Društvo etabliranog straha

Ako je sa 17 godina napravio samostalnu književnu i pozorišnu radionicu, bio autor, glumac i reditelj, a potom imao pozorišnu trupu AIOWA, lako je sabrati da danas, u 44. godini života, Andraš Urban ima dug radni staž. Imao je 19 godina kada je dobio prvu nagradu na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, i od tada je režirao širom nekadašnje zemlje, ali i van nje. Na scenu je često postavljao vlastite projekte - Šekspira, Dukovskog, Kiša, Mihiza, Beketa, Arabala, Stankovića, Nušića... dobijao nagrade, priznanja, izazivao polemike.

Od 2005. direktor je mađarskog gradskog pozorišta Deže Kostolanji, osnivač je internacionalnog pozorišnog festivala Desire.
Prošle nedelje u Novosadskom pozorištu Ujvideki sinahaz, na mađarskom jeziku, veoma uspešno izvedena njegova predstava Neoplanta, rađena po motivima romana Lasla Vegela Neoplanta ili obećana zemlja.

Zanimljivo je da ste najpre imali ideju da radite autorski projekat Neoplanta, a onda se pojavila i knjiga Lasla Vegela?

Razgovarao sam sa umetničkom direktorkom Novosadskog pozorišta da radim projekat Neoplanta, koji bi se odnosio na život u Novom Sadu. Potom sam se sreo sa Laslom Vegelom i u razgovoru sa njim saznao da upravo treba da objavi roman pod nazivom Neoplanta obećana zemlja. Lako smo se dogovorili da koristim i materijale iz njegove knjige.

Šta je razlog da ste hteli da se na sceni bavite jednim gradom, Novim Sadom?

Priča o Novom Sadu jeste polazna tačka, ali ipak je, u širem smislu, reč o životu u regionu. Dobro, istinsko pozorište, i kad se u prvom planu bavi životom lokalne zajednice, prelazi te granice. Ja, inače, volim Novi Sad, kakav god da je, ali ova predstava se jednim delom bavi oljušćivanjem svih tih nabacanih segmenata o njemu i povodom njega, bavi se ideologizovanim momentima o njemu. Mi Novi Sad, uglavnom, doživljavamo simbolom multikulturalnosti, u čemu ima nešto i od generacijskog stava, koji podrazumeva mnoge pozitivne ideje vezane za nekadašnju zemlju iz osamdesetih godina prošlog veka. Ali, ako posmatrate život, novi srednji sloj, ili novu generaciju koja nema ni trunke tih ideja i tih slika, onda shvatate da je stvarnost nešto drugo. A morate se suočiti sa stvarnošću da ne biste živeli sa nekim nostalgičnim, ili polunostalgičnim stavovima o vremenima koja jesu bila lepa, ali svakako ne tako istinita.

Zbog lošeg života, koji nam preti poslednjih decenija, mnogi su s razlogom nostalgični prisećajući se boljih vremena. A vi?

Iz ugla manjina, na jugoslovenstvo se gleda s velikom nostalgijom. Koliko znam svoju manjinu, mislim da smo možda najviše čuvali vrednosti i ideje koje su proizlazile iz jugoslovenstva. To je nostalgija za vremenom Jugoslavije kada se bolje živelo, kada je ona bila izlog zapadnjačkog socijalizma. Ja nemam nostalgiju, ali sam voleo tu zemlju, i danas, na neki način, imam identitet sa jugoslovenstvom. Ono što je bilo vredno u tim vremenima bila je svest da je postojala slika budućnosti, koju danas nemate. Čak ni ta Zapadna Evropa, kao obećana zemlja, sa ekonomskom krizom koja je potresa, više nije sigurna. Tako smo uterani u sadašnjost gde se život odvija od danas do sutra. Bez koncepta budućnosti.

Prošle godine ste postali prvi dobitnik nagrade koja se zova Tradicija avangarde. Kako sebe vidite danas u svetlu avangardnog umetnika?

Ne vidim sebe kao avangardnog umetnika. Mislim da se bavim savremenim, modernim teatrom, u svakom smislu te reči, i mislim da sam ostao veran onim osnovnim idejama od kojih sam krenuo u taj posao. Nisam hteo pošto-poto da idem u eksperiment, jer mi je uvek bilo najvažnije da pozorište gleda publika, da je ono društveni čin, a predstava je zapravo odnos publike i događaja na sceni. Naravno, tu radnju, tu akciju, stvaraju glumci. U tom živom kontaktu nastaje pozorište, a moj je zadatak da ta komunikacija bude što sadržajnija i što bolja.

Kada ste postavljali na scenu dela koja pripadaju tradicionalnoj srpskoj drami, Ožalošćena porodica, Banović Strahinja, ili Koštana, na primer, izazivali ste različite komentare - od prihvatanja do negodovanja. Jednom ste čak pitali da li je problem u tome što ste Mađar, pa se tako procenjuje vaše poimanje Koštane, na primer? Koliko je opasno čitati pozorišno nasleđe na način na koji ga vi čitate?

