Stvarna ili prividna predizborna konfuzija

Šta god da se dogodi do 16. marta 2014. godine, za kada su raspisani izbori (deseti od uvođenja višestranačja, od kojih sedmi vanredni) Srbija će biti u znaku izbora. Političke stranke, bezmalo u trocifrenom broju, već su započele izbornu kampanju. Građanin Srbije, koji tek uči da postane birač, suočen sa političkom scenom čija mu površina liči na haos, nalazi se u nedoumici. Ta mu se nedoumica, sa raznih strana, svakodnevno sugeriše, zamagljujući razlike između političkih stranaka i stvarajući utisak da su sve one iste. Svejedno je, dakle, za koju će glasati. A kad je već tako, zašto onda uopšte i izlaziti na izbore? U zemlji sa dugom monopartijskom tradicijom (radikali i komunisti) ova logika je fatalna za razvoj pluralne demokratije, koja je i uslov i posledica slobodnog političkog organizovanja, izbornosti vlasti u političkoj konkurenciji, njenoj podeli, kontroli i smenljivosti. Uostalom, dosadašnje iskustvo višestranačja u Srbiji, uz sva njegova ograničenja u nerazvijenom društvu kakvo je srpsko, uz to društvu koje je devedesetih godina zalutalo u vremenu, pokazuje da je nedoumica ili konfuzija birača više prividna nego stvarna. Birač, možda, nije u prošlosti tačno procenjivao posledice svoga izbora ili je na te posledice bio spreman, ali je uvek vršio izbor i za njega, hteo - ne hteo, preuzimao odgovornost. Bez te istine nije moguće sazrevanje građanina kao subjekta demokratije.

Oko izbora uvek postoje razne mistifikacije. A oni su, zavisno od političke kulture naroda, praznik demokratije, opereta ponekad i krvava; igra puna pretenzija i demagogije političara sa biračem čija je odluka, ipak, individualna i samo njemu znana. Međutim, ispod ove izborne površine uvek postoji osa prema kojoj političke stranke imaju različito odstojanje na osnovu koga se i međusobno razlikuju. Uz opštu i političku neprosvećenost velikog dela biračkog tela u Srbiji, ono, ipak, nije beli list hartije na kome političke grupacije i pojedinci mogu da ispišu svoje namere, prezirući ga ako se one potom ne ostvare. U Srbiji ta osa je, u suštini, bila i ostala Evropa, odnosno država zasnovana na vladavini prava ili država koja funkcioniše na osnovu običajnog prava. NJihovi su prioriteti različiti: sinhron unutrašnji razvoj čiji je subjekat slobodan pojedinac ili teritorijalna ekspanzija radi ujedinjenja naroda u nacionalni kolektiv. To ostaje ključno pitanje i na ovim i na nekim sledećim izborima. Evo i zašto.

Prvo, zbog toga što vladavina prava predstavlja ključni uslov ekonomskog napretka zemlje, a baš je njeno uspostavljanje predstavljalo glavnu barijeru svim pokušajima reforme u prošlosti i danas.
Drugo, iako početak pristupnih pregovora Srbije za članstvo u Evropskoj uniji predstavlja formalno najkrupniji korak u otklanjanju pomenute barijere, to ne znači da je savladana istorijska inercija. To jest, onaj dubinski otpor zapadnoevropskoj civilizaciji koji je istorijski utemeljen u Srbiji i koji će, i dalje, biti humus tihe opstrukcije pregovora. U tom pogledu, Srbija nije izuzetak u procesu širenja Evropske unije, ali dinamika pristupnih pregovora zavisi od njenog unutrašnjeg napretka.

Početak pristupnih pregovora nije rezultat političke volje već, pre svega, dva povezana činioca: spoljnog pritiska (širenje Evropske unije kao projekta mira, najuspešnijeg projekta Evrope posle Drugog svetskog rata) i unutrašnje nužde Srbije (iscrpljenost ljudskih i materijalnih resursa za eventualno novu teritorijalnu ekspanziju i ekonomski slom zemlje, kojoj preti bankrot).

Početku pristupnih pregovora nije prethodila debata ni u parlamentu, ni u profesionalnim krugovima, ni u nevladinom sektoru. Javnost ga je primila gotovo nezainteresovano: istorijski čin je bio gotovo bez odjeka. Da li se konsenzus podrazumevao ili se strahovalo da se to proveri, jer srpsko društvo nije spremno za najteži izazov, koji više ne odbija apriori ali nema ni snage da ga prihvati?

