Poternice pod sumnjom

Raspisivanje međunarodne poternice za ratnim komandantom Armije RBiH Naserom Orićem i Hakijom Meholjićem, koje pravosuđe Srbije sumnjiči za ratni zločin nad srpskim civilima u Podrinju, po ko zna koji put je aktuelizovalo dobro poznatu priču o našim herojima i njihovim zločincima.
U isto vreme, javnost je saznala da je Hrvatska, zbog zločina protiv civilnog stanovništva, raspisala međunarodnu poternicu za penzionisanim generalom Vojske Republike Srpske (VRS) Manojlom Milovanovićem. Vlasti BiH nisu u sedište Interpola u Lionu uputile prigovor na raspisanu međunarodnu poternicu za Milovanovićem, što su međutim učinile u slučaju bošnjačkog ratnog komandanta Srebrenice Nasera Orića. Za Nasera Orića se diglo pola države, a za mene niko ne mrda, rekao je penzionisani general Milovanović.

Prema protokolu koji su tužilaštva Srbije i BiH potpisala prošlog januara, srpsko tužilaštvo moglo bi da dostavi dokaze koje bi bosanska strana preuzela. Ako bosansko tužilaštvo, po principu dobrovoljnosti, proceni da su dokazi dovoljno validni, osumnjičeni Orić odgovarao bi u BiH. Druga pravna mogućnost bila bi raspisivanje međunarodne poternice na osnovu koje bi Orić mogao da bude uhapšen bilo gde u inostranstvu, a zatim izručen Srbiji. Na osnovu takvih poternica, svojevremeno su zbog ratnih zločina hapšeni Ejup Ganić i Jovan Divjak, Hašim Tači, Agim Čeku, mada do izručenja Srbiji nikad nije došlo. Ili, sa druge strane, generala Aleksandara Vasiljevića i Božidara Vučurevića iz Trebinja.

Još posle slučaja generala Jovana Divjaka (Dobrovoljačka ulica), uhapšenog u Beču marta 2011. godine i odmah puštenog uz kauciju, postavilo se pitanje u čemu to srpski organi greše.
Savo Štrbac, predsednik udruženja Veritas, ukazuje da su još prilikom formiranja novih vlasti u Srbiji, posle 2000. godine, ljudi sa poternica puštani ali uz saglasnost tadašnjeg rukovodstva Srbije. Prvi put kada to učinite gubite doslednost i niko više ne poklanja adekvatnu pažnju poternicama koje dolaze iz Srbije, kaže Štrbac.

Nekada su te postupke pokretali vojni sudovi. Ali, kako se koja republika otcepljivala, tako su i vojni sudovi izmeštani, napadani a dokumentacija plenjena i uništavana. Do danas niko nije odgovarao za obaranje helikoptera sa hlebom iznad centra LJubljane i pogibiju oko 70 vojnika koje je goloruke ubila slovenačka teritorijalna odbrana. Tuzlanska kolona i Dobrovoljačka ulica su samo preslikavanje sistema blokiranja kasarni iz Hrvatske i Slovenije. Tako se i slučaj Purda od pravosudnog pretvorio u politički slučaj na kome je tadašnja hrvatska vlada ubirala poene kod dela nacionalno euforičnih Hrvata.

Srpsko tužilaštvo za ratne zločine, koje je ovaj slučaj izgleda zatekao, pravdalo se da je istraga u tom predmetu obavljena loše, te da je Tužilaštvo dosta rezervisano prema istragama koje su vođene ranije u Vojnom sudu.
To ne poriče ni Štrbac navodeći podatak da osumnjičene nisu vodili kod istražnog sudije, već je izjave uzimala vojna policija i da se to, recimo, vidi i u slučaju Tihomira Purde, koji je uhapšen 5. januara 2011. godine u BiH, po međunarodnoj poternici koju je za njim raspisala Srbija zbog zločina u Vukovaru 1991. godine. Purda je, pisalo je u predmetu Vojnog suda, preuzetog u celosti od strane civilnog tužilaštva Srbije, kao pripadnik paravojnih hrvatskih snaga u novembru 1991. godine, kršeći pravila međunarodnog ratnog prava, U Borovu naselju iz automatske puške pucao u ranjenike i tom prilikom ubio dva vojnika JNA, dok je treći umro kasnije od zadobijenih rana. Vremenom, nestala je i JNA i Jugoslavija, ali se predmet nekako sačuvao, da bi, eto, Purda napokon bio i uhapšen. A onda su u Hrvatskoj usledila reagovanja, gde su na istom fonu bili Danijel Srb, predsednik proustaške Hrvatske stranke prava, premijerka Jadranka Kosor, Vlada Hrvatske, razne udruge hrvatskih branitelja, novinski komentatori, nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava. Nisu izostali ni protestni skupovi, od Vukovara do Zagreba. U svojevrsnu odbranu sopstvenih državljana, pa tako i same države i njenih tekovina ustao je i predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Obećao je gospodinu Tihomiru Purdi svu pomoć i učtivo zatražio da se postupak protiv g. Purde provede u Republici Hrvatskoj.

