Istorija nas je lagala Hitler se nije ubio

Istaknuti britanski novinar i publicista DŽerard Vilijams, koji se na ovim prostorima proslavio knjigom Sivi vuk (Admiral buks), pre par dana je ovenčan nagradom Hit Liber za najčitaniju knjigu u 2013. kod nas, dok je maja prošle godine, na Podgoričkom sajmu knjiga, isto delo proglašeno najboljom publicistikom iz oblasti istraživačkog novinarstva. Vilijams je knjigu napisao u saradnji sa svojim kolegom, vojnim istoričarom Sajmonom Dastenom s kojim je snimio i istoimeni film, koji je prikazan na berlinskom filmskom festivalu.

U knjizi Sivi vuk sadržano je obilje dokumenata i tekstova koji dokazuju da Adolf Hitler nije okončao život onako kako stoji u zvaničnoj verziji, prema kojoj su on i njegova ljubavnica Eva Braun izvršili samoubistvo, već da je prema planu evakuacije u slučaju poraza prebačen na sigurno, u Argentinu, gde je doživio duboku starost. Postoji ogromna količina podataka, od očevidaca čije su audio i video-izjave snimljene, i prvi put publikovane u Sivom vuku, i o tome za NIN ekskluzivno govori autor DŽerard Vilijams.

Kada ste odlučili da napišete ovu knjigu?

Bio sam u Argentini i snimao dokumentarne filmove o mnogim drugim temama, o tadašnjoj ekonomskoj situaciji u Argentini, kao i o veteranima rata za Folklandska ostrva između Argentine i Velike Britanije iz 1982, i tamo sam naišao na priču o tome da je Adolf Hitler pobegao podmornicom u Argentinu. Pomislio sam kako za trideset godina koliko se bavim novinarstvom nikad još nisam snimio dokumentarac o nekoj blesavoj teoriji zavere a ovo je zvučalo upravo savršeno za to. Zato sam poželeo da prestanem da se bavim ozbiljnim novinarstvom i snimim blesavi film o tome kako je Hitler pobegao u Argentinu. Onda smo počeli da razmatramo informacije, kao i činjenice da nije bilo forenzičkih dokaza iz bunkera. Angažovao sam za to i koautora knjige Sajmona Dastena, vojnog istoričara, i ustanovili smo da je priča koja nam je prvobitno servirana priča o tome da se Hitler ubio u bunkeru zajedno s Evom Braun jednostavno neistinita, da je to laž, a naše informacije su pokazivale da je on pobegao i živeo u Argentini posle rata.

Poznato je da ste veliki poznavalac Drugog svetskog rata tako da za vas tokom pisanja ove knjige nije bilo odviše nepoznanica. Ipak, postoji li nešto što je i vas iznenadilo, tokom tih istraživanja?

Imali smo mnogo izvora recimo iz Kjua, Državnog arhiva u Engleskoj, iz dokumenata koji su postali dostupni na internetu, od FBI i CIA u Americi, od istraživača u Americi posebno iz Bostona koji su radili za nas, a angažovali smo i ekipu istraživača u Argentini. Dok smo istraživali građu za ovu priču, četrnaest puta sam putovao u Argentinu, a Sajmon je četiri ili pet puta bio sa mnom; sve informacije koje se nalaze u Sivom vuku inače su dostupne. Meni je neverovatno to što su istoričari ignorisali izveštaje iz tog vremena, iz 1945 one sa Bi-Bi-Sija, iz Asošijeted presa, Rojtersa, AP-a, UPI-a a opet, sve su te informacije prisutne, i mi smo ih u Sivom vuku samo sakupili na jednom mestu. A one zajedno pripovedaju priču koja je potpuno drugačija od one kojoj nas istorija uči. Ovde postoji ubedljiva količina podataka, od očevidaca čije smo audio i video-izjave snimili, a ti podaci iznova i iznova pokazuju da su Adolf Hitler, njegova žena Eva i njihove dve kćerke posle rata živeli u Argentini. Umesto da je umro 1945. u bunkeru, Hitler je umro u mestu San Karlos de Bariloče u Andima, 13. februara 1962, u tri sata popodne, naočigled njegovog ličnog lekara, doktora Lemana. Niko od tih svedoka nije dobio nikakav novac za svedočenje, i mnogi su jedva čekali da se oslobode tereta tajne, da konačno ispričaju sve o tome, a zastrašujuća je činjenica da su dva naša svedoka potom dobila pretnje smrću zbog toga što su sa nama razgovarali. Zašto bi iko pretio smrću ljudima starim više od osamdeset godina, ako već nisu rekli nešto što drugi nisu želeli da se sazna?