Okvir za pristupne pregovore veoma je precizan, čak, s obzirom na potencijale Srbije, tesan. Jasna su pravila, procedure i prioriteti. Okvir se ne može menjati, ali se pregovori čiji rok trajanja nije ograničen ni ishod izvestan mogu prekinuti. Pristupni pregovori se često razumeju kao pogađanje dveju strana za zelenim stolom. NJihov stvarni karakter sadržan je, međutim, u srpskoj reči primena. To jest: usvajanje pravnih tekovina zapadnoevropske civilizacije, uspostavljanje institucija, praćenje sprovođenja (čuvena implementacija) pre nego što se pregovori završe. Radi se zapravo o promeni političkih prioriteta, o unutrašnjoj revoluciji čiju će uverljivost građaninbirač proveravati kroz poboljšanje vlastitog položaja.

Nema posebnih uslova za Srbiju: oni su bili isti za sve zemlje koje su već članice Evropske unije, kao i za one koje žele to da postanu. Postoje izvesne specifičnosti srpskog slučaja koje su proizašle iz politike koju je Srbija izabrala na kraju XX veka: ona se, do kraja, mora osloboditi hipoteke počinjenih zločina. Osim svega pomenutog, početak pristupnih pregovora uslovljen je Briselskim sporazumom. To jest: održivim odnosima između Beograda i Prištine. Nijedna strana ne može ometati drugu na evropskom putu. Kako će se sve ovo prelomiti na predstojećim izborima? To se ne može znati, ali se na to može uticati. I utiče se, jer napred pomenuta osa ne deli samo političke stranke: ona prolazi kroz državne i društvene institucije, profesionalna udruženja, kroz svaku mikrosredinu pa nužno i kroz medije, koji sve to i reflektuju i proizvode.

Srbija je bila poslednja među bivšim jugoslovenskim republikama koja je priznala pravo na političko organizovanje. Do tada je monopol imala Socijalistička partija Srbije (SPS) nastala ujedinjavanjem Saveza komunista i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. U politički veoma napetom luku, ona se održala do danas u koalicijama sa strankama sa kojima je delila nacionalnu politiku. Sve u svemu, na stranačkom spektru Srbije u razdoblju višestranačja profilisalo se nekoliko stranačkih programa upravo s obzirom na pomenutu osu.

Demokratska stranka Srbije (DSS) nastala je izdvajanjem iz Demokratske stranke (DS). Posle promena 2000. godine, imala je dve vlade, a na ove izbore izlazi sama sa konzistentnim programom. U najnovijoj knjizi lidera stranke, Kuda ide Srbija, koja je objavljena uoči raspisivanja izbora i odmah označena kao programska, formulisana su njena tri ne: Evropskoj uniji, NATO-u i Briselskom sporazumu, i proklamovana neutralnost. U izbornoj platformi DSS-a Evropska unija označena je kao glavni uzrok ekonomske, socijalne i moralne krize Srbije, zatražen je prekid pregovora, dok se Ustav Srbije vidi kao poslednja brana otimanju Kosova.

DSS ima stabilno biračko telo (najčešće sa jednocifrenim procentom birača), ali i široko zaleđe čiji je uticaj na društvo veoma veliki (Srpska pravoslavna crkva; intelektualni deo nacionalne elite koncentrisan oko Srpske akademije nauka i umetnosti; tradicionalno rusofilstvo zasnovano na emocijama ali i strateškim interesima Rusije, o čemu je uz sve ruske ambasadore u Srbiji Aleksejev, Konuzin, Čepurin nedavno za beogradsku Politiku govorio i ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov. On je međunarodnu zajednicu podsetio na Deklaraciju o strateškom partnerstvu između Rusije i Srbije, koju su potpisali predsednici dveju država, Vladimir Putin i Tomislav Nikolić, 24. maja 2013. godine: netom posle prošlih izbora). To zaleđe je ona šapćuća javnost, o kojoj je, nedavno, govorio jedan srpski istoričar, predstavljajući knjigu Dobrice Ćosića Kosovo 19662013. A u knjizi pisac i nacionalni ideolog kaže: Kosovsko pitanje Briselskim sporazumom nije konačno rešeno... Sporazum i nesporazum između Albanaca i Srba trajaće generacijama... Biti poražen ne znači biti i pobeđen... Da bi Srbija nadeživela XXI vek, neophodan nam je sabir celokupnih umnih, radnih i moralnih potencijala srpskog naroda, uključujući i onaj u rasejanju, u kome živi dve trećine Srba. Političko jezgro tog sabiranja koje je u srži nacionalne ideologije jeste program DSS-a. Makar na tihoj vatri ili, kako je rekla Dubravka Stojanović, na maloj ringli, treba održavati ideju svesrpske države i štititi je neutralnošću i zatvorenošću Srbije.

