Neću da budem umrežena

Ko su danas heroji a ko antiheroji u društvenom i kulturnom životu Srbije, da li heroje današnjice predstavljaju političari i estrada, oni koji pune naslovnice i tv ekrane, a antiheroje oni koji iza sebe imaju veliki rad i trud, koji su obeležili, i koji će tek obeležiti društveni i kulturni život jedne zajednice, koji predstavljaju autoritete u poslovima kojima se bave, ali su skrajnuti ili skoro nevidljivi. Gde su, kako žive i rade, i na koji način opstaju u vremenu koje je progutala politika. O tome kako se čuva od današnjeg vremena, kako održava mentalnu snagu i odakle crpi energiju da ostane na pristojnoj udaljenosti od javnog društvenog klozeta razgovarali smo sa balerinom Sonjom Vukićević.

Koliko pratite baletsku scenu danas u Beogradu?

Ne pratim je više. Baletska scena je vrlo zapuštena. Ne govorim o igračima i njihovoj tehnici, ali isti repertoar ide decenijama. To je prosto neizdrživo. Repertoar je isti kao kada sam ja bila mlada. I moja karijera je prošla sa nekoliko naslova, to je Labudovo jezero, Žizela, Karmen, pa opet u krug, samo sa drugim koreografima. To je kao kineska kapica. Ponekad odem ako mi neko kaže da je neka predstava fantastična.

Ko je zaslužan za to što su neke predstave na nivou onih iz 70-ih godina?

Postoje ljudi u kulturi koji ne dozvoljavaju razvijanje mišljenja o tome kako unaprediti dramsku, opersku ili bilo koju scenu, a oni vode kuće, direktori ili umetnički direktori. I ništa se po tom pitanju ne pomera, naprotiv, idemo u sve klasičnije i klasičnije, idemo ka šezdesetim godinama.

A kako bi to moglo da se promeni?

Teško, s obzirom na materijalnu situaciju. Biće sve gore jer ono ipak traži jednu količinu novca. Treba novac da pozoveš dobrog reditelja, kostimografa, koreografa, scenografa, glumce...Nekada je to finansirala država, recimo Jugoslavija, kada su se predstave finansirale od svake fabrike i preduzeća, a crni fondovi su se slivali u kulturu.

Deset kandidata se prijavilo za upravnika Narodnog pozorišta? Da li poznajete nekog od njih?

Ne znam nijednog kandidata, ne znam ko su ti ljudi. Znam za Oskara Danona kada je on bio na čelu Narodnog pozorišta, čovek koji je mnogo uradio i razumeo šta je opera, šta je balet, a šta drama. Kao i Veca Lukić koji je postao pravi umetnik pre nego što je dospeo na tu funkciju.

Šta nam to govori? Da li su pozorištu u stvari potrebni menadžeri?

Ne mogu da postave menadžera koji ne poznaje ništa, pa nismo mi Grand produkcija. I oni ako su ludi nek ih postave, pa ćemo videti gde će biti Narodno pozorište. U svakom slučaju mislim da su zanemarili prave ljude i prave umetnike koji su se tokom karijere dokazali. Verujem da u ovoj zemlji može da se nađe čovek ili žena koji bi bili sposobni da vode jednu kuću, a da imaju i producentski dar.

Šta vi trenutno radite?

Pre par dana sam počela da radim koreografiju, u režiji Dina Mustafića, po tekstu Biljane Srbljanović Mali mi je ovaj grob u Bitef teatru. Ta tema mi je zanimljiva, ali mi je zanimljiv i vizuelni pristup reditelja, kao i scenografija u kojoj će se predstava odigrati.

Puno vaših kolega je politički aktivno, a ima i onih koji svoje karijere voze na političkim jaslama.

Pa to je zato što zavise od nekih likova koji se menjaju bukvalno kao čarape. LJudi se samo menjaju i menjaju, dolaze sve beznačajniji koje kultura ne zanima. Veliki broj mojih kolega je zbunjen i odlučili su da uđu u partije, da se umreže, da vide šta je to. Stvarno ne znam šta hoće svi ti ljudi, šta hoće ti političari. Jasno mi je da više ne znam šta je moja država. Jedino znam gde živim, a to je Vojvode Stepe. Jedino znam odakle odlazim i gde dolazim. Sve ostalo je totalno beznađe. Ovde izgleda moraš da budeš umrežen, a ja neću, jer tako gubim identitet. Ne interesuje me da li je to partijska, ovakva ili onakva mreža koja bi ruinirala arhitekturu mog lika i dela. Svi se znamo u Beogradu. Zna se ko je šta i koliko uradio, šta vredi, a šta ne. Bez obzira na to što se forsiraju nevrednosti kojima se pune naslovne strane, zna se ovde vrlo dobro ko zaista pravi umetnost. I nema nas mnogo.

Da li sebe vidite kao antiheroinu u današnje vreme?

Moj otac je bio narodni heroj iz Drugog svetskog rata, koga je ova zemlja poništila. Danas ne razumem grb na zastavi, himnu i niko nas kao građane nije pitao o tome... Zato vi mene pitate o antiherojima koji će možda za 100 godina, kada ih iskopaju, da budu heroji. Ja, međutim, nisam tako išla kroz život. Toliko obožavam umetnost da smatram da jedino neuprljana mogu da napravim čistu umetnost. U svakom slučaju biću heroj. Antiheroj je moj brat Vladimir Vukićević, doktor filozofije, koji je završio istoriju umetnosti i sociologiju i koji je osnovao Univerzitet teorije u Podgorici. E, o njemu se ništa ne zna. A takvih ima. Mogu da pomenem i Zorana Erića, ali i Emira Kusturicu. Bila mi je čast da posle 20 godina vidim jednog graditelja, prosvetitelja, reditelja koji zapošljava veliki broj ljudi, diže škole, obdaništa, poklanja apoteke.

