Kapital kolonizuje budućnost

Svedoci smo da su građani širom sveta sve više skeptični i nepoverljivi prema svojim liderima. Prema istraživanju Edelman Trust Barometer-a, samo 52 odsto učesnika ankete je 2011. godine izjavilo da veruje da njihova vlada radi dobru stvar, dok je 2012. godine taj broj pao na 42 odsto. Kako pokazuju nedavni rezultati istraživanja, samo 18 odsto Italijana veruje da je njihov glas važan, 15 odsto Grka veruje da glasanje može da napravi neku razliku, a oskudnih 20 odsto Amerikanaca se slaže sa tim da njihova vlada donosi dobre odluke. U međuvremenu, u Japanu i Južnoj Koreji je za 20 i 17 odsto opalo poverenje u rad vlade. To su sve demokratske zemlje, što znači da građani danas sve manje veruju onima za koje su sami glasali. U Srbiji imamo situaciju da posle izbora, nakon što stranke osvoje određen broj mandata, stupaju u koalicije koje nisu programske ni ideološke, već matematičke. To svakako govori o demokratskom deficitu. Otuda je prvo direktno pitanje učesnicima bilo da li demokratija služi građanima. Polemiku su na Fakultetu za medije i komunikacije vodili prof. dr Jovan Čekić, Fakultet za medije i komunikacije, prof. dr Đorđe Pavićević, Fakultet političkih nauka, Srbijanka Turajlić, građanski aktivista i dr Miša Đurković, Institut za evropske studije

Da li demokratija služi građanima

Srbijanka Turajlić: Demokratija ipak služi građanima i ona može da zaustavi neke neželjene procese.

Đorđe Pavićević: Tvrdim da je teza da demokratija ne služi građanima tačna i neću da ulazim u to da li ima boljeg mehanizma od nje. Mislim da participacija građana u demokratskoj zajednici ima malo smisla ukoliko se ostvaruje kroz ono što mi danas zovemo regularne demokratske institucije, partije.

Miša Đurković: Demokratija služi građanima i u nekim zemljama ali pre toga moramo da napravimo određene razlike o kojoj demokratiji govorimo. Da li govorimo o izbornoj demokratiji, o narodnoj demokratiji ili recimo plebiscitarnoj demokratiji. Pre svega bih voleo da definišem da ono o čemu mi pričamo ovde jeste model moderne kapitalističke demokratije.



Jovan Čekić: Kada govorimo da demokratija ne služi građanima mi u stvari govorimo o demokratiji koja je u krizi, ali pre svega o krizi građana.

Ko je kriv za krizu demokratije

Srbijanka Turajlić: Demokratiju u Srbiji, kao i dobar deo evropske demokratije, uništava nepostojanje glasa intelektualaca. Društvo u Srbiji bi izgledalo i funkcionisalo daleko drugačije kada bi se intelektualci manje prodavali za sitne usluge i kada bi vršili svoju dužnost. Kada bi stručnjaci objasnili zašto Most na Adi tako izgleda, zašto je morao toliko da košta, šta je to aflatoksin, ili kada bi se neko u ovom društvu, sa izuzetkom Vesne Rakić Vodinelić, Zorana Tomića ili Zorana Ivoševića, našao da nam objasni šta se to zapravo dešava u pravnom sistemu i kako se sprovodi reforma sudstva.

Miša Đurković: Nedostatak elementarne homogenosti u jednom društvu, nepostojanje jake vojne i policijske sile, i nepostojanje službi bezbednosti su najjači usporitelji demokratije. Za razvijenu demokratiju je takođe neophodna kompaktnost elita i minimum saglasnosti oko važnih stvari, kao i postojanje minimalne svesti o nacionalnom interesu. Političke snage moraju da kontrolišu korporativne elite koji danas predstavljaju i najveće zaustavljače demokratije.

