Genocid i druge budućnosti

Ni samouvjerenost prvog potpredsednika srpske vlade, kojom je očarao svoju koleginicu iz Hrvatske, nije osujetila nameru te zemlje da završni proces po njihovoj tužbi i našoj kontratužbi za genocid ipak počne pred Međunarodnim sudom pravde 3. marta, za kada je i zakazan. Srbija je pokušavala da ubedi hrvatsko rukovodstvo u dogovor van suda, od 2008. godine kada se sud proglasio nadležnim za događaje koji datiraju iz ratne Hrvatske. SRJ je naime, tek 2000. pristupila UN i Statutu suda, a godinu dana kasnije Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, što je bio razlog da se MSP po srpskoj tužbi protiv zemalja NATO proglasi nenadležnim 2004. U sada već petnaestogodišnju sagu srpska se kontratužba uključila 2010. godine, a proces počinje četiri godine kasnije, jer je i sud, kako se veruje, ostavljao vreme za poravnanje.

Dve države će u poslednjem činu, glavnom pretresu, tokom celog marta, predočavati argumentaciju kojom bi da dokažu da je u ratu od 1991. do 1995. godine nad Hrvatima i nad Srbima počinjen genocid. Na hiljade dokumenata biće potkrepljeno svedočenjima učesnika i eksperata, od kojih će samo neki biti unakrsno ispitivani, a svi, neobičnom odlukom suda, tajni do aprila. U podnescima, koji će na početku biti objavljeni, hrvatski tim tvrdi da je Beograd odgovoran za etničko čišćenje, kao oblik genocida, jer je kontrolisao oružane snage u Vukovaru, regionu Knina, istočne i zapadne Slavonije i Dalmacije. Dok Srbija tereti Hrvatsku za Oluju, Bljesak i zločine širom Hrvatske, ali spisku, u cilju razumevanja konteksta, dodaje i zločine NDH, iako se za njih ne može suditi budući da je dotična Konvencija na snagu stupila 1951.
Jedan od svedoka, Savo Štrbac, direktor Veritasa, kaže da bi odustajanje od tužbe bilo na štetu Srba iz Hrvatske, jer ni pred Haškim tribunalom još nema nijedne osude za zločine nad njima.

Oslobađajuće presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju Anti Gotovini, Mladenu Markaču, Jovici Stanišiću, Momčilu Perišiću i Franku Simatoviću, kao i osuđujuća Milanu Martiću, biće upotrebljene i u ovom procesu.
Docent međunarodnog prava Aleksandar Gajić objašnjava, međutim, da odsustvo optužbi i presuda MKTJ za mnoga krivična dela nad Srbima u Hrvatskoj može da se upotrebi u korist Srbije.
S obzirom na stanovišta koja je MSP zauzeo u predmetu BiH protiv Srbije, postojeće presude se ne mogu ignorisati. Ali, u predmetu BiH protiv Srbije MSP je ocenio da presude MKTJ imaju dokaznu snagu, jer o tome nije postojao spor. Sasvim je druga situacija sa oslobađajućom presudom u predmetu Gotovina i ostali, o kojoj će izvesno biti spora između Srbije i Hrvatske, što primorava MSP da se pozabavi pitanjem njene pravne i činjenične utemeljenosti. Pored toga, ta odluka je doneta tesnom većinom, a dvojica sudija su dala izdvojena mišljenja smatrajući da je postojao udruženi zločinački poduhvat.

Gajić objašnjava da se presude koje su relevantne u ovom predmetu, ne bave zločinom genocida, ali da za zločine nad Srbima u periodu od 1991. do 1995, osim Oluje, nije ni suđeno pred Tribunalom, što otvara prostor za Srbiju da na drugim dokazima gradi svoju tezu. Presudama u predmetima Perišić i Stanišić i Simatović, najznačajnijim za pitanje odgovornosti Srbije zbog pozicije optuženih u strukturi vlasti, nije utvrđeno da je pomoć koju je Srbija davala RSK bila usmerena na činjenje zločina.

Raspravi, koja počinje izlaganjem hrvatskog tima, predsedavaće slovački sudija Petar Tomka, a u procesu će odlučivati 15 stalnih i dvoje ad hok sudija iz Hrvatske i Srbije. Za dva kruga razmene argumenata (izlaganje Srbije počinje 10. marta), sud je ostavio i pitanje da li uopšte Srbija može da odgovara za zločine od pre 27. aprila 1992, kada je stvorena SRJ. Ali, prema izjavama Vesne Pusić i Aleksandra Vučića, nijedna od tih teških dilema, kao ni presuda MSP, neće uticati na svetlu zajedničku budućnost dveju zemalja, koje se tek usput, a po mnogima uzaludno, terete za genocid.