Da li mislite da sadašnji ministar kulture Ivan Tasovac ima sluha za umetnike?

Mislim da je on opterećen i ja mu se divim što je uzeo nešto što nije mrdnulo 20-30 godina. Nikad ne bih imala hrabrosti za to. Da sam kojim slučajem na tom mestu, tražila bih od države da ukine sve zakone o kulturi, pa onda audicije. Od sekretarice pa do prvaka pozorišta i ansambla. Ugovor na dve godine to je jedini način. Ministru su vezane ruke. Država mora da potpomogne kulturu i da veliki novac, a ministar da osmisli šta je važno u kulturnom životu. Važna je Filharmonija, važan je Bitef, Bemus, važni su muzeji.

Ko može da donese promene u kulturi?

Uverena sam da postoje mladi ljudi u svim segmentima kulture koji nisu zaprljanih mozgova. Oni će napraviti renesansu i izbrisati ovu tešku učmalost. Da, tačno je, nema novca u pozorištu, ali i na praznoj sceni mogu da se odigraju sve predstave, ne treba ti novac, treba ti svetlo. Kako je Gebels sa jednim svetlom i dve kamere napravio vrhunsku predstavu bez glumaca. Ono što hoću da kažem je da su potrebne i ideje.

Ali ko će da plati te ideje, one bi trebalo da budu najskuplje?

Trenutno smo u situaciji da treba malo da se suzdržimo. Hiljadu sam predstava uradila besplatno i to kad je bilo mnogo bolje stanje. Može da se uradi i bez para, ali to ne bi trebalo da bude pravilo. LJudi treba da rade dobro svoj posao, da imaju ideje. Ali ovde se ne radi ništa, ljudi samo pričaju, konstantno pričaju i te priče su postale neizdržive i ne vode ničemu. Sedi i uradi delo i pokaži nam, onda će te i platiti, verujem. Znam mlade ljude koji nikako nisu plaćeni i željni su posla i njima novac nije nikakav pokretač, nego žele da prikažu ono za šta su završili škole. I to jeste jezivo, jer i oni moraju da plate stan i da jedu, ali nije im novac jedini pokretač. Ne možeš ti jednom talentovanom slikaru da kažeš da mu je novac pokretač. Ne priznajem da je novac pokretač. Novac je pokretač za budale.



Poslednji slet 1988. godine na stadionu JNA i vaš solo nastup sa više od 5.000 mladih ljudi, događaj je koji je na određeni način najavio neko novo vreme. Kako gledate na to sa ove vremenske distance?

Kada sam posle pet, šest godina ponovo odgledala snimak, a sa ovom zemljom se desilo sve što se desilo, bila sam zgranuta. Tada nisam shvatala da se u toj predstavi tačno vidi raspad Jugoslavije. LJudi po šumama, izbeglice (jer one žene izlaze iz 500 breza), i taj ogroman lelek zemlje, reka ljudi koja nestaje. Moram da kažem da nisam pretpostavljala tada koliko ta predstava govori o tome šta će nam se dogoditi. Izgleda da su Paolo Mađeli i Damir Zlatar Frej bili bolje informisani. Bila sam zaprepašćena koliko su istinito prikazali raspad Jugoslavije koji je usledio. Užas.

Šta vas inspiriše?

Volim ljude i to mi je prva inspiracija. Volim da sam okružena darovitim i imam sreće da me na saradnju pozivaju takvi ljudi i ja od njih dosta učim da ne bih zaostala sama za sobom. Upoznajem nove tehnologije, novi način i pristup umetnosti i onda sa njima i ja napredujem. Suštinski me održavaju ljudi.

Kada ste pomenuli nove tehnologije, koliko ste prisutni na internetu, da li ga koristite?

Ne, ja nemam kompjuter. Ne bavim se društvenim mrežama. Nemam odnos ni prema telefonu. Imam odnos prema novoj tehnologiji kada je u pitanju scena. Moram da kažem da sam prilično srećna što nemam kompjuter, iako znam da pomoću njega možeš mnogo toga da doznaš, ali to da se svako prikaže, da svako ima mišljenje, da svakog saslušaš, da svakom odgovoriš, pa to ti ne daje vremena da razvijaš sopstveni mozak. Ja nemam mišljenje o svemu, niti sam stručna da ga imam o svemu. Mogu da imam mišljenje samo kad znam i kad je u pitanju uska struka i nešto u šta se ja debelo razumem. Ponekad sam zgrožena kad vidim čime se sve bave neki divni i kvalitetni ljudi, a ubiju uludo tri, četiri sata umesto da rade na svom romanu ili naslikaju sliku, naprave predstavu za džabe. Književnici su se nekad povlačili da bi u tišini stvarali. Moraš da imaš mir i tišinu. Ništa ne bih mogla da uradim kada bi me neko zvrckao non-stop telefonom ili kada bih komunicirala sa toliko ljudi. Ne rađa se umetnost u nervozi, ne možeš biti 24 sata u komunikaciji sa hiljadu ljudi i čuti hiljadu mišljenja i imati sopstveno. To je nemoguće. Moja brzina je brzina kompjutera u mom mozgu. Moj mozak je moj lični kompjuter. I kad treba da prikažem samu sebe i svoje misli, ja to prikažem kroz predstavu.