Iz DS-a je proizašla i Liberalno-demokratska partija (LDP), koja se istorijskom logikom našla na sasvim suprotnom polu od DSS-a. U zemlji, u čijoj su novijoj istoriji bile dominantne antiliberalne ideologije (rani srpski socijalizam, radikalizam i komunizam), ova stranka je u javnosti bila osporavana kao zagovornik liberalnih načela u ekonomiji. Tradicionalno, ovo je osporavanje najviše dolazilo iz redova srpske inteligencije za koju je, kao i za rusku inteligenciju, socijalno pitanje, pre svega, moralno pitanje. U suštini, LDP se, od početka, našao na tragu ključne ideje ubijenog premijera Zorana Đinđića, ideje evroatlantskih integracija. Ova partija je izvršila promenu prioriteta u politici: umesto nacionalizma, stavila je težište na modernizaciju Srbije (vladavina prava, institucije, decentralizacija Srbije, regionalna saradnja). To je ujedno, uostalom kao i u Evropi, bila ideja mira na Balkanu (treba se setiti govora lidera ove stranke u parlamentu u trenutku proglašenja nezavisnosti Kosova, kada je goreo Beograd). U trenucima kada je, kao uoči prošlih izbora, ideja Evrope u Srbiji gotovo zamirala, a na prelazima između Srbije i Kosova podignute barikade, LDP je pozvao srpsko društvo na Preokret! Svojom politikom, koja nije bez korena u političkoj istoriji Srbije, ova partija je bila izraz realne pluralnosti srpskog društva i dala je važan doprinos njegovoj pluralizaciji. Ona, takođe, ima stabilno i vrlo zahtevno biračko telo: njega homogenizuje privrženost načelu nedeljive slobode, slobode u ekonomiji, politici, kulturi. Slobode, koja granicu ima samo u slobodi Drugoga. Danas, kada su u Srbiji sve relevantne političke stranke, osim DSS-a, deklarativno za Evropsku uniju, politički identitet LDP ne proverava se na pitanju izbora evropskog puta zemlje. Zato podjednako greše i njene pristalice koje optimistički tvrde da je njena politika pobedila i njeni protivnici koji misle da je opšteevropska orijentacija ostalih stranaka dobra prilika da LDP konačno nestane u evropskoj magmi. LDP ne može živeti od svojih zasluga za pluralnu demokratiju u Srbiji. On danas svoj identitet proverava u promenjenim okolnostima i na novom nivou. Pravila i procedure i poštovanje prioriteta, koje je utvrdio okvir pristupnih pregovora, veliki su izazov ali i mogućnost za razradu i konkretizaciju programa LDP na načelima koja su je učinila prepoznatljivom među drugim političkim strankama.

Kroz najdublju krizu prolazi stranka centra DS. Začeta u disidentskom intelektualnom krugu, koji se suprotstavljao partijskom monopolu i ličnoj vlasti, posle promena 2000. godine, čiji je jedan od aktera bio, DS je došao na vlast, i na vlasti, sam ili u koalicijama sa drugim strankama, bio osam godina. Poraz ove stranke na prošlim izborima nije bio dramatičan: razlika između nje i pobedničke Srpske napredne stranke (SNS) bila je neznatna. Danas se DS nalazi u rasulu. To je, delom, rezultat nastojanja SNS da uništi svog glavnog protivnika. Ali je, što je mnogo ozbiljnije, i posledica unutrašnje krize stranke. Koja je ideja homogenizovala stranku? Ideja Evrope? Ali, politikom i Kosovo i Evropa, DS se, u suštini, nije razlikovao od DSS-a, čija je vodeća politička ideja bila: sa Kosovom u Evropu. Time je DS izgubio onu uverljivost koju je, i u zemlji i u svetu, imao sa idejom evropskih integracija Srbije, koju je personifikovao njen lider Zoran Đinđić. Danas plaća cenu za izgubljeno vreme. Teško je opstanak ove stranke braniti samo ili pre svega argumentom da je Srbiji potrebna opozicija. Opozicija radi opozicije je jalova. A ako bi išla ispod dostignutog nivoa u političkoj pluralizaciji društva, mogla bi imati i negativan efekat po razvoj demokratije i napredak zemlje.

