Izbori su bitka za kutlaču

Srbija je društvo preraspodele a ne stvaranja. Ovde ne postoji radost setve, već samo strast žetve i to, ako može, iz tuđe njive. Ovako stanje u srpskom društvu i privredi u razgovoru za NIN skenira profesor ekonomije Miodrag Zec.
Ovde je bitka za to ko će držati kutlaču ili nož, a ne ko će puniti kazan ili mesiti pogaču koju valja deliti. U normalnom društvu ima smisla učiti, raditi, štedeti. I ne sme se krasti. A da li je ovde kažnjen neko ko krade? Ko prepisuje u školi? Kod nas se prepisivanje smatra herojskim činom. Još gore. Obrazovanje smo toliko obesmislili da je i prepisivanje izgubilo svoj kreativni značaj, jer je u pojedinim školama dovoljno samo da platiš školarinu.

Mesec je dana do izbora. Šta bi morao da bude prvi potez nove vlade?

Naši problemi nadilaze svaku vladu i pojedinačnu meru. Posle agonije, koja je rezultirala raspadom SFRJ, svedoci smo potpuno fluidnog karaktera srpske države, a srpsko društvo se raspalo. Da bismo išli napred, najpre se moramo vratiti nekoliko koraka unazad. Tragedija je što stalno pokušavamo da saniramo trulu građevinu, krečimo zidove, a temelji klize. Umesto ozbiljnog pravljenja novih temelja kolo vode brojni slatkorečivi, nadrimajstori. Vlada načelo drži vodu dok majstori odu. Još je otvoreno pitanje teritorije (placa) na kome gradimo državnu kuću, a i broj spratova (nivoa vlasti) je nepoznat. Zato je prvi zadatak celog društva, a ne samo vlade, da se postave temelji srpske države. Duboki temelji i solidna konstrukcija treba da spreče urušavanje građevine pri svakom malom potresu ili oluji, što se do sada dešavalo.

Kako bi to trebalo da se uradi?

Prvo da se redefiniše šta je to srpska država i njene institucije - vlada, skupština, vojska, policija i administracija. Sada imamo tri administracije: bivšu, komunističku, tranzicionu (partokratsku) i evropsku koje se međusobno sapliću. Potom na red dolaze javne službe - prosveta, zdravstvo i kultura. Koliko nastavnika, lekara, pozorišta možemo imati? Linearno urušavanje javnih službi usled nedostatka novca je najgore rešenje. Za početak ostavimo samo najbolje. Sledi reforma javnih i komunalnih preduzeća, a tek onda na red dolazi ono što sada svi stavljaju u prvi plan - preduzeća u restrukturiranju, bolji poslovni ambijent i sve druge stvari. Čemu reforma poreza kad država ne može da naplati ni postojeće? O kakvom je poslovnom ambijentu reč kad neme stabilnosti svojine i ugovora? O kakvoj je štednji reč kad se bacaju milijarde kroz fingirane stečajeve banaka i preduzeća? O kakvoj državi je reč kad kroz solidarni porez država uzme 25 odsto plate lekara i profesora, a to potroši za topli obrok tajkuna kroz subvencionisane kredite i selektivni oprost dugova.

Ovde su svima puna usta reformi, a njih zapravo nema.

Naravno da nema. Ovde su reforme oktroisane, plitke, uske i u cilju sanacije postojeće garniture na vlasti naredne četiri godine. Programi stranaka su politikantski programi koji sadrže ono što neka interesna grupa želi da čuje. Zato jedni penzionerima obećavaju da će povećati penzije, drugi nezaposlenima obećavaju posao, treći zaposlenima u javnom sektoru da ih neće otpuštati. Samo niko ne kaže ko će i odakle to da plati. Iako bi država trebalo da bude iznad svake vlade, politikanti mame narod kratkoročnim rešenjima i olako obećanom brzinom. To će na kraju i tvorce te politike skupo koštati. Za razliku od politikanata, koji bi samo još jedan dan vlasti, pravi političari traže stabilnost čitav mandat od četiri godine, dok državnik gleda šta će biti za 10 godina. A mi nemamo nikakav plan.

A zašto nemamo sistem u kome će stvaranje biti iznad preraspodele?

Zato što razvijamo hajdučki mentalitet u kome se baštini da je lakše oteti tuđe trešnje nego saditi svoje. Da je lakše noću žeti tuđu pšenicu nego sejati svoju i čekati šest meseci da ona rodi. Lakše je napadati karavane nego tkati svilu. Lakše je krasti nego učiti, lakše je doći na vlast i oteti nego mučiti se i pošteno raditi, a onda dolazi čitav niz revolucija koje pokazuju da je to brži i efikasniji algoritam. Otuda sistem vrednosti u kome je onaj ko uči štreber, a onaj ko radi budala. Za razliku od imperija koje otimaju globalno, mi otimamo jedni od drugih. Virimo kroz špijunku i kad vidimo da je komšija negde otišao, obijemo mu stan. Ovde je cilj da ti umre strina, tetka ili da ubiješ babu i da dođeš do stana. To je ovde vrednost. A na sve to imaš i državu koja kao Super Hik otima od siromašnih pa daje bogatima.

