Hotel „dvojka“

Foto Mitar Mitrović

Od kada postoji, krug tramvajske linije broj dva označava samo srce prestonice. Aristokratsko mesto stanovanja, visokih cena lokala, sedišta univerziteta, žiža turizma i zabave. Ali, te šine koje oivičavaju Dorćol, Kalemegdan, Pristanište, Savamalu, autobusku i železničku stanicu, Slaviju, Tašmajdan, Vukov spomenik, Botaničku baštu, britko ih odvajajući od šireg centra, kriju instituciju poznatu pod žargonskim nazivom hotel dvojka.

Znak da je hotel otvoren je težak miris koji putnike zapahnjuje čim pohrle na vrata. On ume na trenutak da zaustavi najezdu koja bi ličila na stampedo da nije ovih sasvim nepokretnih, smotanih u klupko snova, na raznobojnim sedištima zastarelog, tvrdog dizajna. Reklo bi se da su uronjeni u svoje jade, da nije blaženog izraza koji se pomalja kad tramvaj naglo cimne i promeni im položaj.

Prepoznaju se i po bagažu. Velike prljave kese, ili kineske karo torbe, poznatije kao krmače, pune koječega. Ima tu i lanč-paketa, obično komada starog hleba koje dugo i predano žvaću. Nađe se i neka pljoska umotana u novine. Iz nje natežu krišom da lakše zaspu, iako je većini za počinak dovoljno ravnomerno tandrkanje. Dubok san traje satima, uljuljkan toplotom iz radijatora i trenja tela o telo. Nije prekidan silaskom na poslednjoj stanici, jer nju dvojka nema, već se stalno vrti ukrug. Ponekad se zadrži u Pristaništu, da majstor ode do toaleta, ali svi putnici ostaju u vozilu.
Spavači su mahom muškarci, godina skrivenih navučenom kapom i neurednom bradom. Raspoređeni na pravilnim razmacima (kao da se nikad u životu nisu sreli), pa putnik koji ipak uđe (a nužda je nužda), nema gde da se sakrije od tog mirisa. Ne pomaže šal preko nosa, ni otvaranje prozora, a kamoli komentari, prosti i direktni (i vrlo opravdani) na račun usnulih saputnika. A oni kao da grube reči doživljavaju kao žamor vrstu uspavanke, i nikad se zbog njih ne bune, pa nikad ne dolazi ni do svađe između dve sudbinom suprotstavljene strane. Oklembešene kao mrtve, s glavom u sopstvenom krilu, ove najredovnije klijente GSP-a i kontrolori zaobilaze.

Jedini način da ih isterate jeste da isključite grejanje, kaže vozač dvojke, praktičan kao i svaki majstor. Ali osećanja su mu nepraktično podeljena. Žao mu je tih ljudi bez krova nad glavom, žao mu je putnika koje vozi u hladnom, ali mu je žao i sebe. Ipak je on taj koji u tramvaju provodi punih sedam sati, pa valja izdržati. Na pamet mu ponekad padne i primena sile, ali ga na odstojanju drži strah od prijave. Uvek bi se našao neki dušebrižni bivši direktor da se postara da ostanem bez posla, objašnjava. Zato voli dnevnu smenu, kada je većina tajm-šer stanara ovog pokretnog hotela na terenu, u akciji sakupljanja upotrebljivih ostataka velegrada.

Hladnoća ipak ponekad neke i pre mraka pritera u pansion. Tad nisu živi smotuljci, i teže ih je detektovati, posebno što je i koncentracija mirisa drugačija. Od dvojice sumnjivih jedan ipak izlazi, a drugi se previše mrda za klasičnog konagdžiju. Punačak i mlađan, licem nalik Aboridžinu, premešta kese među nogama. Iz hrpe vadi knjigu, pažljivo zagleda ilustracije, a onda njome zakloni oči od škiljavog svetla. Ipak je beg od mraza njegov jedini razlog putovanja.

Neki ljudi u dubini tramvaja prave larmu, on se trza i nadureno okreće. Baš se ne da čoveku da zadrema! Uspeva mu da ih zanemari i usredsredi se na sebe, ali je još pun energije, pa opet premešta kese. Pažljivo biram trenutak i način da započnem razgovor i odlučujem se za izvinite, vi se vozite ukrug?, kad po drugi put prođemo Slaviju. Ozareno lice ne mora ni da prati potvrdan odgovor, ali on, veseo, sledi. Oči mu se još malo smeše, dok ne postavim drugo pitanje, a onda se uplaše. Vi nemate kuću spušta mu pogled, iako glas, nešto tiši, kaže da je ima. Pogrešan pristup zatvara komunikacijske kanale, pa privremeno odustajem. Srešćemo se mi opet, mali je ovo grad, obećavam..

I tako biva, on je opet u dvojci, s drugim parom kesa. Pogled mu tumara po tramvaju i sreće moj, obradovan. NJegov izraz se tad ne menja, kao ni kad ga fotograf NIN-a zaspe škljocanjem aparata. Da li me se sećate, pitam, što je zgodna fora za (novi) početak. Naravno da se ne seća, ali me dugo prijateljski tapše kad mu se predstavim, rukom crnjom no što je bila pre par dana. Zove se Jatif, stanuje na Zvezdari nastavljamo gde smo stali. A čime se bavi? Eto, živim, živim... polako, neočekivan je odgovor i poslednje čime će me Jatif udostojiti. Draže mu je da zeva, zuri kroz prozor, pa čak i razgovara sa samim sobom, nego s nekim tako navalentnim.