Da li novac koči demokratiju



Srbijanka Turajlić: Istraživanja su postala beskrajno skupa tako da ako danas imate ambicije da nešto uradite kao istraživač ili naučnik, neophodan je novac u bilo kojoj sferi ljudskog delanja. A on je u rukama vlasti i vi ako imate ambicije da istražujete morate da pravite kompromis - za mir nekog istraživanja i naravno za određeni novac. To nije karakteristika samo druge polovine 21. veka to je nažalost odnos koji je između elite i vlasti nastao sa dosta hvaljenim Humboltovim konceptom univerziteta kada je prećutno sklopljen dogovor da će intelektualci ćutati i baviti se sobom i promocijom nacionalnih vrednosti, a zauzvrat ih država neće dirati i oni mogu da rade šta hoće.

Miša Đurković: Uzmimo primer bankarskog sektora. U ozbiljnim državama, tzv. starim demokratijama u Evropi postoji pravilo da 80 odsto bankarskog sektora mora da bude u vlasništvu domaćih korporacija i domaćih igrača, dakle samo 20 odsto može da se da stranim igračima. U zemljama tzv. nove Evrope, poput Poljske. Mađarske, Češke i Srbije pravilo je obrnuto. Domaće banke kao što vidimo propadaju jedna za drugom i to je problem što domaći subjekti ne kontrolišu tokove novca i konkretno srpska privreda propada jer se banke ovde predatorski ponašaju, daju kredite koji su zaista zelenaški Mi imamo najveće kamate u Evropi i nemate kao građani nikakve mehanizme da se tome suprotstavite.

Jovan Čekić: Svaka kriza i ova sada ekonomska simptom je radikalne promene u radu kapitalističke mašine. U ovom trenutku iz jednog društva tvrdog kapitalizma fordističke proizvodnje prelazimo u neku vrstu fluidnog postfordističkog načina proizvodnje. Tako posmatrano, kriza demokratije je upravo efekat te promene i to se najbolje može videti iz dva ugla. Prvi je da dolazi do odvajanja demokratije i kapitalizma i drugi, nešto što danas vidimo sa enormnim rastom Kine, jednog autoritarnog kapitalizma ili jednopartijskog kapitalizma koji se pokazuje kao najuspešniji u ovom trenutku.

Gde su tu institucije

Miša Đurković: U zemljama u kojima je razvijena demokratija, kao što su Velika Britanija i SAD, postoji jedan predinstitucionalizovani konsenzus elita koji je neformalan, i činjenica je da te zemlje zahvaljujući tom konsenzusu, koji se kasnije modifikuje i održava kroz institucionalni konsenzus, ipak žive mnogo bolje nego moja država. Da imamo ozbiljnu elitu koja na određeni način garantuje institucije ne bi nam se dogodio PPV.

Srbijanka Turajlić: Da li su institucije te koje će odrediti konsenzus elite i čvrstinu države, ili ja treba da izgradim neki konsenzus koji će kasnije izgraditi te institucije. U ovoj zemlji je najstrašnije što nemamo institucije, a imamo prvog potpredsednika Vlade koji dodatno uništava institucije nakon što je njegov prethodnik uništavao institucije, i nakon njegovog prethodnika koji je takođe uništavao institucije. I ne znam kako da dođemo do konsenzusa u sistemu gde nijedna institucija ne funkcioniše.



Đorđe Pavićević: Države koje imaju razvijene demokratije su se stabilizovale i institucionalizovale mimo demokratije, mimo bilo čega što ima ikakve veze sa demokratijom. Mi ne poznajemo koje su to idealne institucije, ali su one koje znamo dostigle određeni stepen istrošenosti i zato nisu čudni izlivi besa i očaja ljudi i to najčešće mlađih jer ne vide nikakvu perspektivu u tome kada im recimo španski premijer kaže možda ćete od 2020. godine videti nekakve pomake, a dok vas to dotakne već ćete imati 40 godina i vaš život će otići u nekom sasvim drugom pravcu.

Jovan Čekić: Logika globalnog kapitala je u radikalnoj suprotnosti sa demokratskim institucijama. Sve što je bilo čvrsto i stameno, kao što su institucije ušlo je u krizu, a imamo situaciju u kojoj kapital kolonizuje budućnost. Moći su se izmestile u neke umrežene globalne moći, političari su takođe u funkciji kapitala, imate povučene intelektualce čiji se glas sve slabije čuje i svi smo u ciničnoj poziciji i logika kapitala je ono što izmiče bilo kakvoj demokratskoj kontroli.