Zanimljivo je da je vaša knjiga s jedne strane doživela sudbinu bestselera, a opet, s druge nema reakcija šire javnosti. Kako objašnjavate tu tišinu?

Mislim da je čitava ova stvar šokantna. Postoje podaci o zajedničkom delovanju pojedinih američkih obaveštajnih službi, američkih poslovnih ljudi i nacista kako pre rata, tako i u periodu između 1943. i 1945, dok su nacisti planirali kako da pobegnu; oni su znali da je sa ratom gotovo i da za njih dolazi kraj u Evropi. Ali dok su planirali bekstvo, radili su to u dosluhu sa svojim američkim prijateljima, i uz njihovu pomoć uspeli su da prebegnu u Argentinu. Ne govorimo ovde samo o najvišim nacističkim funkcionerima kao što su Hitler, Martin Borman, Gestapo Miler, već i o više od 100.000 evropskih fašista o ustašama, celoj ustaškoj vladi iz Hrvatske u to doba, belgijskim, skandinavskim, francuskim fašistima svi su oni umakli iz Evrope vatikanskim pacovskim kanalima uz pomoć Katoličke crkve, Huana Perona iz Argentine te a to je zaista užasno uz pomoć Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. Trebalo bi da izuzetno cenimo te organizacije Katoličku crkvu i Crveni krst; najviše me je šokiralo to što se ispostavilo da ti ljudi jednostavno ne zavređuju ni trunku poštovanja. Neobično je to da su ljudi potpuno podeljeni: neki prihvataju naše dokaze i kažu: U redu, ovo nam donosi priču koja se razlikuje od istorije na koju smo navikli; drugi to u potpunosti odbacuju. Neki su nam govorili da grešimo 2.000 posto. Ali oni knjigu nisu pročitali. Bilo je ljudi koji je jesu pročitali i onda pokušali da je diskredituju, deo po deo. Ako to žele da urade, moraju da izađu sa nekim stvarnim dokazima o tome da je Hitler umro u bunkeru. Za to dokaza nema. Rusi su sve vreme govorili kako imaju deo njegove glave, deo lobanje. Ali to je podvrgnuto analizi DNK i reč je o ženskoj lobanji, dakle ne o muškoj, pa ne može biti reči o Hitleru. Kažu da imaju deo njegove vilice ali ako je ta vilica iz iste glave odakle je i taj fragment lobanje, ona ne može biti Hitlerova. Ja velim: Dokažite da nismo u pravu. Jer mi smo dokazali da zvanična istorija i te kako nije u pravu. Sada je vreme da mi zvanični istoričari pokažu kako moji očevici i svedoci lažu. Da DŽ. Edgar Huver nikada nije tragao za Hitlerom; da Staljin nikada nije rekao kako je Hitler pobegao u Argentinu, kao i da Ajzenhauer tokom pedesetih godina prošlog veka nije rekao: Pojma nemamo šta se dogodilo s Adolfom Hitlerom. S obzirom na sve te dokaze, neko mora da pokaže kako moji očevici lažu i kako je sve to pogrešno. U ovoj knjizi nema ničeg što je izmišljeno. Ničeg.



Psihološki profil Adolfa Hitlera poznat je široj javnosti. Kako biste vi opisali Sivog vuka?