Mislim da je dobro što te moje režije koje pominjete gledaju mladi, neopterećeni ljudi koji se ne predstavljaju čuvarima tradicije, i oni prepoznaju sebe ili neke probleme, na savremen način. Sa svim velikim delima koja pripadaju nacionalnoj tradiciji, javlja se uvek isti problem. Imate, recimo, sjajnog pisca kao što je Bora Stanković, na primer, koji nije za DŽ postao veliki pisac, već zato što je dobro pisao i saopštavao određenu istinu. Mene zanima da aktueliziram njegovu osnovnu ideju, a ne ono što je naslaga oko nje. Mislim da sam, u Koštani, recimo, veoma poštovao tu osnovnu autorovu ideju, što su neki ljudi doživeli kao kritiku srpskog društva. I otuda ta rečenica koju vi citirate, uz mnoge neprijatnosti koje sam imao, uključiv i pretnje. Ja sam građanin ove zemlje koji ovde živi, ovde plaća porez, koji je devedesete proveo ovde i nije hteo da ide u inostranstvo, i moje osnovno ljudsko, građansko i umetničko pravo je da govorim o tom društvu. Naravno, uvek ima onih koji nešto očekuju, pa ako to ne dobiju, oni su ljuti ako se njihove predrasude pokažu netačnima, dolazi do agresivne reakcije koja svedoči o netoleranciji i netrpeljivosti u jednom društvu. I ako govorimo o Koštani, nemojte mi reći da je to komad o žalu za mladošću kombinovan sa lepim pesmama? Nije Koštana, kao ni druga velika srpska dela, samo stvar mentaliteta, jer da je tako onda bi to bili komadi lokalnih vrednosti. A ja ih, zbog njihovog značaja i vrednosti, smatram univerzalnim.

U kojoj meri je dnevna politika uticala na vaš rad?

Ne bavim se politikom, iako se ponekad, u nekim svojim predstavama, i sam izjašnjavam u određenom političkom kontekstu. Bavim se čovekom i kvalitetom njegovog života, a to ponekad uključuje i njegovo političko delovanje. Možda moje predstave deluju politički, ali politika je tu samo sredstvo, deo sadržaja koji se pojavljuje na sceni, i uvek je to iz aspekta junaka koji se pojavljuju na sceni. Recimo, u predstavi Neoplanta, veoma je težak i bolan proces oguliti tu istinu i doći makar blizu stvarnosti. LJudi su naučeni, ne samo u Novom Sadu već na svim našim prostorima, da ima stvari o kojima se ne priča. A ja smatram da ako pričamo o zajedničkom životu, onda nema tabua. Ima samo iskrene, jasne i dobronamerne komunikacije.

Ne spadate u umetnike koji često kukaju zbog lošeg položaja pozorišta ili pozorišnih umetnika u društvu, na primer, iako ste na čelu jedne pozorišne kuće?

Kada sam preuzeo Kostolanji pozorište, rekao sam - hajde da radimo, a ne da kao direktor stalno pričam po novinama kako nema para. Ja nemam vremena da kukam, kako vi kažete. O problemima govorim preko svojih predstava, nadam se. Naravno, mislim da treba govoriti o položaju kulture u zemlji, o pogrešnom odnosu prema njoj koji se prepoznaje na svakom koraku. Ali nije to najbitnije. Najvažnije je raditi u okolnostima i datostima koje imamo, koristiti to što imate da kažete, da pokažete ono što smatrate važnim. Pozivanje na okolnosti koje umetniku smetaju da napravi veliko delo često je samo izgovor za nemoć, netalenat, neznanje. Za opravdavanje sopstvenih nedostataka. Majka me je davno naučila jednoj srpskoj poslovici lošem kurcu i dlaka smeta!

Kod ste studirali kod Bore Draškovića, da li ste nekada pomislili kako je moguće da neko napravi predstavu Kad su cvetale tikve, i posle toga Tito prozove tu predstavu kao društveno opasnu, zbog čega se završi njegova rediteljska karijera?

Ja sam studirao najpre kod Vlatka Gilića, a završio kod Bore Draškovića i obojicu svojih profesora sam veoma poštovao i poštujem. Slučaj Bore Draškovića je stvarao neku vrstu herojstva koje mu se zbog toga moralo pripisati. Poslednjih godina počinjem da razmišljam o njegovoj sudbini, ali ne samo povodom Bore Draškovića, već i nekih drugih umetnika. Pomišljam šta bi bilo ako zbog svojih predstava, zbog svojih izjava, zbog onoga što radim, dođem u situaciju da ne mogu da radim. To je najveća tragedija čoveka koji misli i stvara. Naravno, nauči se živeti i drugačije, ali zamislite da ste u zamahu, da ste mlad i željan posla, da ste sigurni da možete da stvorite određene stvari značajne za društvo, i sve to u jednom trenutku prestane. Međutim, i pored sveg ozbiljnog promišljanja o tome, to ne može biti razlog da počnem drugačije da govorim, da štrojim sebe. Bez obzira na etablirani strah koji postoji u društvu od agresivnosti, netrpeljivosti, netolerancije...