Bolje pakt nego rat

Uzletanje NATO avijacije iz italijanskog Avijana tog 24. marta 1999. godine preokrenulo je kurs Srbije, ali i zapadne alijanse. Postpetooktobarska era još nije prebrojala sve žrtve tog zločina, a uloga NATO zauvek se promenila. Tadašnja SRJ je Alijansi poslužila da opravda svoju pomalo iščezlu svrhu i da na kraju bombardovanja otvori najveću američku vojnu bazu izvan SAD. Nakon Bondstila, baze, kojih trenutno ima više nego na vrhuncu Hladnog rata, širile su se Evropom ka Rusiji, a NATO je nastavio napade protiv diktatorskih režima u Avganistanu, Iraku, Libiji i Maliju, sa još problematičnijim opravdanjima od onog s proleća 1999. za koje nije imao odobrenje Saveta bezbednosti UN. Tu protivpravnost Srbija je pokušala da dokaže pred Međunarodnim sudom pravde, ali je njena žalba odbijena zbog nedostatka pravnog kontinuiteta bivše sa prethodnom državom u vreme napada. I danas mnogi veruju da odnose sa NATO Srbija treba da počne da gradi naplatom dobre odštete, ali se ona pravno ne može dostići bez obzira na štetu u vrednosti od 30 milijardi dolara, koju su moderne bombe filovane sa 15 tona osiromašenog uranijuma nanele Srbiji. Period dobrih odnosa, pak, startovao je tik pošto se avijacija Milosrdnog anđela prizemljila.

Deceniju i po posle, Srbija je okružena članicama (Mađarska, Bugarska, Rumunija, Hrvatska) i bliskim partnerima pakta (BiH, Makedonija, Crna Gora), a Vojska Srbije sve tešnje i sama sarađuje sa paktom. Najpre je potpisan sporazum o slobodnom tranzitu NATO trupa preko Srbije, zatim sporazum o statusu američkih trupa u Srbiji (SOFA), potom Partnerstvo za mir, koje je Srbiju uvelo u predvorje članstva, te počinju zajedničke vojne vežbe, školovanje oficira u američkim i NATO školama i učešće VS u misijama kojima rukovode istaknute članice NATO. Postoji li neprijatelj od koga bi se Srbija branila pridruživanjem Alijansi kojoj je nakon 1999. postao manir da kršeći međunarodne norme bez opravdanja nužnih za vojnu intervenciju bombarduje unaokolo i da li Srbiju do danas potpisani dokumenti obavezuju više od skupštinske rezolucije da u pravcu NATO i nastavi?
Bivša Jugoslavija graničila se na zapadu sa zemljama NATO, a na istoku sa zemljama Varšavskog pakta i bila je neutralna. Vojni analitičar Aleksandar Radić, ipak, smatra da bez obzira na to što nisu sve države EU i članice NATO, Brisel neće do kraja sprovesti pridruživanje nijedne balkanske zemlje bez članstva u Alijansi. Oni žele bezbednosne garancije, a na Balkanu garancijom smatraju NATO. Srbiji se neće dozvoliti da bude lider u regionu, čemu se nada, ako ne podleže istim pravilima igre.

Član 5 ugovora o NATO kaže da je napad na jednu, napad na sve članice NATO, ali ništa u tom ugovoru ne obavezuje jednu da pritekne u pomoć drugoj. Zapadni kritičari Alijanse kao razlog protiv širenja ovog saveza uzimaju nedostatak bilo kakve koristi za nove članice. Jer one ne dobijaju ništa sem pritiska da se pridruže ratovima koji se vode za interes SAD, čemu su podlegle i stare evropske sile. Istovremeno su nove članice primorane da kupuju opremu od starijih bez obzira na to da li im ta oprema treba. U tom smislu, ušteda prestaje da bude argument koji se često pominje da bi se mlađi partneri privoleli na članstvo. U slučaju Srbije, osim toga, samo učlanjenje bi prema nekim procenama podrazumevalo više od milijardu evra ulaganja u vojnu infrastrukturu i opremu.