Sva sedišta oko njega osim jednog su prazna, jer ih putnici zaobilaze. Na tom jednom je šćućurena starica čijoj urednoj crnoj garderobi ne priliči čvrsto stisnuta karirana krmača. Nisam ja odavde, ja sam u prolazu, kaže na slično pitanje o vožnji ukrug. Ali ne bi da ispadne nepristojna, pa me za sve odgovore upućuje na ove redovne. Onda sama za sebe promrmlja, ne tužno, već gotovo filozofski: Ja ne postojim . I potom se isključi, maltene nadmeno.



Dvojka u drugom smeru pruža drugačiju sliku. Grupica beskućnika pod gasom zauzima ceo zadnji vagon. Jedan se naginje nad drugim i nešto mu mumla na uvo, a on mu strpljivo ponavlja sedi i grej se. Dok god ga ovaj ne posluša, i ne potrefi sedište. Ostali su zaokupljeni razgovorom nalik poslovnom, s brojkama u evrima i satnicama sastanka (kod česme na Bajlonijevoj pijaci). Povremeno pipaju radijatore, zadovoljni razvojem situacije, a onda jedan usklikne: Evo ga Jatif. On ulazi kod Kališa i nezainteresovano seda u rezervisani deo tramvaja. Opet zaokupljen kesama.

To što je Jatif ušao u drugu dvojku znači samo jedno: u onoj prethodnoj majstor se odlučio za pomenute mere pritiska. Jer, opaska onog vozača koja je ličila na komentar, zaživela je poput pravila na liniji broj dva: na tri kruga sa beskućnicima, idu četiri bez grejanja. Za to vreme, tramvaj se provetri, a mirisi kasnije teže raskravljuju. Iskusno, nema šta! Ne bi oni to nikad radili, to je protiv pravila i zbog toga mogu snositi sankcije, ne zna za taj običaj, ili se pravi da ne zna, mladi dispečer kod Pristaništa. NJemu lično ne smetaju beskućnici, budući da je van domašaja smrada, u kancelariji tek nešto većoj od kabine vozača. Uostalom, beskućnici su u svetu in, to je opcija hrišćanstva u bukvalnom smislu, njegova je lucidna definicija. Ali i istraživanja domaćih prilika beskućništva kažu da se i ovde slično dešava: masa tih ljudi bez adrese su to što jesu po ličnom izboru.

Tu slobodu da ne postoje beskućnici plaćaju teškim uslovima života, posmatrano očima proseka. Ali, oni svoje šahtove, podstanice elektrana, napuštene vagone, razvaline zgrada... gde odlaze nakon poslednje dvojke, doživljavaju kao pravu kuću. Znaju da nije neka, budući da je bez struje i vode, pa je Jatif zbog toga onomad spustio pogled, a ne zato što je nešto slagao. Zato im se ne da da izađu iz tramvaja na kraju poslednjeg kruga, što vozače stavlja na posebnu muku, pa većina čini ono što mora da bi se zaštitila od većih komplikacija.

Iako je hotel dvojka fenomen star bar tri decenije, gotovo da nije istražen. Jer, taj smrad kao da blokira svaku znatiželju. Malo je takvih koji bi za potrebe profesije mogli da savladaju mučninu i dane provode u zajedničkom prinudnom smeštaju. Pa i da odu korak dalje, u beskućničke nazovidomove, odazivajući se pozivu na večeru, što može da usledi nakon zbližavanja ispitanika i temeljnih istraživača. Domen ove priče je, srećom, segment života beskućnika u dvojci, pa nije bilo žurbe za izlaženje van hotelskog kruga.
Dani praznika daju posebnu dimenziju vožnji. Uz te silne gradske ukrase, i tramvaj deluje svečanije. Putnici su manje nervozni i pronalaze način da se pomire sa licem grada čiji su sastavni deo, kao neka vrsta kontrapunkta. I smotuljci su tada bliži i povezaniji. Tad možete čuti ajmo, društvo na besplatnu turu, ovo je moj tramvaj iz usta nekog koji možda nema novca ni za kartu. I da u to, pod sugestijom smrada i praznične čarolije, i poverujete.

Progresija

Dešava se da ponekad neki od spavača zaluta u neki drugi tramvaj, ili da ga na to pritera prebukiranost hotela dvojka. Tada, budući sami i sasvim neprimetni, imaju slobodu i da zapale cigaretu. Ili nečiji opušak. Istovremeno, u dvojci je sve više povremenih stanara, diskretnije obeleženih, čije korišćenje hotelskih kapaciteta lako može preći u hronično.
Za neku dramu oko toga nema mesta, jer je to ceh tranzicije i uključivanja Beograda u svetske tokove. Do trenutka kad će se pripadnost margini tretirati kao nešto normalno. Bez gnušanja i (lažnog) sažaljenja, likovanja nad sopstvenim uspehom... Jer, sloboda nema cenu i za nju se čovek bori svim raspoloživim sredstvima. A smrad se, do sada, pokazao kao nenadvladiv.