Vlast uzima od sirotinje i daje tajkunima?

Pa čiji su bili depoziti u Univerzal banci? Ko je povlačio kredite, obični građani ili tajkuni bliski vlastima? Ovde svaka vlast ima svoje tajkune. Nema novih socijalnih ideja, ovde se država shvata kao batina i ko se dočepa batine tuče ove koji nisu za njega. A onda oni otmu batinu i jure njega. Milošević je imao svu vlast i bogatstvo, pa na kraju umro u Hagu. Karić je bio simbol njegovog vremena pa je oteran, Mišković je nasledio Karića pa se sada bori za ličnu slobodu. Ovde tajkuni traju koliko traje vlast za koju su vezani. Umesto da kažu, hajde da usporimo mehanizam sticanja bogatstva, ali da vratimo stabilnost, ovde se bogatstvo brzo stiče, ali brzo i gubi. Umesto da nam baza bude stvaranje vrednosti, decenijama samo preraspodeljujemo. I stalno nova vlast baštini mehanizam preraspodele stare vlasti. A šta je onda moguće? Ili da nađemo neki autentični izlaz, što je teško, ili da kopiramo neki nama prihvatljiv izlaz. Ali to niko i ne pokušava. Sve je haotično. Naši reformatori su kao čovek koji se popne na merdevine da popravi struju, a onda viče: ženo, daj sijalicu, daj šrafciger i na kraju mu se polome merdevine. A nemački majstor, pre nego što se popne, sam ponese sve što mu je potrebno. I ne padne sa merdevina.

Zašto ne pokušavaju, da li im nedostaje znanje ili politička volja?

Našoj vladajućoj eliti nedostaje temeljno znanje. Iz njega bi proistekla i volja, jer bi shvatili šta je u njihovom najboljem interesu. Ovako imamo sistem koji vuče unazad, jer nije napravljen da stvara, nego da redistribuira sve manji društveni proizvod. I to postaje sve opasnije, jer je ovo kazino ekonomija. Ovde može da dobije samo onaj koji je na vreme izašao iz kockarnice i odneo pare u Švajcarsku. Ako ga u međuvremenu nisu uhvatili. Nestabilnost je tolika da je najsigurnije da se pojede sve što zaradiš. Naš glavni moto je neka bude što biti ne može. Ko to može da promeni? Elita koja je oskudna ili je marginalizovana? Možda je ona i ostala u džepovima kulture, nauke i umetnosti. Ovde su stvarali istinski, usamljeni geniji Andrić i Milanković. Inovatori i pronalazači, poput Tesle i Pupina, čija znanja zahtevaju primenu u industrijskom sistemu svoje su snove ostvarili u Americi. I dalje najbolji odlaze. Moraju, jer kada žele da uđu u sistem, sistema nema. Ovde su izbori bitka za kutlaču, da se odredi ko će da deli ono što je još ostalo.

A šta će biti kada više ne bude imalo šta da se deli? Ako je Zapad u predrevolucionarnom stanju zato što je rasprodao državu, a zatim kreditima hranio svoje građane, u kakvom je stanju onda Srbija?

Kod nas produktivnost raste sporije od plata i ta razlika se finansira infuzijom - neprekidnim rastom spoljne zaduženosti. Nema bogate zemlje bez industrije. Koliko vredi kilogram mobilnih telefona, a koliko kila kupusa ili krompira? Na Zapadu produktivnost raste brže od plata. Kreditima se stanovništvu nadomešta razlika koja se preko globalne valute, dolara, prebacuje na ostatak sveta. Nejednakosti se šire kako na globalnom planu tako i unutar nacija.

I kada će doći taj crni petak?

Sistem dopingovanja godinama ima neki spoljni razlog. Da se podrži Tito nasuprot Staljinu, da se sruši komunizam, da se smiri Bosna, pa Kosovo, pa da se opet redefinišu odnosi u BiH. Kada se to završi, a taj dan nije daleko, onda će nam spoljni finansijeri reći: E, gospodo, sada vi malo radite.



Može li tada doći do socijalnog bunta?

On je moguć, ali socijalni bunt mora imati ideološku potku i veru da tamo negde ima nešto da se otme. Kod nas nema nikakve ideologije, a i narod zna da je magacin prazan i onda nema smisla na njega jurišati. Bogati iznose novac iz zemlje, jer znaju da će doći dan kada će neko krenuti na njihov magacin. I to je ključni razlog zbog koga se novac iznosi iz Srbije. A istovremeno nas ubeđuju da neko drugi treba da dođe da investira.

Može li Srbija u dogledno vreme postati ekonomski stabilna?

