Pajtićeva klackalica ubrzava ritam

Da ni u Vojvodini nije sve ravno jasno je i Bojanu Pajtiću čiji su padovi na naprednjačkim uzbrdicama, na minulim republičkim izborima, montirali živahnu klackalicu za poziciju predsednika Izvršnog veća. Stabilna većina postala je sama sebi neprijatelj kada je klub NDS osnovalo zasad samo pet doskorašnjih demokrata. Nakon što su sami zahtevali da učestvuju u izradi Statuta i jasno se deklarisali za uskraćivanje podrške Pajtiću ako to pitanje pokrene neko drugi, poziv na rekonstrukciju i učešće NDS u vlasti izgovorio je Bojan Kostreš, u čijoj su stranci, Ligi socijaldemokrata Vojvodine, samo dan ranije za NIN rekli da njihova pozicija neće zavisiti od zahteva novog poslaničkog kluba.

Ta igra nedoslednosti daje za pravo svima koji veruju da triler tek počinje i da će Vučić preko Čanka (predsednik LSV) najlagodnije srušiti Pajtića. Igra može da preraste u triler ako nedoslednost demonstriraju i demokrate koje su za NIN, tik pre te nepristojne ponude, bili izričiti u odgovoru na pitanje šta će biti ako NDS bude zahtevala da se uključi u rad Izvršnog veća. Jedno su želje, a drugo mogućnosti, odgovorio je Milivoje Vrebalov, potpredsednik vojvođanske Skupštine iz reda demokrata.

Pajtićeva ponuda naprednjacima, koji na sav glas pozivaju na vanredne pokrajinske izbore, osporavajući legitimitet izvršne vlasti nakon što je DS osvojio 5,5 odsto (ili u broju glasova više od četiri puta manje nego na prethodnim pokrajinskim izborima) da se najpre donese zakon o finansiranju Pokrajine, odnosno usvoji Statut i izmeni postojeći Ustav, a onda pred kraj godine raspišu i izbori, bez Lige socijaldemokrata Vojvodine (10 mandata) i nove petorke, ako te dve idu u paketu, nema nikakvog smisla. Ona se otelotvoruje u pobedničkom odgovoru naprednjaka da Pajtić nema nikakav ucenjivački kapacitet da bi nudio rešenja, i Kostrešovoj opasci da predsednik vojvođanske vlade više nije realnost, a nove demokrate jesu.

Bojan Pajtić se ponaša kao otmičar aviona, slikovita je Maja Gojković, funkcionerka SNS. Imali smo u međuvremenu lokalne, pa onda republičke izbore na kojima je DS izgubio. Statut je proglašen neustavnim, kao i Zakon o prenosu nadležnosti, a to su bila dva njihova glavna aduta na prethodnim izborima. Potrebna je nova većina da bi se menjao Statut i na republičkom nivou usvajao zakon o prenosu nadležnosti, jer je teško krpiti greške ove većine, nabraja razloge Gojkovićeva, među kojima je Statut najproblematičniji. Nemoguće je zamisliti da bi rok, 6. jun, koji je Ustavni sud dao da se Statut usaglasi, mogao da se ispoštuje u svega dva meseca u kojima bi trebalo raspisati i održati izbore i osnovati novu radnu grupu, koja bi onda posao uspela da uradi za višestruko manje vremena od predviđenog. Nagrada za LSV morala bi da bude pogolema da kompenzuje štetu od posledica tog scenarija.

Gojkovićeva je izričita da koalicioni partneri u republičkoj vladi, čak i ako to budu Pajtićevi partneri, neće biti izloženi pritisku da mu uskrate podršku. Imamo beskrajnog političkog strpljenja i nećemo činiti ništa protivno demokratskim načelima i dokle god mu njegovi partneri budu ubrizgavali svežu krv, mi nećemo vršiti pritisak. Ali ako ga SVM i LSV budu i dalje puštali da se ponaša kao da je Vojvodina njegova svojina, moraćemo da razgovaramo.

Nije poznato da li je beskrajnom strpljenju već došao kraj ili je Liga pritisnuta nekim drugim, unutrašnjim, razlozima proglasila početak kraja Pajtićeve vlade. Šta god, međutim, naprednjaci procenili ponašanjem za razgovor, od Ištvana Pastora odgovor je da nema govora ni o kakvoj nagodbi koja bi uslovila podršku vojvođanskoj vladi učešćem u koaliciji sa naprednjacima. Iako su već ponudili da se u rad republičkih ministarstava uključe na nivou ne višem od nekoliko funkcija državnih sekretara, predsednik Skupštine Vojvodine i SVM kaže za NIN da procena legitimiteta nije predviđena kao momenat na bazi kojeg se mogu raspisati vanredni izbori. Mene kao predsednika Skupštine rezultati republičkih izbora mogu zanimati samo kao raritet. U aktima postoji mogućnost da predsednik vlade svojim koracima dovede do raspisivanja izbora, a koliko vidim on o tome ne razmišlja. Pozicija Bojana Pajtića zavisi i od toga šta će se dalje dešavati unutar DS, ali za nas je najvažnije da postoji spremnost aktera političke scene i da se stvar sa Statutom odvija redosledom koji je utvrdio Ustavni sud. Taj dogovor je važan jer je potrebna dvotrećinska većina u vojvođanskom i apsolutna u republičkom parlamentu da bi Statut postao važeći.

