Vlade špijuniraju svakoga

Raskošan hotel u političkom srcu Švajcarske, Belvi palas je bio, a i danas je, privremeno boravište mnogim državnicima, umetnicima i drugim ličnostima. Krajem prošle godine, nekoliko dana je u ovom hotelu boravio Manuel Kastels, s kojim sam tu i razgovarao. Obojica smo u Bern bili doputovali zbog Balcanove nagrade, druge najveće multinaučne nagrade na svetu - posle Nobelove, naravno. Balcanova zadužbina je italijansko-švajcarska, pa svake neparne godine nagradu uručuje predsedništvo Švajcarske, u parlamentu u Bernu, a svake parne predsednik Italije, u svojoj rimskoj palati Kvirinale.

Kastels je bio jedan od četvoro dobitnika Balcanove nagrade za 2013, koja, uz povelju, svakom dobitniku donosi 750.000 švajcarskih franaka. Ovu kao i takođe uglednu norvešku Holbergovu nagradu 2012, dobio je zato što je jedan od najuglednijih sociologa današnjice, jedan od vodećih istraživača urbanog života i medijskih tehnologija. Kastelsova dela spadaju u najpronicljivije priloge razumevanju velike tehnološke revolucije našeg doba, zasnovane na informatici, mikroelektronici i internetu, revolucije što je uzrokovala duboke socijalne i političke mene.
Veoma uljudan i prijatan, Kastels je istovremeno čovek moćnog energetskog naboja. Stavove argumentuje brzo, razumljivo, bez okolišanja, s pozitivnim emocijama. Profesor, u najboljem smislu reči.

Nedavno obelodanjena američka špijunska praksa pokazuje da u društvu savremenih komunikacija raste opasnost od Velikog brata. Generalno, treba li da budemo zabrinuti?

Opasnost zapravo preti dominantnim elitama, a ne društvu u celini i pojedincima u društvu. U prvom redu, pretnja postoji za nedemokratske vlade i medijske korporacije, povezane sa oglašivačkom industrijom. Opasnost ne preti narodu, već institucijama koje su tradicionalno kontrolisale informacije i komunikacije bez ikakve političke i društvene kontrole.

U informatičku revoluciju uključujete i genetski inženjering.

Srž genetskog inženjeringa, dekodiranje i reprogramiranje genetskih informacija, takođe je u mnogim aspektima informatička revolucija. Tu manipulišemo informacijama koje su u živoj materiji. Istorijski, uočavamo zanimljivu interakciju informatičke revolucije i revolucije u genetskom inženjeringu. Obe su započete u slično vreme, na bliskim mestima, u 1970-im u regiji zaliva San Franciska. Projekt ljudskog genoma je mogao biti obavljen samo pomoću moćne računarske tehnologije. Istovremeno, spoznajemo sve više interakciju biomaterijala i sve bržih računarskih procesa, čiji rezultat mogu biti i implantati u mozgu.

Kalifornija, kolevka mnogih savremenih trendova, u 2014. slavi i 50. godišnjicu Pokreta za slobodu govora, formiranog na Berkliju. Da li je i to igralo ulogu u nastanku umreženog društva?

Na Berkliju nisam bio 1964, došao sam 1979. Tehnološka revolucija našeg doba uzavrela je u kulturi slobode američkih univerzitetskih kampusa u 1960-im i 1970-im, zahvaljujući kombinaciji vrhunskih istraživačkih institucija i mladih studenata i mladih profesora, koji su imali tehnološko i naučno znanje za proizvodnju novih tehnologija. Prisutna je pritom bila jasna afirmacija slobode razmišljanja, govora, istraživanja... Lične slobode.

Sloboda je bila i ključan zahtev u pokretu 1968. Lična sloboda je bila interpretirana kao sloboda da kontrolišem način i proces svog komuniciranja i informisanja. Ne želim da u najvažnijoj stvari u svom životu - komunikaciji - budem od ikoga zavisan. Na primer, ne želim da moram da idem u medije ako želim da objavim svoje stavove.