Ja se ne bavim psihološkim profilima novinar sam i bavim se činjenicama. Ne izmišljam stvari, i nisam upoznao Adolfa Hitlera. Da jesam kao što sam upoznao mnoge lidere, predsednike, vojskovođe imao bih nekakvo mišljenje o njemu. Ali znam da je taj čovek predvodio najgnusniji zločinački režim XX veka. Ne znam šta mu je bilo u glavi, ali znam da je bio običan čovek zao, ali ipak samo čovek. I ne vidim zbog čega bi najviši nacistički funkcioneri želeli da izvrše samoubistvo, kad su i dalje imali toliko novca i moći, a Amerikancima je bila potrebna pomoć protiv Sovjetskog Saveza. U Srbiji kao i svugde u svetu postoji izreka: Neprijatelj mog neprijatelja moj je prijatelj, i zato mislim da su se Amerikanci i nacisti zbližili imali su zajedničkog neprijatelja, komuniste i Sovjetski Savez. Ali šta je Hitleru bilo u glavi, kakav je njegov psihološki profil pojma nemam.

Zabrana sa Mein Kampf-a će uskoro biti skinuta i delo će biti dostupno javnosti. Kako će se na ovo delo danas gledati?

Mein Kampf je već dostupan na Amazonu širom sveta, kako na nemačkom jeziku, tako i u mnogim prevedenim varijantama. Začuđujuće je da je ova knjiga bestseler u Indiji, a redovno se nalazi na bestseler listama Amazona u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu kada govorimo o knjigama posvećenim Adolfu Hitleru. Ovo delo treba posmatrati kao hvalisanje jednog manijaka ispunjenog mržnjom, a ne kao suvisli politički dokument. U istorijskom kontekstu je veoma važno sagledati kako mržnja prema jednom određenom narodu u ovom slučaju jevrejskom kao i vizija jedne nazovisuperiorne rase arijaca može da uslovi ljude da čine takva čudovišna zlodela. Hitler nije bio prvi i jedini. Veći deo njegovih radova svoje poreklo vuče iz dela američkog proizvođača motora, Henrija Forda, koji je bio poznati antisemita. Hitler je Forda odlikovao najvećom nacističkom medaljom namenjenom civilima.

Da li zabrana diskusija na temu Hitlera i njegovog uticaja umanjuje moć desničarske ideologije?

Smatram da ništa od toga ne treba zabranjivati. Naciste treba da posmatramo kao grupu kriminalaca koji su koristili strah da bi pridobili nemački narod, da bi im potom servirali ideju o nadmoćnoj rasi kojoj pripadaju kako bi tom istom preplašenom narodu usadili osećaj ponosa. O tome bi trebalo neprestano razgovarati u školama. Površno gledano, nacisti sa svojim urednim uniformama i svojom propagandom izgledaju veoma privlačno. Ali, kada se taj površni uglađeni sloj smakne, tada savremeni ljudi mogu da vide šta se krije ispod površine. Rezultati novih istraživanja ukazuju na činjenicu da su oni usmrtili jedanaest miliona Jevreja a ne šest kako se obično predstavlja kao i mnoge druge narode i grupacije, kao što su nemački invalidi, Romi, homoseksualci i socijalisti. Koliko god da se čini privlačnim ovakav nacionalni socijalizam, kao i njegova sjajna spoljašnjost, naročito nekom smetenom ili tužnom narodu, moramo da budemo svesni da je to samo pokriće za ubistvo, pljačku, sve u svemu sveopšte uništenje.

Da li je naša civilizacija spremna da ponovo razmotri temu nacizma i zločina koje su počinili nacisti?

Moramo da budemo spremni na to. Ukoliko nismo, nalazimo se u opasnosti da ponovimo istovetne greške. Uspon desnice u Grčkoj i u istočnoj Evropi je krajnje zabrinjavajući. Videti te mlade Čehe, Poljake i druge kako koriste nacistički pozdrav i to u zemljama gde je nacistička ratna mašina pobila na milione ljudi, jeste neverovatno. Te ljude moramo obrazovati. Nemoralni političari će uvek koristiti manjinske grupe ili rasne razlike da bi ljudima pružili nešto od čega treba da strahuju ili da preziru. Trebalo bi se, takođe, podsetiti da su mnoge evropske zemlje već posedovale uticajne fašistički nastrojene partije. Danska, Belgija, Španija, Portugalija, Grčka, Mađarska, ova lista je prilično dugačka. Dovoljno je samo prisetiti se relativno nedavnih ratova na Balkanu i korišćenje manjinskih grupacija svih strana kao objekat mržnje i razlog za etnička čišćenja da bismo videli to na delu.