I eto. Ako ni zbog čega drugog (republička kombinatorika, eventualno Šarićevo svedočenje o privatizacijama u Vojvodini, cunami koji se sa izbornih skala RIK-a preselio u prostorije DS-a) izbori bi mogli da uslede kao posledica probijanja roka za usvajanje Statuta. Za razliku od SVM, drugi Pajtićev partner mu je umesto krvi već u predizbornoj kampanji ubrizgao malo otrova pa je koaliciju Borisa Tadića na leđima i isključivo vojvođanskim glasovima u parlament uneo Nenad Čanak lično. Ta Tadićeva oštrica prepolovila je telo demokrata, a priroda najprirodnije koalicije (Čanak) sa Ligom u svemu je ostala neprirodna sem u potrebi da Nova demokratska stranka pošto-poto postane još jedan kandidat za Vučićevu ideju vlade širokog konsenzusa. Jer Tadića je ne tako davno Liga imenovala kao kočničara Statuta i svakog napretka u rešavanju vojvođanskog pitanja, ali Tadić je, kažu u Ligi, promenio stav.

Branislav Bogaroški, potpredsednik LSV i šef te poslaničke grupe u Skupštini Vojvodine pita se zašto Tadić ne bi mogao da revidira svoje gledište, ako je Vučić mogao da postane evropejac. Sama činjenica da smo u koaliciji čijem uspehu smo dali nemali doprinos govori u prilog tome da smo uspeli da nađemo neko razumevanje po najvažnijim pitanjima. Razlike i dalje postoje i da nije tako ne bismo bili dve, nego jedna stranka. Bogaroški kaže da se legitimitet stiče i problematizuje jedino na izborima, ali se ne može ignorisati činjenica da se volja birača promenila. Svakako mi nismo na potezu, nego DS, rekao je Bogaroški dan pre nego što je Kostreš povukao potez. Funkcioneri Lige ponavljali su i da je uslov da se Pajtićeva vlada održi neometano funkcionisanje pokrajinskih institucija. Bogaroški objašnjava da to znači rešavanje problema Statuta, prevazilaženje zategnutih odnosa sa republičkom administracijom, usvajanje važnih akata i prevazilaženje problema unutar koalicije, koji se ne odnose na ideološki nego na nivo svakodnevnog funkcionisanja.

Tako široko definisani svi mogu biti povod za uskraćivanje podrške, ali i ne moraju. U Ligi ne negiraju ni da su koalicije na republičkom, za razliku od principijelnih samostalnih nastupa na vojvođanskom nivou, podrazumevale kompromise. Upravo zato njihovo biračko telo služi u prilog tezi da se rezultat na eventualnim pokrajinskim izborima ne bi u dlaku poklopio sa republičkim, kao što broj glasova u pojedinim opštinama natprosečno odstupa od rezultata koje su stranke osvajale u ukupnosti. U Jagodini, recimo, koalicija oko SPS ima četvorostruko, a DS u Beogradu duplo više glasova od sopstvenog proseka. Uostalom, koalicija Tadić-Čanak nije prešla cenzus u Beogradu i centralnoj Srbiji dok je u Vojvodini dobila 8,7 procenata. Milka Puzigaća, direktorka agencije Scran objašnjava na primeru Liginih birača zašto često rezultati nisu istovetni. Izbori 2008. i 2012. pokazali su takav manir njihovog biračkog tela da istog dana na pokrajinskom nivou glasaju za njih, a na republičkom recimo za LDP, jer im se ne sviđa koalicija sa DS. LDP osvoji 7-8 odsto ali ne uspe da uđe u gradsku vlast. Istog dana, LSV je osvojila 16 odsto u Novom Sadu, dok su na poslednjim republičkim u koaliciji sa NDS u Novom Sadu dobili 9 odsto. Puzigaća kaže da rezultate na različitim nivoima ne bi poistovećivala i zbog toga što izbor 60 poslanika koji se biraju po većinskom sistemu zavisi od samog kandidata, dok je drugi krug izbora uvek stvar političkog dogovora. Psihološki je u ovom trenutku SNS u velikoj prednosti i zbog izbornog uspeha i zbog očekivanja birača. A izlazak na izbore i određeni potencijal demokrata zavisi i od percepcije procesa koji se dešavaju unutar stranaka. Za Pajtića bi ta percepcija na vanrednim izborima mogla biti ključna da ga ostavi ispod cenzusa ili neočekivano baci iznad trenutnog proseka demokrata.