Takvo ponašanje Hrvatske je još od 1992. godine, kada je bivša SRJ, tokom Panićeve razmene, oslobodila više od 750 Hrvata koji su bili u centru u Sremskoj Mitrovici i u drugima. U toj grupi je, po rečima Štrpca, bilo oko 80 procesuiranih ljudi, među kojima i Purda. Izrečeno je čak pet smrtnih presuda. Hrvatska je tada preuzela i obavezu da završi postupke koji su pokrenuti protiv njih, ali to nije uradila.

Deo odgovora krije se u komentaru tadašnje hrvatske premijerke Jadranke Kosor o slučaju Purda: Mogu u ime vlade reći da ćemo mi učiniti sve za zaštitu hrvatskih branitelja koji su najzaslužniji za slobodnu Hrvatsku. Ovde se nije vodio građanski rat nego je Hrvatska bila žrtva agresije i to su istorijske činjenice na koje se naslanjaju i hrvatski zakoni. Štaviše, Hrvatska je donela zakon kojim se sve optužnice i osude koje su u Srbiji donete protiv Hrvata proglašavaju ništavnim. Tačnije, svi akti JNA, SFRJ i Srbije koji se odnose na rat devedesetih godina, a kojima su optuženi ili osuđeni hrvatski državljani, postaće pravno nevažeći.



Predloženi zakon je odgovor na optužnice za ratne zločine na području Vukovara 1991. godine, koje su iz Beograda nedavno stigle u Hrvatsku protiv četrdesetak hrvatskih državljana, među kojima i nekoliko ratnih rukovodilaca (Šeks, Glavaš, Merčep...). Tim zakonom se, kako je rečeno na sednici vlade, žele zaštititi hrvatski državljani od pravne agresije iz Srbije. Međutim, pravila međunarodnog krivičnog prava, koja se odnose na principe za određivanje nadležnosti države jasno kazuju da teritorijalni princip nije jedini i ne primenjuje se isključivo.
Savo Štrbac ističe da je Srbija, prilikom formiranja suda i tužilaštva za ratne zločine, usvojila princip univerzalne nadležnosti koji kaže: Svaka država je ovlašćena da pokrene postupak protiv lica koja su okrivljena za međunarodne zločine, bez obzira na mesto gde je zločin izvršen, na državljanstvo žrtve ili počinioca.

Po jednoj od tih poternica bio je uhapšen i Ejup Ganić u Londonu. A onda pušten, posle dva sudska ročišta. Da li je Tužilaštvo u Ganićevom slučaju iskoristilo sve čime je raspolagalo, ponešto i javnosti poznato? Recimo, svedočenje pred sudom tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Alije Delimustafića, koji je rekao da je masakrom u Dobrovoljačkoj rukovodio Ganić, ili snimke razgovora radio-vezom koji su zabeležili da je Ganić naredio napad na kolonu JNA. Neposredno i nedvosmisleno Ganić komanduje: Svim jedinicama naređujem napad.
Ili je nekoliko beogradskih SMS poruka uticalo da britanski sud oslobodi optuženog Ganića, zaključujući da je Tužilaštvo za ratne zločine Republike Srbije zloupotrebilo proces pred tim sudom i da je pokrenulo postupak protiv Ganića u političke svrhe.

Zanimljivo je da za sve ovo vreme, na osnovu potpisanih sporazuma, teče neprekidna saradnja između nadležnih tužilaštava Srbije, Hrvatske, BiH i Crne Gore. U srpskom tužilaštvu kažu da je to dobro jer je postupak mnogo brži, ali da je problem kada, recimo, Hrvati zbog javnog mnjenja podignu optužnicu i ustupe je srpskoj strani, a onda se utvrdi da dokaza u stvari nema.

U svakom slučaju, Srbija je do sada procesuirala mnogo više slučajeva po zahtevu Hrvatske, nego što je obrnuti slučaj. U tužilaštvu lakonski komentarišu da je valjda bolje da ih procesuiramo mi nego Hrvati, jer će ovde sigurno imati pravičnije suđenje.
Kako to izgleda pred sudom svoje nacije pokazuje slučaj Ganić, koji nije rešen ni posle 15 godina. Koliko tome doprinosi odijum na domaćem terenu prema ovom zločinu? Svake godine u Sarajevu je pravo opsadno stanje kada se obeležava godišnjica stradanja vojnika JNA. Do incidenta ne dolazi samo zbog formiranja jakog policijskog kordona.

U ovim slučajevima oštećene niko ne pominje. Kao da se žrtve njihovih bližnjih nikoga ne tiču. Na prostoru bivše SFRJ niko nije kažnjen za ubistvo bilo kojeg ranjenog ili zarobljenog pripadnika JNA. NJih su se i bukvalno svi odrekli.