Pomoć u izražavanju

Morate li baš da ukazujete na “negativne trendove”? Zašto ne biste ukazali na pogoršanje prilika, rđave znake, štetne pojave, nepovoljna strujanja, pogrešan tok, krivi put, stranputicu, zastranjivanje, zašto ne biste rekli da je pošlo naopačke, pošlo nizbrdicom, izopačilo se, dalo se na zlo, okrenulo loše, prozlilo se, da ne miriše na dobro i tako dalje? Zašto biste govorili o “političkom kadru” kad se zna da su to političari, politički čelnici, rukovodstvo, predvodnici, vlastodršci, glavari, ako ne i politikanti, moćnici, oni koje je zapala vlast, koji vedre i oblače, koji drže oba kraja batine, kod kojih je i pogača i nož, koji samo sjede i besjede, jezik im alat i zanat? Ovakve i slične savete za izbegavanje veštačkog, ukalupljenog, kancelarijskog, konferencijaškog jezika nudi u izobilju ovaj originalni priručnik.

Još pre sedam godina, u knjižici pod naslovom “Naše jezičke boljke”, Branko Vuković je hrabro stupio u bitku protiv “objekata”, “lica”, “situacija”, “materijala”, protiv onih što “čine napore” i “pozdravljaju napore”, protiv “ljudskih faktora” koji ništa ne rade na nečemu ili u nečemu, nego uvek na polju, na planu, na nivou, u oblasti ili u sferi nečega. U novoj knjizi takvi primeri su umnoženi i dati po azbučnom redu, u vidu odrednica. Odrednice su veoma opširne, mnoge zahvataju stranu, stranu i po, pa i više. Razume se da sve to nisu tačni ekvivalenti birokratskog izraza navedenog u naslovu odrednice, nego je obuhvaćeno celo jedno semantičko polje bliskih i srodnih reči i sintagmi, ali to je svakako pomoć bogatijem i raznovrsnijem izražavanju.

Iznenađuje što nisu uneti poneki dobro znani “biseri” birokratskog žargona, kao što su “složena situacija” ili “u svojoj diskusiji je rekao...”, koji su bili obrađeni u ranijoj knjizi. Nedostaju isto tako i “strukture” (dato je samo “ekipiranje kadrovskih struktura”), raznorazni “centri” (“obrazovni centar”, tj. škola, “kliničko-bolnički centar”, tj. bolnica), ili “zaključiti” upotrebljeno umesto odlučiti odnosno dogovoriti se. S druge strane, svakako je korisno što je, pored birokratskih izraza u užem smislu, Vuković uzeo na nišan i mnogobrojne jezičke šablone od kojih vrvi naš medijski jezik: gorući problem, vatrenu stihiju, vremenski period, međuljudske odnose, konfliktnu situaciju, lepezu mogućnosti, ostvariti pomak, dobiti na intenzitetu, biti u funkciji, dovesti u funkciju, vratiti u funkciju, lično mislim, odgovorno tvrdim i tome slično.

Mestimično je autorov filtar bio preuzak. Nije jasno zašto on nastoji da nađe zamenu i za tako prirodne izraze kao što su dužna pažnja, daleko bolji, voditi brigu, izraziti bojazan, dati saglasnost, doći u pitanje, imati za posledicu, imati za cilj... I u takvim odrednicama rečnik može poslužiti kao sinonimski ili frazeološki, ali više ne zaslužuje naziv “birokratsko-narodnog”. Glavni smisao postojanja ove knjige svakako je u onome što autor ističe u predgovoru: “Mada se i dalje uporno nameće, birokratski jezik je istorijski preživio. Nema više vremena za duge, isprazne referate. Kome treba takav jezik? NJegova upotreba u književnosti je stilska greška. Nije to jezik poslovnih ljudi niti onih od duha, pera i nauke. Mudriji i sposobniji političari vraćaju se narodnom govoru i tako doprinose uspjehu svojih stranaka. Kada taj jezik prestane da se nameće, neće ga ni biti. Država neka, napokon, pomogne da se iskorijeni iz novinarstva, spisa, knjiga, prosvjete...”