba i kome ne treba. Potcenio sam i sve strukturne slabosti privrede, pričao je kasnije deda Avram.

Program se bazirao na novom, konvertibilnom dinaru, ali je deficit budžeta ostao visok, oko 1,5 milijardi dolara, tako da je od starta postojala sistemska greška. Pojedini stručnjaci su od početka upozoravali na tu opasnost, zahtevajući da se smanje rashodi države i potpuno zaustavi primarna emisija. Može li se pijanac izlečiti tako što će piti samo jednu čašu pred ručak. Naučno je dokazano da ne može. Može samo ako potpuno ostavi alkohol, govorio je i tada za NIN profesor Miodrag Zec.

Problem je i što nikada nije postignut širi konsenzus o programu stabilizacije, jer su ekonomisti s pravom verovali da je Milošević na taj program pristao samo zbog toga što je bio sateran uza zid. Nije im se svidela ni tesna saradnja monetarnih vlasti sa Vladom, uz obrazloženje da nijedna zemlja nije uspela da u isto vreme zauzda inflaciju i poveća zaposlenost, proizvodnju i investicije.

Inače, 2014. Srbija slavi još jedan jubilej, osam vekova od prvog pominjanja srpskog dinara u arhivskim dokumentima, krajem 1214, u vreme Stefana Prvovenčanog. U arhivama stoji i da su od tada do 1459. dinar kovali skoro svi srpski vladari. Zna se, ipak, ko je najviše dinara odštampao, pa ostaje nada da će od sada svaka vlast biti svesna da brisanje nula sa novčanica ne može proći nekažnjeno i da je to siguran put da i stopa rasta BDP-a u najboljem slučaju bude nula.