U kom obimu i na koji način bi vaše istraživanje trebalo i moglo da utiče na građanstvo? Kojoj se publici vi obraćate?

Nadamo se da će naše istraživanje pokazati da istoriji ne treba uvek verovati. Vinston Čerčil je to odlično objasnio kada je rekao istorija će prema meni biti pravedna. Znam, jer ja nameravam da je napišem. Mnogo je danas priča koje se otkrivaju o pravovernim činjenicama u pogledu Drugog svetskog rata. U samom središtu ovih činjenica nalaze se i podaci o begu Adolfa Hitlera, Martina Bormana i više od sto hiljada drugih evropskih nacista, kojima su u begu pomogli Američka obaveštajna služba, Američka poslovna mreža, Vatikan, kao i Međunarodni Crveni krst. Nadamo se da će svi oni koji žele da saznaju istinu posegnuti i pročitati knjigu Sivi vuk i sami doći do zaključaka šta se zapravo dogodilo nakon svršetka Drugog svetskog rata. Nastavak Sivog vuka, Paukova mreža, se upravo piše i otkrivamo sve više skrivenih istina o Drugom svetskom ratu i onome što se nakon njegovog završetka događalo. Sada nam je, na primer, poznato da nije bilo nikakvog zapadnonemačkog ekonomskog čuda tokom 1950-ih, već da je jednostavno u pitanju činjenica da je u zemlju vraćen veći deo kapitala i industrijskog znanja koje su nacisti prebacili u prekookeanske zemlje od 1943. godine a veliki deo toga uz pomoć švajcarskih banaka, kao i Banke međunarodnih doseljenika. Više detalja nam je dostupno u odličnoj knjizi Adama Lebora Bazelski toranj. Upravo je ovaj povraćaj kapitala od čega su veliki deo nacisti opljačkali dok su divljali kontinentom stvorio bazu za ekonomsku nadmoć Nemačke u savremenoj Evropi. To, kao i velika pomoć koju su Nemačkoj pružili američki prijatelji.

Da li priče o Hitlerovom misterioznom kraju postaju neiscrpni izvor teorijama zavere?

Sve dok istina ne bude prihvaćena da je Hitler pobegao i umro u Argentini ona predstavlja osnovu za nesuvisle teorije zavere. Ovo isto tako pomaže onim pojedincima koji žele da ova priča ne izađe na svetlost dana. Oni zbunjuju ljude, usmeravaju ih na bezizlazne pravce i doprinose magli konfuzije koja okružuje završetak Drugog svetskog rata. Taj plan i dalje odgovara mnogim velikim korporacijama, kao i nemačkim i američkim obaveštajnim službama, to da se prava istina ne spozna. Nema nikakvih tajnih nacističkih baza na Antarktiku, kao ni na Mesecu...

Boravili ste u Srbiji u nekoliko navrata. Kakve utiske nosite odavde?

Živeo sam u Srbiji, u Beogradu, pre osamnaest godina, u najgore vreme savremene jugoslovenske istorije. Veoma sam voleo Beograd i imam u njemu mnogo prijatelja Srba. Oduševljen sam što vidim Sivog vuka na srpskom, a i publika, ljudi koji knjigu kupuju i čitaju, zaista su sjajni. Postavljaju dobra, inteligentna pitanja, i jedva čekam reakcije ljudi pošto budu knjigu pročitali. Srbija se pokazala veoma otvorenom za ovu priču, a to je važno za ovo morate biti otvoreni. Ima drugih zemalja u kojima to nije slučaj. Ali, ovo je priča koju treba pričati, i što se više priča, to će ljudi više dovoditi u pitanje zvaničnu istoriju.