Sumorne impresije

Iako logika svakog festivala nalaže da se udarni filmovi prikazuju u završnici, sasvim sigurno se festivalski profil može iskristalisati još u prvoj njegovoj trećini. Iako su za beogradsku publiku glavna uzbuđenja ovogodišnjeg 42. festovskog izdanja ostavljena za drugu polovinu festivala (Nimfomanka Larsa fon Trira, Kešišov film Plavo je najtoplija boja, filmovi Šinđija Aojame i DŽonija Toa) tri prva festivalska dana karakterišu veoma sumorne impresije.

Čini se da u skorašnjim izdanjima Festa nije bilo toliko promašaja kao ove godine, a bilo je festivalskih dana kada su se slabi, iritantni i nezanimljivi filmovi ređali jedan za drugim. Gomili praznjikavih, neuzbudljivih evropskih filmova jednostavno nije mesto na ovom festivalu, a ovu poveću listu (od češko-slovačke koprodukcije Moj pas Kiler do francuskog filma Lepotica i zver), svakako treba uvećati filmovima s rediteljskim potpisom čuvenih (i ponekog velikog ili značajnog reditelja), koji ne samo da nisu opravdali očekivanja, no su njihovi podbačaji iznenađujuće bolni. Ketrin Breja, Kristof Gans, Patris Lekont, Rejf Fajns, a pre svih Korneliju Porumboju (Kada se noć spusti na Bukurešt) u većoj ili manjoj meri su izneverili gledalačka očekivanja, a ako ih je i bilo u odnosu na njihovu režijsku reputaciju, teme, pa i anahronost, retrogradnost (Fajns), pretencioznost (Gans), suvoparni intelektualizam (Porumboju) njihovih filmova po ko zna koji put su pokazali kako je autorska teorija u konstelaciji savremenog filma prilično nepredvidiv i nezahvalan oblik recepcije filma.
Tako su prvi festivalski dani protekli ne samo daleko od pojave nekog remek-dela no i od filmova koji bi bili iole vredni pamćenja.



Ako je polemika Vladimir Kecmanović Boban Skerlić, povodom filma Top je bio vreo (koji zaslužuje znatnu kritičku pažnju), zapravo događaj koji je obeležio dosadašnji tok festivala i bar u ovoj fazi festivalu dao iole diferenciranije tonove, s druge strane je nekoliko prijatnih iznenađenja (da ne kažemo autsajderskih filmova!) spasavalo čast Festa i vraćalo mu njegov festivalski dignitet. Dva takva iznenađenja, norveški film Tvoja sam rediteljke Iram Hak i Suzan rediteljke Katel Kijever, koje plene bogatstvom emocije s jedne strane i veoma modernim, atipičnim filmskim rukopisom s druge, i u kojima se, saobrazno temi, moderna filmska faktura (alinearnost, fragmentarizacija, repetitivnost) pokazuje izvanredno pogodnom da izrazi svu kompleksnost, frustriranost, te komunikacijski hendikep njihovih junakinja, u domenu socijalne integracije i potvrde vlastitog identiteta.



Zanimljivo je da ovogodišnji Fest nudi pregršt filmova s usamljenom, neadaptibilnom junakinjom kao razornom dijagnostikom marginalizovanja žene u inače osvojenom prostoru evropskog postfeminizma, od austrijskog filma Odlazak na plažu Kaspara Faundlera do grčkog filma Septembar Peni Panajotopulo. Grupi filmova o kojoj su novinari najradije govorili pripada i slovenački film Razredni neprijatelj Roka Bičeka, dok je publika, na drugoj strani, svojstvenom joj privrženošću pozdravila nove filmove DŽima DŽarmuša Samo ljubavnici opstaju i Vudija Alena Nesrećna DŽasmin.