Osim toga, sloboda je bila ključan motivator u razvoju interneta. Lično poznajem ljude koji su kreirali internet-protokol. Oni su namerno razvili arhitekturu sedmoslojnog internet-protokola, koji je izuzetno teško kontrolisati bilo od koga. To nije bilo slučajno. Kompjuterske mreže mogu imati i drugačiju arhitekturu. Setite se Minitela u Francuskoj, razvijenog na bazi francuskog načina razmišljanja: sve mora da polazi od države, država je centar, od države treba da idu instrukcije, do individualnih terminala. Libertarijanska kultura američkih kampusa je namerno razvila horizontalnu mrežu, koja ne može biti kontrolisana.

Ovo uviđamo i u poslovnim procesima. Posrnule su sve velike američke elektronske korporacije koje su se opirale tehnološkoj revoluciji. Sve danas moćne američke kompanije na ovom području su formirane u 1960-im i kasnije, od strane malih grupa ljudi.

Ipak, i one, kad porastu, teže oligarhiji.

To možete reći i za demokratiju u celini. Demokratske institucije, nastale u 19. stoleću, nisu danas priznate kao demokratske od strane većine ljudi na svetu. Postanete li velika korporacija, radije kontrolišete, nego da zagovarate slobodu. Međutim, glavno pitanje je kakve su aktuelne posledice stanja iz vremena nastanka ove revolucije. Kao prvo, internet-kompanije su protiv kontrole interneta....

Zaista?!

Ne govorim o nadzoru. Nadzor je jedna stvar. Kontrola je nešto drugo. Mi smo pod nadzorom, ali nismo kontrolisani. To nije isto. Američka NSA prati poruku, ali je ne prekida. Ako ste joj na nišanu, imaćete problem, bićete uhvaćeni. Međutim, poruci se ništa neće desiti, ona ide okolo po svetu. Telekomunikacione kompanije se ne protive nadzoru od strane vlade. Međutim, one ne dozvoljavaju da se zaustavi tok informacija. Interes korporacija je da bude više prometa, a ne da ga bude manje.

Drugo, prepreke za ulaz u internet-industriju su danas veoma niske. Zamislite da Fejsbuk sutra najednom prestane da radi. Siguran sam da bi nekoliko mojih studenata iz Kalifornije, s nekih 20.000 dolara, odmah ispunili ovaj prostor. Ukratko, ideja o slobodnom toku informacija je temelj ove industrije. Često kažem da je njen biznis prodaja slobode.

Međutim, ako znam da sam praćen, na internetu se možda neću ponašati potpuno slobodno, kao što bih privatno, u četiri oka.

Ponoviću ono što sam rekao pre više godina: na internetu nema privatnosti. Tačka.

Države špijuniraju jedna drugu, svoje i tuđe stanovništvo; kompanije sakupljaju informacije, legalno i ilegalno. Privatnosti na internetu nema. To ne znači da je ovo pitanje nebitno. Jedino rešenje je da se stvari regulišu na vladinom nivou. Građani su sve više ljuti na vlade zato što one krše prava građana umesto da ih štite. Vlade sada priznaju: Mi špijuniramo svakoga, ali informacije koristimo samo protiv nekih. Jedini lek protiv gubitka privatnosti je mobilizacija građanstva protiv vlada koje ga nadziru. Ako bi ljudi uspeli da nateraju vlade da im dozvole šifrovanje telekomunikacija, imali bi privatnost na internetu. Međutim, privatno šifrovanje je u većini država zabranjeno.

Naravno, vlade bi volele, kao i velike korporacije, da kontrolišu internet, ali to nije moguće. To jeste stalno potencijalan problem. Bio sam u komisijama mnogih vlada za internet - i uvek sam prvo dobijao pitanje: Kako mi to možemo da kontrolišemo? Moj odgovor je uvek glasio: Ne, to ne možete! Prekid interneta smo iskusili samo u retkim slučajevima, nakratko, u malom broju zemalja: pet dana tokom revolucije u Egiptu, tri dana u Iranu 2009... Internet ne možete zaustaviti, prvo zato što u pomoć dolaze hakeri iz celog sveta; drugo zato što je postao kao električna energija. Bez njega se jednostavno ne može. U Kini vlada pomno nadzire internet, ali ni ona ne može da ga kontroliše. U Kini provodimo mnogobrojna empirijska istraživanja i, možete mi verovati, tamo opažamo stotine primera građanskih inicijativa za slobodu protoka informacija, kao i primere uspešnih protesta preko interneta. O tome se ne piše često.