Vanredne izbore inicirao je SNS. Sa kojim razlogom? To pitanje ostaje važno iako su izbori već raspisani, jer se u razlogu za raspisivanje izbora ogledaju postizborne namere stranke. Briselski sporazum i početak pristupnih pregovora nisu SNS-u bili neophodni za proveru legitimiteta. Da jesu, izbore bi raspisao pre tih važnih koraka. Drugi mogući razlog je da on legitimitet proverava pre nego što počne primena tih akata. Ali, na razloge ove stranke bacaju svetlo i tendencije koje je ispoljila odmah posle izbora, od kojih je najvažnija njena težnja ka totalnoj vlasti (u Vojvodini i u opštinama). Sa tog stanovišta, čini se, da je SNS, već sutradan posle prošlih izbora počeo da govori o novim izborima po logici: treba kovati dok je vruće. Možda je osvojena moć povećala njegove apetite za više moći, ali glavno je pitanje: zašto mu je potrebna svemoć? Nikoli Pašiću je u XIX veku bila potrebna da dovrši ujedinjenje srpskog naroda. Slobodanu Miloševiću u XX veku da bi prekrojio Jugoslaviju i prekomponovao Balkan. Jednom svom nedavnom sagovorniku lider SNS-a rekao je da je on čvrsto odlučio da ostane upamćen kao jedan od najvećih reformatora u povijesti Srbije, on se toliko više i ne obazire na napade i prozivke svojih političkih oponenata (samo se zagonetno smije kad ga napadaju; primjerice na televiziji).

Zanemarimo iskustvo sa vođima koji su imali fiksirane ciljeve, uvek usrećiteljske. Pogledajmo realne mogućnosti ali i ograničenja modernizatora, modernizacije i modernosti. Nema sumnje, SNS više ne ignoriše nove izazove kao što je činio dok je bio u opoziciji. Ali, ni stanje u Srbiji za koje ni sam nije nedužan. Izrasla iz narodnjačke tradicije prve političke stranke u Srbiji (Narodna radikalna stranka 1881), ova partija mora da promeni ne samo političku taktiku nego i ideologiju koja se čuva u njenim dubljim slojevima: oslanjanje na narod kao kolektiv; gledanje na političkog protivnika kao na neprijatelja, ili njegovo preziranje sa tendencijom da ga apsorbuje: oni (opozicija) su mali, ako se i ujedine nisu nikakva prepreka našoj bujici. To je onaj dubinski arhaizam, da ne kažemo nacionalizam, sa kojim je sukob ravan izdaji samobitnosti, o kojoj danas najotvorenije govori DSS.

Prema podacima iz medija, SNS ima 400.000 članova. To je pokret, a pokret bez organizacije nije ništa. Tako se može razumeti i poslednja skupština SNS-a. Da bi mogla da vlada pokretom snaga broja je za nju uvek bila bitna organizacija mora biti jedinstvena i oslobođena kretenizma formalne demokratije koja pati od pravila i procedura. Ona je poput piramide na čijem je vrhu neizbežno vođa.

Na predstojećim izborima predviđa se trijumf SNS-a. Srpsko društvo je, ipak, pluralno i biračko telo Srbije deli više stranaka. Ali i njegov naprednjački deo nije homogen. Još uvek je to stari supstrat obučen u moderno ruho. Ali, iz raznih razloga, taj deo biračkog tela deli i prošlost SNS-a. Može stranka da amputira poglavlje svoje istorije koje je ispisala sa Vojislavom Šešeljem. LJudi se menjaju, usvajaju programe protiv kojih su nekada bili, ali ne mogu da izmene pamćenje. Drugim rečima, bez obzira na retoriku, na zaokret u odnosu na Kosovo i Evropsku uniju, SNS tek treba da pokaže da se nije samo preobukao već da je u stanju da bude subjekt moderne države i demokratskog društva. Ova partija duguje uverljivost ne samo građanima Srbije jer je predsednik Republike iz njenih redova nego i svom biračkom telu koje joj je na prošlim izborima dalo poverenje zbog njenog nacional-patriotskog programa, a ne za politiku (Kosovo, Evropska unija) koju je vodila kao najjača stranka u vladajućoj koaliciji.

U društvima zamorenim ratovima, ugroženim raznim vrstama nasilja, socijalno i kulturno degradiranim ljudi, u očaju, rešenje ili spas često traže u nekom ko će da misli i odgovara za njih: u nekom neprikosnovenom autoritetu, vođi, nekoj vrsti diktature. U situaciji u kojoj će se građani Srbije naći ne samo 16. marta 2014. godine, već dugoročno, ta mogućnost nije samo teorijska. Zato i treba unapred razmišljati o vlastitom izboru i njegovim posledicama. Bez odgovornog građanina nema demokratije: on je i osnov i cilj pravnih tekovina zapadnoevropske civilizacije. U ovdašnjoj stvarnosti to može delovati kao fraza ili plemenita iluzija. Ali, bez te temeljne vrednosti ne može se, bez obzira na najbolje namere i ličnu žrtvu jednog pojedinca, postati kompatibilan sa Evropom. Ako se to uopšte razume kao krajnji cilj pristupnih pregovora Srbije sa Evropskom unijom.