Montevideo, emotivno putovanje

Montevideo, vidimo se je film koji budi višestruku naklonost. On to pre svega čini izborom svoje teme (svetsko prvenstvo u fudbalu u Urugvaju daleke 1930) , znalačkom režijom, veoma dobrim glumačkim dostignućima (impresivna je lista uglednih srpskih glumačkih imena), izuzetnim snimateljskim radom (virtuozna kamera Gorana Volarevića tehničke standarde ovog filma podiže na evropski nivo), te pre svega, produkcionim aspektima, koji ne odaju jednu malu i siromašnu kinematografiju.
Narativna struktura filma nije naročito originalna i nova.

Preživeli učesnik jednog davnog doba (u ovom slučaju dečak Stanoje), iz svoje perspektive prenosi prisutnom sagovorniku (igra ga sam Dragan Bjelogrlić) sled događaja. Koliko letos, sličan strukturalni pokušaj videli smo u filmu Gora Verbinskog Usamljeni rendžer sa DŽonijem Depom, a akademski klasik Artura Pena Mali veliki čovek ima identičnu narativnu strukturu. Fingiranje autentičnosti pomenutih filmova, pa i Bjelogrlićevog, ne služi samo kao prevencija protiv mogućih istorijskih prigovora na tretman njihove građe, koliko zapravo insistira na ličnoj perspektivi kao jedinom kriterijumu.

Urugvaj Dragana Bjelogrlića iz 1930. dočaran je znalački i iznenađujuće koloritno, sa obiljem ambijentalnih detalja, urbanih akcentuacija (arhitektura), socioloških mikroplanova (tezge, život ulice, noćni život) i prilično respektabilnim uvidima u mentalitet i ponašanje lokalaca, te njihovu interakciju sa članovima jugoslovenske fudbalske reprezentacije. Razrađivanje i upoznavanje ovog miljea je, zapravo, bitno za narativne strategije samog filma. Priča o sportskom nadmetanju grana se u brojne narativne podrukavce i epizode, ali i parcijalizovane žanrovske egzemplare. Tako u filmu imamo melodramu (odnos Tirketa i lokalne lepotice), komediju, dramu (nelegalnost polufinalnog meča Jugoslavije s Urugvajem, uzrokovanu pristrasnošću brazilskog sudije), psihološku dramu (visoka etička svest nekih fudbalera da ne budu izmanipulisani ponudama američkog menadžera), te čak rudimente političkog filma (Pako kao Hrvat ne dobija odgovor na pitanje zašto u reprezentaciji Jugoslavije ima samo Srba

Čini se čak i previše za koncentrisan i ujednačen film, ali su upravo zahvaljujući Bjelogrlićevoj režiji, ovi delovi, svojevrsne lego kocke, suvislo ukombinovane u jednu prilično složenu celinu. Jedno od prijatnijih iznenađenja ovog filma leži u britkim dijalozima, a povremena sentencioznost Montevidea ima izuzetno efektne učinke. Takva je, na primer, ona Hočkinsova replika na Milutinčevu primedbu da su za njega ljudi samo brojevi: Kad-tad svako ljudsko biće nužno završi kao broj!

Bjelogrlićeva pre svega inteligentna potreba da o sadašnjem vremenu i njegovoj moralnoj korozivnosti progovori jezikom neumoljivog etičkog arbitra, možda je njegovu filmsku fakturu opteretila kojom desetinom suvišnih minuta. Inverzno se udaljavajući od svoga doba akcentuacijom prošlog, Bjelogrlić čitav svoj film kompoziciono, gradi u sadašnjosti. Otud Mali Stanoje živi u sadašnjosti, premda kao dečak pripada prošlosti. Na taj način on postaje hronološki reper razgraničavanja Bjelogrlićevih aluzija. Ako je i film kojem su povremeno nedostajale makaze izvanrednog montažera Petra Markovića, Montevideo, vidimo se na drugoj strani , iziskuje nešto disparatnije registre pripovedanja, budući da ne pravi značajnu razliku na skali akcentuacija. No, ove primedbe nikako ne umanjuju njegov značaj. To je dobar, sočan, bogat, pre svega zanimljiv i emocijama natopljen film, koji komunikaciju s gledaocem smatra svojim prioritetnim zadatkom.

To je film koji, istovremeno, individualno i kolektivno ustrojstvo prelama u zanimljivoj komplementarnosti. Kao odanost i ljubav koji mu prethode