Beograd na vodi, Srbija u mulju

Da je kojim slučajem preduzeće, transparentnost bi verovatno zapošljavala najveći broj ljudi, u, inače, hronično nezaposlenoj Srbiji. Jer, ma koliko da je odomaćena u srpskom jeziku, učestalost pominjanja reči transparentnost među političarima tranzicione Srbije obrnuto je proporcionalna njenoj primeni prilikom sklapanja javnih ugovora i poslova.

Tako je i sa Beogradom na vodi. Malo je onih koji znaju šta u stvari podrazumeva projekat vredan 3,1 milijardu dolara. Za sada se zna samo da bi trebalo da se gradi na desnoj obali Save, gde se trenutno nalaze autobuska i železnička stanica, da će ga graditi arapska kompanija Igl hils i da je početak radova najavljen za septembar. U međuvremenu, gradom kruži vic da je trenutno, uz Beograd na vodi, drugi najveći projekat u Srbiji - Užice bez vode.

Umesto da predstavnici države i Beograda javnosti objasne pravnu prirodu ovog posla, stigla je opaska da je dobrodošao svaki investitor koji je spreman da uloži toliko novca. Sličan poziv upućen je i Miroslavu Miškoviću, Milanu Beku i drugim tajkunima, koje je Aleksandar Vučić pozvao da izvade 3,1 milijardu dolara iz džepa, ako imaju, jer Vlada nije gadljiva ni na njihove pare. Mada priznaju da sa Arapima nije razgovarano o pravnim detaljima, predstavnici privremenih vlasti Beograda obećavaju da će sve biti u skladu sa zakonima, a da u ovom slučaju tender - nije ni potreban.
Tender je ionako u Srbiji odavno prevaziđen metod javnog, otvorenog i nediskriminatorskog nadmetanja zainteresovanih učesnika. Ovde se u sklapanju poslova i ugovora više ceni direktna pogodba. I to je u skladu sa propisima, jer su međudržavni ugovori iznad nacionalnog zakonodavstva. Tako je Srbija prodavala i preduzeća, ugovarala gasovode, gradila puteve, mostove i pruge, a na isti način bi da gradi i metro u Beogradu, za koji, doduše, nema para, ali je, za svaki slučaj, studiju izvodljivosti već uradila jedna francuska kompanija, a Francuzi se pominju i kao mogući graditelji metroa, ako to ikada i dođe na red.

Most preko Dunava, koji povezuje Zemun i Borču, grade Kinezi, takođe na osnovu međudržavnog sporazuma između dve zemlje, sklopljenog 2009, kada je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić proglasio Peking četvrtim stubom srpske spoljne politike. Broj tih stubova stalno raste, pa je međudržavnim sporazumom sa Azerbejdžanom dogovoreno, opet mimo tendera, da firme iz te zemlje grade deo auto-puta na Koridoru 11, od Beograda do Požege, pa nadalje do granice sa Crnom Gorom. Pare za to obezbedio je Azerbejdžan u vidu kredita, za koji pojedini stručnjaci, pa i aktuelni direktor Koridora Srbije, kažu da je za Srbiju - nepovoljan.



Deo ovog Koridora grade i kineske kompanije, a država je odlučila da još dve neizgrađene deonice ponudi u koncesiju, ovoga puta na tenderu, ali će na njemu moći da se nadmeću samo kineske kompanije. Ekspert jedne od međunarodnih finansijskih institucija, koje se inače protive sklapanju ovakvih aranžamana, bez prethodno sprovedenog tendera i javnog nadmetanja, kaže za NIN da direktna pogodba nije idealno rešenje, ali nije ni nepoznanica u međunarodnoj praksi. Kinezi su pritom, prema njegovim rečima, poznati kao graditelji koji ne vole tendere i međunarodne takmace, pa stoga, ukoliko želite novac sa istoka, a tamo ga očigledno trenutno ima najviše, morate se složiti i sa njihovim pravilima igre. A ona podrazumevaju njihov kredit, njihove kompanije, njihove radnike, a kako je znao da kaže bivši ministar saobraćaja Milutin Mrkonjić, najčešće i vodu i hranu dopremljenu za te radnike.

Najnovija vest je da se Arapi neće zaustaviti na poljoprivrednom zemljištu, Jatu i Beogradu na vodi, već su i oni, pored Kineza i Azerbejdžanaca, voljni da grade drum toliko bitan ministru građevinarstva Velimiru Iliću. Pored toga, najavljuje se da će graditi i Moravski koridor, koji bi trebalo da poveže Pojate i Preljinu, odnosno evropski Koridor 10 sa Veljinim Koridorom 11.

Za transparentnost i nadmetanje niko više i ne mari. A Srbija se, ruku na srce, ne može pohvaliti ni da je nadmetanjem obezbeđivala posao najboljem. Prečesto su, ako je verovati domaćoj stručnoj javnosti, ali i građevinskim kompanijama, tenderi bili sumnjivi, pisani po nečijem kroju i pravilima, diskriminatorski... Naši graditelji nisu im mogli ni prići, jer nisu ispunjavali skrojene uslove tendera. Ali su zato te iste domaće kompanije bile dovoljno stručne i opremljene da budu podizvođači, odnosno da grade umesto glavnog izvođača, koji je bio tu da za sebe uzme profit i odnese ga tamo odakle je i došao.