Na prethodnim pokrajinskim izborima, pre godinu i po, DS je osvojila oko 22 odsto (212.189) glasova. Po proporcionalnom i većinskom (po jedan poslanik se bira u 45 opština i gradova, odnosno 60 izbornih jedinica) pripalo joj je 58 mesta u Skupštini (računajući i jednog poslanika koji joj se priključio i drugog koji je napustio poslanički klub DS). Sa 25 mandata (i 185.311 glasova) SNS je 2012. postala druga poslanička grupa po brojnosti, a slede je SPS sa 12, LSV sa 10, SVM sa sedam, SRS sa pet (koliko sada ima i NDS). Od upisanih 1.735.616, glasalo je 1.009.601 od čega je bilo 962.130 važećih listića. Pad Pajtićeve vlade je tako počeo onomad kada se formirala sa svega tri procenta više u odnosu na glasove naprednjaka, koji su istog dana pobedili na republičkim izborima i ostavili pokrajinsku vladu da neko vreme radi iz opozicije. Kako mešoviti sistem ide u korist pobedniku (jer se na faktički maloj razlici u broju glasova deli polovina mandata), tako se s pravom naprednjaci, koji su u Vojvodini ovoga marta dobili 47,8 odsto glasova, nadaju da bi na vanrednim izborima u Pokrajini sami zauzeli dovoljno stolica da im bude svejedno da li će i sa kim praviti koaliciju.

Đorđe Vuković iz Cesida kaže da bez obzira na rezultat naprednjaka legitimitet pokrajinske vlade ne bi bio sporan da je DS osvojila makar 15 odsto. Ovako je pad veoma ozbiljan, a DS više nije ni druga ni treća, nego peta stranka u Pokrajini. Analogije koje se mogu praviti su rezultati u Pokrajini, Republici i Beogradu. DS ide ka tome da se recimo, prvo usvoji Statut, ali je to teško održivo.

Bude li insistirao na fotelji u Izvršnom veću, za Pajtića se otvaraju još neke mogućnosti. Ako tacna na kojoj se SPS nudi ne bude primamljiva Vučiću, 12 poslanika (minus dva SDPS Rasima LJajića, koji se u Narodnu skupštinu probio na listi naprednjaka) bilo bi dovoljno makar za puko održavanje vlasti, dok bi u nekom triler scenariju čak i pet radikalskih mandata (sa SVM) moglo poroditi malo infuzije za Pajtića.

Dok se još nada paktu sa pobednikom, i strelica SPS je zapeta da podrži održavanje vanrednih izbora, kao što je uostalom bila i jesenas na protestima u Novom Sadu, ali Pavle Budakov, šef poslaničkog kluba SPS-PUPS-JS-SDPS ne želi da isključi mogućnost koalicije. Kad se formira republička vlada, o tome će svakako odlučivati organi stranke. Raspoloženje građana se očigledno promenilo u odnosu na maj 2012. Potencijali Vojvodine nisu iskorišteni, pa je ona sada na istom nivou ili ispod nivoa drugih regija u Srbiji. Osporen je deo nadležnosti, dve trećine Statuta i ne postoji zakon o finansiranju, što su sve povodi da se proveri volja građana u Pokrajini, ako se ona već proveravala u Republici i Beogradu.

Za Vrebalova, međutim, ta saradnja nije nezamisliva, jer je sa SPS-om koalicija već isprobana, kao što nije nezamislivo da saradnja sa republičkim vlastima teče kao po loju (kako priželjkuje LSV) iako će biti apsolutno naprednjačka. Što se legitimiteta tiče, DS nema dilemu. Izbori se raspisuju kad nema većine, a sumnjam da bi rezultat bio isti na pokrajinskim izborima. LJudi glasaju za lidere koje prepoznaju. Pre svega, ne možemo se služiti dvostrukim aršinima. Ako je SNS menjala vlast u Vojvodini koju nije osvojila na izborima, kako se od DS može zahtevati da raspiše izbore zbog republičkih rezultata, pita Vrebalov.

Rezultati lokalnih izbora koji su usledili nakon opštih 2012. upravo bi mogli da sruše nade demokrata. Najpre su dopunski izbori za poslanike većinskom sistemu u Srboranu i Zrenjaninu, potkrepili teoriju o psihološkoj prednosti pobednika. Naprednjaci su nastavili nemilice da preuzimaju opštine i prekomponovanjem, pa je od 37 nakon majskih izbora DS ostala na vlasti u svega sedam, ali u nekim od tih slučajeva odbornički mandati su osvojeni i glasovima (Vrbas, Kovin, Odžaci), sa kojih je bauk SNS konačno počeo da se širi Vojvodinom do izvesnih vanrednih pokrajinskih izbora.