Ove godine Srbija će ponovo biti domaćin zajedničkih vojnih vežbi, što je Vašington nagradio jednom depešom pohvale učešća naših vojnika u mirovnim misijama. Trenutno ih je 213 u šest misija, a Srbija se iznova prijavila za pet u novoj godini. Formalno to su misije EU i UN, ali suštinski njima rukovodi NATO. Radić objašnjava da se Hrvatska kao nova članica prijavila za samo jednu misiju, koliko smatra da može da izdrži. To ovaj analitičar vidi kao dokaz da ne postoje pritisci da se troškovi održavaju visokim za nove članice i da zahtevi NATO nisu čvrsti nego fleksibilni.
Reforma naše vojske ide prema standardima NATO, ali su dobre standarde usvojile i zemlje kod kojih nema govora o NATO. Drugo pitanje je što kod nas nije bilo novca za modernizaciju skoro četiri decenije. Vojska raspolaže sa malo resursa, a platforma vojne neutralnosti, osim što nije dobila neophodnu razradu, koristi se olako a da vojska istovremeno nije uspela da podigne svoje odbrambene kapacitete.

Sonja Stojanović Gajić, direktorka Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, ne smatra da Srbija mora da postane članica NATO da bi ispunila svoju ambiciju o članstvu u EU, ali, takođe, veruje da platforma vojne neutralnosti mora da se objasni. Nova vlada može, kao i prethodna, da nastavi da održava toplo-hladne odnose sa NATO, Rusijom, Kinom i da odbija da definiše značenje vojne neutralnosti. Na taj način, ostavlja se dosta prostora za ad hok partnerstva i pridobijanje kratkoročnih investicijaod više aktera, mada se riskira imidž nepouzdanog partnera. Građani treba da dobiju priliku da se uključe u raspravu o ciljevima i sredstvima bezbednosne politike. Ako se ostane pri konceptu vojne neutralnosti, potrebno je definisati ga i objasniti šta ćenjegova primenaznačiti u praksi: kojim sredstvima i po koju cenu će Srbija samostalno osiguravati svoju odbranu.
Sonja Stojanović Gajić objašnjava da je politička saradnja sa NATO danas slabija nego u vreme Tadićeve vlade. Od smrti ambasadora (Branislava) Milinkovića 2012. godine, naša vlada nije imenovala ambasadora u sedištu NATO u Briselu. Ređe su i konsultacije o zajedničkim interesima. Saradnja se odvija u onim oblastima koje je naša zemlja odabrala sa ponuđenog menija programa Partnerstvo za mir. Tako su novčana sredstva NATO iskorišćena za uklanjanje 1,4 miliona nagaznih mina, a ove godine je planirano i uništavanje viška naoružanja u fabrici u Kragujevcu. Najintenzivnija saradnja se odvija u oblasti obuke, borbe protiv korupcije u sistemu odbrane, akreditacije jedinica za služenje u multinacionalnim operacijama. Srbija je akreditovala i Centar za usavršavanje kadrova za atomsko-biološko-hemijsku odbranu (ABHO) u Kruševcu kao nastavni centar u okviru Partnerstva za mir.

Uloga NATO u današnjem svetu preispituje se i zbog toga što se o bezbednosti sve manje govori u diskursu vojnih interesa, a sve više kao o pitanju energije, hrane, životne sredine. Dilema je da li vojni savez, produkt Hladnog rata, nakon pola veka ima istog smisla posebno kada njegove intervencije ne daju rezultate zbog kojih se NATO avioni dižu u vazduh. Zapravo, sve češće logika je obrnuta. Veruje se da intervencije počinju isključivo da bi se potreba za Severnoatlantskom alijansom potvrdila, jer je ovu skupu igračku bilo lakše sklopiti nego rasformirati. Najveći kritičari dejstava ovog vojnog saveza kažu da je jedina uloga Alijanse danas da bude prepreka nezaustavljivom trendu multipolarizacije sveta. Zato NATO neće lako nestati s lica zemlje, a u Balkan zadire sve dublje. Dočim je Srbija jedini živi dokaz u Evropi da ako želi da interveniše, ovom savezu ne treba pravno valjan razlog. Pa bi, paradoksalno, baš to iskustvo moglo da je, opkoljenu opredeljenim okruženjem, i samu opredeli da uđe u pakt sa poslednjim ratnim neprijateljem.