Da li će izbori doneti boljitak

Miša Đurković: Pravo pitanje je kada izađemo i damo svoj glas za nekog ili protiv nekog ko će da sastavi vladu. Da li će sesti PPV ili će da sednu ambasadori tri, četiri najvažnije zemlje koje dominiraju političkim životom Srbije pa čak i medijima, i domaći tajkuni koji će zajedno definisati koji će od ovih igrača za koje smo glasali da sastave vladu. Nažalost, na predstojećim izborima neću glasati za jer nemam partiju za koju bih dao glas, ali imam protiv onog ko pretenduje da dobije 40 odsto i da uspostavi model kakav ima Milo Đukanović u Crnoj Gori.

Đorđe Pavićević: Pokušao sam da razmislim i ustanovim razloge zašto bih za nekoga glasao a zašto ne i nijedan od tih razloga nije politički. Jedan kandidat na primer ne čačka nos, lepši je, manje me nervira i to su neki razlozi zbog kojih mi inače glasamo, a ne zato što će oni sprovoditi ne znam kakvu politiku. Bez obzira na to što mislim da demokratija ne služi građanima, izaći ću na izbore jer mislim da na taj način mogu da se urade neki druge stvari.

Srbijanka Turajlić: Neko ko ima vlast ne vrši je onako kako građani misle da bi trebalo, i neko tu vlast zloupotrebljava, a neko je bahat. Ako dovoljno građana to uvidi onda mogu da spreče i zaustave taj proces i mislim da se to pokazalo u više navrata i mislim da će se to pokazati i na ovim sledećim izborima.

Sa druge strane na demokratskim izborima vi birate između onoga što je vama ponuđeno, prema tome ako ne postoji ni jedna izborna lista koja bi bila u skladu sa vašim ubeđenjima, sa vašim osećanjem morala, etike, poštenja i nemate ideju da bi bilo koja izborna lista mogla da ostvari proces koji vi smatrate pozitivnim, vi zapravo nemate za koga da glasate.

Šta dalje

Srbijanka Turajlić: Da imam manje godina bila bih jako zabrinuta i ne bih čekala da me neko povede u nešto. Ja bih se organizovala, jedan po jedan mali pomak demokratski do uspostavljanja ili postizanja nečega. Da kupimo kartu u autobusu za početak i da sprečimo prebijanje kontrolora. Da se naučimo redu, pa ćemo i nečemu drugom, ja bih odatle počela i čini mi se da bi onda demokratija mnogo bolje služila narodu nego što služi danas.



Miša Đurković: Građani moraju da se bore za demokratiju i to je ono što i ja radim jer borba za demokratiju znači borbu za elementarna prava i dostojanstvo. Želim da moja država bar malo zaliči na one zemlje u kojima je demokratija razvijena, da ne bude objekat nego da bude subjekat onoga što se dešava i da svako od nas pogleda šta lično može da uradi.

Đorđe Pavićević: Da li postoji neki mehanizam koji savremenim društvima omogućava demokratiju. Postoje dva osnovna načina izražavanja volje građana koji utiču na to kakva će politika biti vođena, odnosno kako će se formulisati konkretne sektorske politike koje se recimo tiču konkretnog života ljudi ili kako će izgledati poljoprivredna politika, međutim kao posrednik između glasova i donošenja odluka se pojavljuju različiti akteri, partije, te različite mogućnosti manipulacije glasovima.

Jovan Čekić: Demokratija mora da se postavi na radikalno nove osnove. Ovo je 21. vek i ovo su novi građani, i mora da postoji i nova ideja o demokratiji. Ako ne budemo imali nove kritičke alate koji će moći da detektuju sve te promene ostaćemo izgubljeni u sećanjima o tome kako je demokratija bolja od tiranije. Ako se demokratija u ovom trenutku ne apdejtuje postaće još jedan zombi pojam kako to kaže Zigman Bauma. Demokratija je način mišljenja ili bar to treba da postane i zadatak je da se pronađu kvalitativni interpretativni alati koji će objasniti promenu koja se događa upravo zato da bismo spasili građanina i demokratiju.