Ono o čemu se piše jeste da će vam u Kini internet-pristup biti blokiran ako koristite reč Tibet.

Jasno. Država može da pokušava da kontroliše internet, ali na veoma primitivan način, na bazi određenih reči. Imaju listu prljavih reči: demokratija, Tjenanmen, Tibet, Tajpeh.... LJudi znaju kako da to zaobiđu. Jednostavno ne koriste te reči, kao što to nismo radili u Španiji u vreme Franka, kada smo hteli da objavimo tekst u novinama. Jedna od reči je bila komunizam.

Analizirate pažljivo i uticaj savremenih telekomunikacija na političku kulturu. Šta mislite o novim političkim snagama nastalim uz pomoć novih načina komunikacije?

Šta god lično mislili o novim partijama i političkim pokretima, kao što je italijanski Pet zvezda i njegov vođa Bepe Grilo, ne može se poreći zadivljujući kapacitet interneta da se poveže, mobiliše i stvori moćan pokret, to je najmoćnija parlamentarna sila u Italiji - makar i kratkotrajna. Internet demokratija je izuzetno zanimljivo područje za promatrača i istraživača. Ako sadašnje političke institucije ostanu blokirane i paralizovane, kao što već jesu, kao što su italijanski, španski, francuski i drugi sistemi, ljudi će se sve više izražavati na načine koji nisu vezani za tradicionalne političke partije. Tradicionalan politički sistem je iscrpljen i delegitimizovan u određenom smislu. Svedoci smo bujanja netradicionalnog političkog aktivizma. Institucije će dakle morati da se iznova legitimišu iznutra - ili će biti izazvane izvana. Pojaviće se nove političke forme.

Društvo današnjice stvara, transferiše, obrađuje i skladišti ogromne količine informacija. Međutim, da li će kraj drugog i početak trećeg milenijuma biti upamćeni kao lošije dokumentovani period civilizacije? Šta bismo znali o Mocartu da nije pisao pisma već da je čuvao kompjuterske zapise na magnetskim trakama - ili pisao isključivo internet-poštu?

Ovo je zastareo pogled na procesiranje informacija. Kongresna biblioteka SAD, među ostalim, skladišti milijarde tviter-poruka. Svakog dana. Prvi put u istoriji imamo potpuno elektronsko arhivisanje i moćne programe koji mogu efikasno da pretražuju arhive. Naravno, ovo je velik izazov, u to nema sumnje. Imamo i novu nauku, nauku velikih podataka (big data science). Biblioteke sve više postaju elektronske biblioteke. Kapaciteti procesiranja i skladištenja su nemerljivo veći nego ikada pre u istoriji.

Na kraju, o budućnosti...

Ja nikad ne govorim o budućnosti!

U redu, o sadašnjosti. Imate potomke - i mnoge mlade studente na raznim krajevima sveta. Kakve sposobnosti su im neophodne - i svima nama?

Sposobnost da se konstantno reprogramirate oko vlastitih projekata. Naime, sve sposobnosti koje steknete su zastarele za pet godina. Pre ste mogli da prilagodite svoje sposobnosti tehnološkim promenama. Danas morate sebe da reprogramirate, da pet puta tokom radnog veka promenite zanimanje. Ne radno mesto, nego poziv - danas da budete ekonomista, sutra poslovni rukovodilac, prekosutra političar, potom novinar... Ko nema takve sposobnosti, izuzetno mu je teško da preživi na današnjem tržištu rada.

Kako treba obrazovati generacije mladih ljudi koje još nisu na tržištu radne snage, vaše studente?

Studenti transformišu univerzitete. To ne čine profesori. Profesori su najkonzervativnija institucija na svetu. Ne žele promene, boje se gubitka privilegija. Međutim, mnogo šta se događa pod tepihom - nove tehnologije omogućavaju obrazovanje na daljinu, virtualno obrazovanje. Univerziteti - uključujući one vodeće - još deluju, ali su hodajući mrtvaci.