Arhiva

Buktanje urođenog zla

Stefan Slavković | 20. septembar 2023 | 01:00
Buktanje urođenog zla


Ciklus crteža Bez naziva Tafila Musovića, koji će do 8. marta biti izložen u galeriji Haos, komunicira s posmatračem i to upravo zahvaljujući hermetičnim, sceničnim prikazima života u kojima je malo toga svakodnevnog. LJudske figure u mirovanju ili pokretu tretirane su gotovo skulptorski, depersonalizovano, ali i kao dehumanizovane mase čiji grč podseća na životinjski, uzrokovan nagonom pre negoli svesnim nezadovoljstvom.

Mene ne interesuju banalnosti ako ne mogu da izvučem ono univerzalno iz njih. Prijatelj, profesor filozofije u Amsterdamu mi je jednom rekao da su moji radovi teški. Pitao sam ga šta je tu teško, a on nije ni želeo da objašnjava. A takvo osećanje teskobe upravo zahteva dijalog, komentariše za NIN Musović, koji od 1988. živi i radi u Amsterdamu.



Crteži su, veli on, ostali bez naziva poetičkom odlukom, jer samo nazivanje tera u alhemiju reči, lirsku kontekstualizaciju u koju ni ne pokušava da se upusti ako oseti da ne može. Zato radove povezuje tematski, o čemu svedoči ciklus iz 2010. pod imenom Prošlost još uvek nije prošla, gde je sintagma singing fascists prominentan podtekst. Danas Srbijom vladaju nekada deklarisani fašisti, a tada niko ni reč o ciklusu nije napisao. Inače, ne mislim da umetnost može da popravi društvo, ali zato može da intuitivno predvidi, upozori kakve se nedaće spremaju, predočava naš sagovornik.

Sumorno duhovno večno vraćanje na isto, gde se privatni i javni prostor na crtežima u odsustvu civilizacijskih motiva gotovo nasilno prepliću, prelamaju perspektive radova i sjedinjuju se s telima, upravo je i najsnažniji umetnički komentar naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Ovakav tretman prostora proističe iz Musovićevog uverenja da je reč o mentalnoj, a ne fizičkoj kategoriji. Onoliko koliko prostora osvojiš za sebe, toliko ćeš biti bolji, za sebe. Na primer, ogroman broj ljudi u Holandiji veruje državi. Moj prvi stav je da državi nikada ne verujem. Mnogo njih se prepušta socijalnoj pomoći. A meni je nezamislivo da mi neko drugi određuje prostor, samim tim me i kontroliše, a ja još da mislim da sam mnogo pametan... to nije sloboda. To je podvala, pristajanje na skučenost, obrazlaže on.



Budući da upravo prostorna skučenost nije karakteristična za izložene crteže čini se da ljudske figure, iako naglašeno telesne, slobodno lelujaju, bez jasnog fizičkog uporišta, ponekad tek prelomljene prikazana je, onda, egzistencijalna skučenost, napuštenost usred motivskog i simboličkog vakuuma, koja je, smatra naš sagovornik, pogodno plodno tlo za buktanje čoveku urođenog zla.

Zlo je permanentno, to je bar jasno. Globalno, oni koji povlače konce nikome ne misle dobro. Ni sebi. NJihovo dobro je kratkoročno. Umreće i oni, možda, eto, u bazenu punom šampanjca, ali umreće. Utoliko mislim da ovo nije zlo vreme, već da je na delu prava ljudska priroda. Civilizacijski nivo ne određuje slobodu šta danas Egipćani imaju od piramida? Šta Evropljani imaju od velikih zapadnih umetnika, osim da te kultur-rasistički tresnu Leonardom ili Mikelanđelom po glavi i kažu ti da nisi kulturan i da tek treba da dođeš na njihov nivo? Stalno se odvija neko premeravanje, a to kreće iz pojedinca. Kao kada dva čoveka imaju po pet dinara, i umesto da zajedno imaju deset, premeravaju čijih je pet vrednije. Ko je snažniji, pametniji, bolji. Ne treba meni ekonomista da mi objasni kako stvari stoje. LJudi u premeravanju zaborave jedni druge, drvo, zemlju, nebo, u krajnjem slučaju, to se vidi, govori u dahu Musović, i primećuje da je odnos kolekcionara, koji su, kako veli, obični kerovi, prema umetnicima paradigmatičan kupuju umetnine budzašto, jer mogu, i zaradu manju od desetostruke smatraju neuspehom. Slično je i u Holandiji, dodaje on, ali su mehanizmi ponižavanja umetnika perfidniji, uglađeniji.



Ako zlo uistinu jeste ljudska esencija, njegova pozicija u pojedincu i društvu je, prema Musovićevom mišljenju, određena izborima kao moralnim činovima. Onaj izbor koji dovede do nekakvog sklada, napominje on, neizostavno učini da odjednom sve ima smisla.
I upravo je taj racionalni deo u umetniku zaslužan da radovi istovremeno izgledaju skladno i nezgrapno, smisleno i misaono višeznačno, te je možda i ponajbolja odrednica ovog ciklusa groteska kao moralni stvaralački postupak. Kako, inače, posmatraču približiti zlo u čoveku osim duhovitošću, banalizacijom? Kako oslikati mentalnu svedenost katkad amorfnih figura do poigravanjem s perspektivom? Kako, naposletku, prikazati tragizam intimnosti bez fine ironijske oštrice koja raseca tela, spaja ih i precizno negira svrhu njihovih pokreta?

Seks je sastavni deo realnog života, pa je bespredmetno realistički ga prikazivati u umetnosti. Svaki porno film je mnogo snažniji u tom pogledu. Ne pokušavam da u moru medijuma pronađem svoj izraz, već ga gradim zasebno. Ne verujem u Hegelovu dijalektiku prema kojoj je nastupila smrt umetnosti, jer čovek niti jedan svoj problem nije rešio! Sami činovi rođenja i smrti, na primer, egzistencijalno ubijaju ljude. A profesionalni intelektualci koji uz sve knjige koje su pročitali i dalje nikoga ni u šta ne mogu da ubede su budalaština najobičnija. Idite u brda i razgovarajte s ljudima, naći ćete mudrace bez ijedne pročitane stranice. Potrebni su veliko iskustvo, distanca, osamljenost i odgovornost kako bi se neki problem zaista zatvorio, zaključuje Musović.



Tu se, na kraju, možda krije i odgovor na pitanje zašto Musovićeve kompozicije nemaju naziv sve su mudrace na njima zamenile figure koje su očigledno ostale bez izbora, samim tim i prilike da se potvrde kao moralna bića. Svaki bi komentar, osim onog estetskog, izloženog u galeriji Haos, bio suvišan.