Najilustrativniji je primer sada već bankrotirane austrijske Alpine, koju su, prema ocenama i javnosti i graditelja, protežirali međunarodni kreditori, iako se ovde pokazala kao očajan majstor. Ni poništena koncesija za auto-put Horgoš Požega, zbog koje su Srbija i Alpina završile na međunarodnoj arbitraži, nije diskreditovala ovu kompaniju. Naprotiv, kao da ju je to preporučivalo za sve druge poslove koje će kasnije dobiti u Srbiji. Uostalom, da bi mogla da gradi, a da bi se izbegao skandal, Alpina je svojevremeno na određeno vreme zamrzla proces pred Međunarodnim arbitražnim sudom.



Slobodan Aćimović, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, ranije je za NIN rekao da je domaća Mostogradnja imala bolju ponudu za izgradnju mosta Beška, ali je naposletku taj posao dobila Alpina. A onda je most umesto 2009. završen 2013. A Alpina je zbog naknadnih troškova tražila da joj se doplati bezmalo 100 miliona evra. Valjda kao kompenzacija za toliko kašnjenje i probijanje rokova. DŽaba su se, naime, domaći građevinari žalili kako inostrane kompanije na tenderima nude damping cene, niže od realnih troškova, jer su naše tenderske komisije to oberučke prihvatale. Sumnja se da se to sviđalo i kreditorima. Jer, onaj ko finansira, on i nameće uslove, bilo da se radi o tenderu ili se posao dogovara direktno.

I tek nedavno je predstavnik Koridora Srbije, državnog preduzeća zaduženog za auto-puteve, priznao da je bilo gledanja kroz prste i da se damping cene više neće tolerisati, jer ta najjeftinija ponuda naposletku ispadne preskupa za državu i poreske obveznike, koji će kredite vraćati, koliko god oni (ne)povoljni bili. I kao primer, u Koridorima, uzimaju upravo Alpinu, koja je na jednoj deonici Koridora 10, gde su radovi procenjeni na 33,3 miliona evra, pobedila jer je ponudila da taj posao uradi za 17,3 miliona. A onda se ceh naprasno povećao na 44 miliona, jer se Alpina negde preračunala i naknadnom računicom ustanovila da joj dodatni troškovi iznose 27 miliona evra. I tako je država, umesto najjefinije, u stvari prihvatila verovatno najskuplju ponudu na tenderu.

Kako je Alpina u međuvremenu propala, a putevi nisu izgrađeni, sa nestrpljenjem se očekuje budući pobednik na tenderima koji se uskoro očekuju. Pošto se međunarodnim finansijskim institucijama, u ovom slučaju Svetskoj banci i Evropskoj banci za obnovu i razvoj, nije svidela ideja srpskih vlasti da taj posao završe domaće kompanije, koje su ionako radile kao podizvođači, ili su pak bile niže plasirane na tenderu na kojem je Alpina pobedila. Kreditori, iako to radove zaustavlja na gotovo godinu dana, zahtevaju novi tender, dok se domaći građevinari žale kako je upravo međunarodna praksa da se posao ponudi drugom ili trećem na prethodnom tenderu. A to bi u ovom slučaju bile domaće kompanije.

Drugim rečima, ni tender, rađen po međunarodnim standardima i direktivama, nije garancija za otvoreno i nediskriminatorsko nadmetanje. Još manje će transparentan biti posao koji se sklapa bez tendera i fer utakmice među zainteresovanim graditeljima. Kod koga su pare, kog toga su i uslovi. Onaj ko finansira odlučuje i šta će u ugovoru pisati, koji deo tog ugovora će se javnosti ponuditi i koji će biti rokovi za izgradnju. Na donosiocima odluka u Srbiji je da se sa takvim uslovima slože ili da ih sa rezignacijom odbiju.

A tada ćemo ili voziti preko ostarelih ćuprija, crnih rupa i magistrala smrti, ili ćemo te puteve graditi svojim parama. Kako para u budžetu ima jedva za plate i penzije, nema drugog rešenja do zaduživanja na domaćem ili međunarodnom tržištu po kamatnoj stopi od sedam ili više procenata i to u devizama. To je, međutim, imajući u vidu da su kineski, azerbejdžanski ili krediti Svetske banke sa upola nižom kamatnom stopom, mnogo skuplje rešenje.

A i da ima, kao što nema, novca u budžetu, da li bi tada sve bilo transparentno? Da li bi onda, pošto je država gazda i finansijer, na tenderima pobeđivali najbolji i najjeftiniji? Ili bi drumove i mostove diljem Srbije gradila preduzeća koja su i finansijeri političkih partija na vlasti?