To ne može za mandata jedne vlade. Svako ko to obećava laže, ali se zato može početi. Socijalizam je do te mere promenio vrednosni sistem da će proces vraćanja trajati koliko je trajalo i magnetisanje. Postoje ozbiljne studije koje kažu da bivšoj istočnoj Nemačkoj treba tri decenije da se kompletno restrukturira. Tamo nije bilo tranzicionog eksperimenta. Jedan sistem je zamenjen drugim. Tradicionalna nemačka disciplina i radna etika, pa opet sporo ide. Socijalizam koji je Nemcima nametnut je ostavio duboke korene. Šta onda reći za nas koji smo ginuli da dobijemo komunizam? Mnogi kod nas smatraju da je socijalizam bolje društvo od građanskog. Možda od sadašnjeg, ali mi nikad nismo ni imali pravo građansko društvo. Kod nas je permanentno revolucionarno stanje.

Znači još 40 godina?

Ako ne krenemo odmah, taj proces može trajati i duže. Mi stalno odlažemo rešavanje problema i to će nas dovesti do crnog petka. Zašto tajkuni ovde zarađeni novac iznose na Zapad? Zato što znaju da sledi nova redistribucija. Pa, mi imamo sulud sistem u kome svi traže da se investira, a niko neće da štedi. Najbogatiji su najveći dužnici. Oni uvećavaju ličnu imovinu, a prave javne dugove. Zašto smo zemlja sa najvećom inflacijom? Ovde se nagrađuje dužnik a kažnjava poverilac. Ovde nema stabilnosti. Mi moramo napraviti društvo u kome je pristojno, održivo i prihvatljivo biti bogat. Ali ne, mi smo sve srušili, crkvu, školu, državu i sad je samo pitanje ko će koga. Razvili smo najgoru vrstu socijalnog darvinizma.

Ko je za to najviše odgovoran?

Vrednosni sistem se uči od malena. Idući do NIN-a prošao sam pored Prirodno-matematičkog fakulteta. Jedan naučni rad njihovog profesora pomeri Beogradski univerzitet za 10 mesta na svetskoj rang-listi. Plata tog profesora je smešna u odnosu na zaradu onoga ko nelegalno drži kiosk. Podsećam da je bivši prvi poreznik sramežljivo molio vlasnicu roštiljnice da plati porez, što je sa indignacijom odbijeno. Ali je zato javnost pozdravila odluku ministra finansija da se oporezuju nastavnici i lekari. Pri tome diplomci PMF odlaze u Englesku ili SAD, a oni koji završe za menadžere na privatnim fakultetima dođu kod nas na vlast. Paradoks je da ovde postoji patološki prezir prema znanju, a istovremeno ljudi na vlasti pod stare dane pribavljaju diplome. Šta će šefu države diploma? Ako je knjaz Miloš bio nepismen, a Broz bio bravar, šta smeta da šef države bude građevinski tehničar? Šta fali Lehu Valensi što je električar? Suština je da svi ostali, činovnici, direktori, sudije, čelnici državnih institucija, moraju da budu školovani i to u najboljim školama u ovoj državi, a to je još uvek Beogradski univerzitet. Pošto smo od Evrope prisiljeni da objavimo imovno stanje funkcionera, predlažem da se na istom sajtu objavi i gde su stečene diplome, ko su bili mentori i šta su teme disertacija. Opasno je kada stručne poslove vode laici. Zašto vlasnici privatnih fakulteta kod sebe ne zaposle one koji tamo diplomiraju? Zašto se ne leče kod svojih studenata? Ne, oni se leče u Švajcarskoj, a nas će ovde da leče njihovi studenti. I uz sve to, veća je plata profesora menadžmenta u Donjoj Nedođiji od profesora atomske fizike na PMF u Beogradu. I svi ćute. Slaba je uteha što ima i gorih od nas. Evo, u Brčkom, na Evropskom univerzitetu jedan profesor predaje 75 predmeta!? Baš bih voleo da vidim ko je taj genije! Javlja mi se da ima veze i sa nama. I to Evropa dopušta.

Govorite o potrebi redefinisanja države, a vlast ne zna ni koliko ljudi radi za tu državu. Kakva se poruka time šalje?

To je pokazatelj besmisla. Ne može, doduše, vlast ni znati koliko je zaposlenih kada ih permanentno zapošljava. Ministar utvrdi danas stanje, a ono se sutra ujutro već povećalo za 1.000 novih radnika. A da bi ti ljudi nešto radili, morate izmišljati procedure. Ko zna, možda nekome padne na pamet da svaki dan moram da vadim novu ličnu kartu i dokazujem da sam ja - ja. U normalnim zemljama zakoni nastaju tako što se običajno pravo prevodi u oficijalno. U mnogim zemljama na Zapadu, staze po parkovima se prave tamo gde ih je narod utabao. A kod nas se staza pravi okolo, a narod gazi popreko. Uzmimo bar mustru iz neke uspešne države, da znamo osnovne proporcije: ko stvara društveni proizvod, a na koga se on troši. Ovde se stalno zamenjuju teze. Ubrzano nestaje srednja klasa, društvo se polarizuje i nejednakosti se šire. To nije ambijent za demokratiju. Opasnost od totalitarizma ili anarhije nije isključena. Ukoliko strategijske promene izostanu, u borbi za preraspodelu prevrnućemo kazan ili ćemo se potući kao za božićnu pogaču na Terazijama.