LJuta trava na ljutu ranu

Rezus makaki majmuni baš nisu imali sreće u evolutivnoj lutriji. Dobili su genom koji je 93 odsto nalik našem, a kako su od nas daleko lakši za održavanje, postali su ljubimci naučnih laboratorija. Vakcine protiv besnila, velikih boginja i dečje paralize dobili smo maltretirajući ih, a stigli smo i da ih šutnemo u svemir i kloniramo. Izvesno je da naši rođaci od svega toga nisu imali nikakve koristi. Još bi gore bilo da je nemamo ni mi, a upravo takav neslavan kraj preti rezus makakijima iz njuorleanskih laboratorija univerziteta u Luizijani. Tamo je grupa ovih primata zaraženih SIV-om životinjskim HIV-om nedavno završila sedamnaestomesečnu kuru lečenja. Profesorka Patriša Molina, šefica eksperimenta, lečila ih je THC-om, glavnim sastojkom marihuane. I uspela da im znatno utiša infekciju. Profesorka podseća da se SIV i HIV šire ubijajući imunitet, a njeni pacijenti sačuvali su više zdravih ćelija nego što bi se očekivalo.

Verujem da postoji dovoljno dokaza da i dalje istražujemo uticaj i kanabisa i njegovih pojedinih sastojaka na menjanje toka bolesti, krajnje je uzdržana Molina u izjavi za NIN, bez obzira na uspeh.
Nalaz tima iz NJu Orleansa je nauka, senzacionalni novinski naslov Marihuana sprečava sidu! to ne bi bio, ali Molina ima još razloga za akademsku uzdržanost. Za američku saveznu vladu, kao i za većinu političkih institucija planete, i kanabis i njegovi pojedini sastojci droga su, i tačka. Stoga u Americi često nije lako dobiti dozvolu čak ni za laboratorijsku konzumaciju. Pa ipak, beli mantili čuvenog madridskog univerziteta Komplutense zaključili su da bi THC i drugi kanabinoidi mogli sprečiti rast moždanih tumora; njihove kolege iz još čuvenije Harvardske škole medicine objavile su da bi THC mogao pomoći u kontroli metastaza nekih plućnih kancera, a to je tek početak, kao što znaju bolesni. Mirko, tridesetogodišnji Beograđanin, žrtva je degenerativne i neizlečive autoimune bolesti.

Bolujem šest godina. Isprva sam bio depresivan, potpuno ukočen i vezan za kuću užasnim bolovima, a koristio sam četiri vrste lekova, četiri vrste hemije za spavanje, za grčeve, protiv bolova i protiv depresije. Marihuanu upotrebljavam pet godina, a pre dve sam prestao da koristim lekove. Mišići su mi se opustili, mogu pomalo da se krećem, čak i da se provozam biciklom Slobodniji sam, a psihički se osećam normalno.



Mirko ne tvrdi, naravno, da ga kanabis leči, ali ako mu barem olakšava simptome, to bi trebalo da bude dovoljno da na pitanje kako nabavlja marihuanu ne mora godinama da odgovara kratkim veoma teško. A teško je ne samo zato što je zabranjeno, već i zato što kanabis zanima sve manje ljudi u lancu prodaje. I proizvođač i diler računaju ako se već ide u zatvor i zbog marihuane i zbog heroina, bolje je da se bavim nečim što je isplativije.

Sve navedeno podstaklo je grupu Beograđana, Novosađana i Kragujevčana da osnuju Inicijativu za promenu zakonske regulative kanabisa. Nakon kraćeg nadmudrivanja sa Agencijom za privredne registre koja nije prihvatila da se udruže pod imenom Inicijativa za legalizaciju medicinske marihuane u Srbiji grupa je ovog vikenda ozvaničena, a o njenoj ozbiljnosti svedoči i pozamašan statut. U njemu nema ni reči o pravu na ulično duvanje, ali se među ciljevima nalazi i širenje svesti o zdravstvenoj i socijalnoj štetnosti bolesti zavisnosti svih tipova, sa naročitim osvrtom na decu i omladinu. Drugim rečima, Inicijativu marihuana zbilja zanima kao lek, ne kao opijat. Štaviše, ne manjka joj ni privrednih planova.

Danas je upotreba medicinske marihuane omogućena u velikom broju zemalja, za štapostoje dva osnovna načina. Jedan je da se pojedincima, privatnim poljoprivrednicima dozvoli uzgajanje i proizvodnja medicinske marihuane, sve registrovano i pod kontrolom nadležnih organa, a drugi način je da se uzgajanje i proizvodnja prepuste rukama velikih korporacija, koje će lekove na bazi medicinske marihuane prodavati na recept u apotekama, kao i svaki drugi lek. Mislim da je za Srbiju važno da motiviše domaće uzgajanje, dakle da se poljoprivrednicima izdaju specijalne dozvole za proizvodnju medicinske marihuane, što bi im bio nov izvor opstanka, kaže Draško Nikodijević, potpredsednik Inicijative.

