Generacijski gresi

Mnogonagrađivana (Pulicer, Toni...) i brodvejskim uspehom ovenčana drama Avgust u okrugu Osejdž američkog glumca/pisca/reditelja Trejsija Letsa dočekana je od strane tamošnje kritike kao najautentičniji povratak velike američke drame, prvi klasičan tekst američke dramaturgije novog veka. I zaista, ovaj tekst se po svom obimu, ambicijama i temama nadovezuje na tradiciju velikih drama Judžina O` Nila, Tenesi Vilijamsa, Edvarda Olbija ili Sema Šeparda. Lets u svom tekstu o disfunkcionalnoj porodici zaista i polazi od ovih postulata, ali ih uz pomoć brojnih obrta i pažljivo tempiranih iznenađenja, osvežava iskustvima sitkoma i dramedija dajući ovoj staromodnoj priči neobično savremen pečat. Naravno, čitava priča bi se mogla (i trebalo?) iščitavati i kao politička parabola, kao zapitanost autora nad sudbinom nacije koja je izgubila svoju misiju i dušu usled sopstvene arogancije i uskogrudosti. Mada precizno postavljen i sproveden, taj element je ipak u drugom planu, te Avgust u okrugu Osejdž pre svega zasenjuje kao izrazito glumačka predstava, brzog tempa, britkih dijaloga i ciničnog humora.

Rediteljski koncept LJiljane Todorović potpuno prati tu logiku, usredsređujući se na glumačku igru, na pronalaženje pravog ritma i tempa (tajminga) predstave, te na trud da se isprepletani planovi zapleta precizno postave i jasno percipiraju. Ono što je retko za ovako glomaznu ansambl predstavu, jeste činjenica da nijedna uloga, nijedan lik nije ostavljen po strani, te ta završenost, zaokruženost likova hrani glumce posebnim entuzijazmom i predanošću, što se i te kako oseća na sceni. U takvom obilju izrazitih karaktera pravo je čudo postići usaglašenost igre, ujednačenost čitavog ansambla, ali je to ovde, za razliku od filmske verzije, na primer, umnogome postignuto. Solidna muška podrška (Nenad Ćirić, Mladen Andrejević, Branimir Brstina, Marinko Madžgalj, odličan Dejan Dedić) ostavila je dovoljno slobodnog prostora za žensku ekipu da se pokaže u svom punom sjaju. Od suptilno prikazanog tinejdžerskog bunta Jelene Petrović, preko krhkosti Jelene Đokić, zrele sigurnosti Branke Šelić, misteriozne Isidore Minić, te do komičarski efektne Milice Mihajlović, sve funkcioniše besprekorno, ipak, u samom centru su naravno dve vanserijske kreacije Barbara Anite Mančić i Vajolet Dare DŽokić. Tu dolazimo do trenutka kada zanesenost kritičara počinje da se razbacuje terminima kao veličanstveno, jedinstveno itd, te je mnogo korisnije umesto toga preporučiti publici da tu zaista izuzetnu igru dve izvanredne glumice na vrhuncu svog zanata jednostavno doživi, nego da bezuspešno pokušavamo da dočaramo blistavu maestriju.

Da budemo do kraja iskreni, Avgust u okrugu Osejdž ne donosi ništa preterano novo, reč je o relativno konvencionalnom repertoarskom pozorištu, ali najvišeg kvaliteta, što paradoksalno postaje najređa kategorija na domaćim scenama. Zbog svega navedenog predviđamo predstavi Ateljea 212 dugovečnost i kultni status. Potpuno zasluženo.