Maškarama protiv izbornih utvara

Lozovičke maske veličanstveno su strašne, ali velikomoravska varošica smeštena između Smedereva i Velike Plane najjeziviji nedeljni prizor ipak je krila u lokalnoj kafani. Da ne bude zabune kafana u Lozoviku je izgledala baš kao što treba da izgleda kafana u Lozoviku. Sva u drvenariji, zagrejana bubnjarom, ukrašena bezmalo antiknim stolom za bilijar i u podne dupke puna meštana zabavljenih dominama i kartama. Birtija je, dakle, bila udobna; reakcija jednog meštanina na pojavu novinara bila je užasavajuća. Vrpoljio se oko novinarskog stola, prišao bi nam, a i ne bi, i naposletku hrabro skočio u Moravu:

Izvinite što vam smetam, smem li da vas pitam nešto?.. Jeste li došli zbog izbora?..
Nisu nas dovele pokladne maškare, već izborne utvare, tako je mislio Lozovičanin, i dokazao da se podzemne sile stranačke politike više ne zadovoljavaju gradskim četvrtima, te su prešle i na atare. Bele poklade su za hrišćane vreme pred Veliki post, a izvorno su pagansko vreme buđenja proleća. Bez obzira na to, Bele poklade su i u Lozoviku ove godine vreme izbora. I zato je obred zaštite od zlih duhova bio preko potreban.



Plodnost su prizivali, a demone iz štala i ambara terali lozovički osnovci. Jovan, Stefan, Dalibor i dvojica Nikola trinaestogodišnjaci su, ali bore se protiv demona sasvim ozbiljno. Zvone klepetušama, lupaju štapom o kapiju i dozivaju gazdaricu tražeći joj jaja, uobičajen pokladni dar. Gazdarica se ne odaziva i rizikuje nevolju. Sa avetima, paganskim ili političkim, ne treba se šaliti. Zato u susednoj kući gazda štedro daruje pohodnike. Zauzvrat dobija obredno ohrabrenje: Sve ti belo i debelo, beli ti ovnovi, beli ti petlovi. Ta je želja iskrena, pa je pravo mesto da prestanemo crtati paralele sa politikom. Pogotovo stoga što su pokladni običaji zabavni. Lozovik voli svoje pohodnike, pozdravlja ih trubama iz automobila, sa bicikala i traktora, a na paklenu dreku koju borci protiv zla podižu domaćini se listom veselo odazivaju.
Ima li neki blagajnik, vodi li neko evidenciju i daje priznanice?, šaljivo pita Lozovičanka iz glavne mesne ulice koja je maškarama bogato napunila košaru. Blagajnika među dečacima nema, ali ekonomske razboritosti im ne fali.
Ma idemo pravo, prošle godine smo ovde sakupili skoro dve košare, odgovaraju na naš predlog da zarad dobre fotografije zađemo u neki živopisniji sokak.



Klinci znaju sve, i korpa im ubrzo postaje preteška. Zato jedan od Nikola objavljuje da mora da se odmori i stropoštava se na klupu. I paganski heroji imaju pravo na pauzu. No ona ne traje dugo jer smo blizu crkve, opasnog a izazovnog doma za paganske podvižnike. Tamo je zaista trebalo biti i čuti sve duhovitosti koje su školarci ispalili, šale karakteristične za naselje u kojem svako svakog poznaje.
Ima da nas izbace sa sve pinkle, poziva na oprez Jovan.

Poput meštanina sa početka teksta, maškare bi i ušle u crkveno dvorište i ne bi, i naposletku odvažno skaču u Moravu i smelost im se isplaćuje. Pop im u prolazu, doduše, zamera zbog paganskih maski, ali im u kotaricu spušta hrpu slatkiša. Vreme slatkiša znači, naravno, i fajront borbe protiv sila mraka, pa u povratku iz pohoda, usled preduge ozbiljnosti, u redovima lozovičke armije svetlosti izbija manji sukob, leti i poneko jaje, ali htonske sile su iz Lozovika za ovaj mah svakako oterane. O tome svedoči i kolektivni smeh meštana i gostiju okupljenih za karnevalski deo poklada, na kome se običajno ukršta sa savremenim, pa obrednu vatru preskaču i maškare i mladi sa izviđačkim maramama, a bubnjar Stefan skokove prati stadionskim ritmovima.
Savremeni su i razlozi koji su obnovili paganske tradicije u Lozoviku, razlozi zanimljivi koliko i običaji. Jer maškare su u ovu varošicu vratile ekološke brige nastavnika Vita Petrovića.



Pre petnaestak godina shvatili smo da nam je paljenje guma za vreme Bele nedelje veliki problem. Po verovanju, okultno se dešava upravo na raskršćima, pa je izvorni običaj da se tamo pale vatre, kako bi demoni izgoreli. Dešavalo se da se na raskrsnicama upali i preko dvesta velikih guma. Pokušao sam sa decom da razgovaram o tome, ali to je imalo kontraefekat, ljudi su počeli da pale još više. Morali smo ih tući njihovim oružjem, pa sam zato potražio pomoć u Beogradu, u Etnološkom muzeju, gde sam pokušao da saznam šta su ljudi u Lozoviku nekada zaista radili za Belu nedelju, priča Petrović.

Nastavnik nije hteo plagijat, hteo je tradiciju na naučnoj osnovi, pa ga je Vesna Marjanović iz Etnološkog muzeja uputila na lokalnog etnologa, danas pokojnog Dragana Minića iz Velike Plane Ime koje se mora pomenuti, kaže Petrović a Minić je đacima držao predavanja. I zainteresovao ih, nema šta.

Sa izviđačima iz lokalnog odreda Stari hrast dogovorio sam se da na raskrsnicama posadimo hrastove sa zapisima, kako bismo i time smanjili mogućnost paljenja guma. Obrednu vatru sada palimo od šaše i granja, od onoga što priroda može da reciklira, objašnjava Petrović.
Već slavne maske, koje su dospele i do jednog belgijskog muzeja, takođe su autentične. Ni dve nisu iste, a živopisne su sve. Samo ilustracije radi, jedna neodoljivo podseća na maske kakve su u 17. veku nosili lekari koji su negovali obolele od kuge. Maska obuhvata celu glavu i ima dug produžetak za nos i usta, te onaj koji je nosi dobija lice patke sa hipertrofiranim kljunom, recimo. Zastrašujuće, kao što i treba da bude.



Decu sam zamolio da pogledaju po tavanima i škrinjama da li se negde krije neka stara maska. Jedan dečak, Milenko Janjić, kod dede je našao već natrulu masku, pravi artefakt iz tridesetih godina prošlog veka. Bila je napravljena od vodene tikve, i to je bio dokaz autentičnosti, jer gde bi se maska pravila od vodene tikve nego ovde, u moravskoj ravnici. Deca ih danas sama prave po kućama, ja samo dajem instrukcije

Natrag u vatru, plamen oko koga se igra obredno kolo, poučava Petrović, zove se jarga. Reč je sa vlaškog govornog područja. Običajna igra zove se radava. U Lozoviku se nadaju da će što više ljudi naučiti ove reči. Stoga su srećni što su ove godine imali i posetioce iz Beograda, porodicu sa dvoje dece koja je htela uživati u pokladama. Maske su prestravile demone, ali su oduševile decu. Šteta što nisu svratile i u lokalnu kafanu.