Što se tiče velikog broja medicinski zelenih zemalja koje Nikodijević pominje, društvo zbilja nije loše među njima su i Italija, Nemačka, Portugalija, Francuska, Holandija, Češka i Španija. Upečatljiv je primer Izraela, u kome dozvolu za medicinsku upotrebu marihuane ima više od 11.000 građana, zbog nevolja u rasponu od astme, preko posttraumatskog stresnog sindroma, do kancera. Propisi se međusobno veoma razlikuju, ali važno je, kažu u Inicijativi, da je regulisanje moguće. I da nikakve kataklizme ne nastupaju dan nakon legalizacije. Kao svež primer može se uzeti Kolorado, koji je početkom godine zauzimao novinske stupce širom sveta pošto je legalizovao i rekreativnu upotrebu kanabisa, pa ih ubrzo napustio jer se ama baš nikakva biblijska pošast nije dogodila. No, medicinska upotreba marihuane, bez obzira na sudar državnih i federalnih propisa, tamo je dopuštena još od 2000. Dejan ili Den, po denverski jedanaest godina je bio vlasnik dispanzera za prodaju medicinskog kanabisa u glavnom gradu Kolorada.

Potrebne su dozvole mnogih nadležnih službi. Morao sam da podnesem zahtev sudu za otvaranje dispanzera, zatim da dobijem dozvolu u opštini grada i matični broj za plaćanje poreza, kao i da dobijem dozvole nekoliko komisija nadležnih za ovu vrstu biznisa.
Ne samo za kupovinu, već i za ulaz u dispanzer, Dejanovoj mušteriji bile su potrebne lična karta i potvrda lekara da ima pravo da koristi kanabis i njegove derivate. Svaku kariku zelenog lanca država je pomno nadgledala.



Prostor u kome smo gajili kanabis bio je pokriven državnim kamerama koje su nadgledale ceo proces proizvodnje, svaka saksija je imala bar-kod i bila je zavedena u kompjuter i tačno se znalo u kom je momentu života, to jest napretka. Takođe, svaka prodaja bila je registrovana i ako nije bio izdat fiskalni račun, pretila nam je kazna od 50.000 dolara.

Draško Nikodijević uzor za domaću inicijativu nalazi u Mičigenu, još jednoj američkoj državi u kojoj se može lečiti ili tešiti marihuanom. Mičigen, uzgred, ima više stanovnika nego Srbija, a priča o tome kako se grupa građana izborila za izmenu zakona korisna je i nezavisno od teme ovog teksta.

Mičigen je država umnogome slična Srbiji visok stepen nezaposlenosti, depresija, veliki broj napuštenih farmi Grupa volontera je za manje od godine obavila ceo posao jer je javnosti jasno predstavila prednosti izmena zakona omogućavanje leka teško obolelima, zaposlenje za domaće poljoprivredne proizvođače i nov izvor prihoda za državni budžet. Predlog je dobio više od 70 odsto podrške.

Izvesno je da Mičigen nema sedamdeset odsto žitelja koji konzumiraju marihuanu, medicinski ili rekreativno, u bolesničkom krevetu ili na ulici, svejedno. Ali ima 70 procenata građana koji su uvažili to da ohrabrujuća laboratorijska istraživanja možda po sebi nisu dovoljna, a anegdotalni, lični dokazi korisnosti marihuane još manje, ali da ove dve grupe argumenata ukrštene postaju veoma ozbiljne. Domaće Ministarstvo zdravlja, čini se, još ne misli tako.

Posedovanje, proizvodnja i promet marihuane smatraju se krivičnim delom prema postojećoj zakonskoj regulativi. Bilo kakva promena morala bi biti podržana i opravdana od strane stručne javnosti. Ministarstvo zdravlja svoje stavove o stručnim pitanjima, pa i o eventualnoj legalizaciji marihuane u medicinske svrhe, zauzima na osnovu relevantnih stručnih stavova, piše u odgovoru Ministarstva na pitanje NIN-a.

Na stranu neutralnost ovih ministarskih redova, upečatljivo je da počinju konstatacijom da je bilo kakvo druženje sa kanabisom krivično delo. Ako u Nemanjinoj to smatraju zadovoljavajućim odgovorom, neće biti dobro, baš zbog toga što o medikamentima treba da odlučuju relevantni stručni stavovi, a ne Krivični zakonik. U Inicijativi kažu da su predloge izneli i Ministarstvu i velikom broju pravnika i lekara. Odgovore još nisu dobili, ali očekuju velike promene do kraja godine. Mirko se nada da ga ta očekivanja neće odvesti u novu depresiju.