U korist svačije štete

Početkom februara ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov napisao je: Možemo reći da se u odnosima Rusije i Evropske unije došlo do trenutka istine. Pokušaji Zapada da uključi Ukrajinu u svoj geopolitički prostor, primetio je tada Lavrov, neizbežno vode ka postavljanju osnovnih pitanja o odnosima EU i Rusije. Mesec i po dana kasnije, ti odnosi dramatično su zaoštreni i nema naznaka da će se popraviti. Naprotiv.

Na marginama samita o nuklearnoj bezbednosti u Hagu održan je ove sedmice i sastanak grupe najrazvijenijih svetskih privreda. Ona je sada manja za jednog člana - Rusiju. Tako je G-8 opet postao G-7, sa, u ovom trenutku, Rusijom kao najvažnijom temom. Lideri sedmorke su zaključili da ponašanje Moskve odstupa od zajedničkih uverenja i umesto ranije predviđenog samita u Sočiju, njihov godišnji sastanak će krajem juna biti održan u Briselu. U krnjem sastavu radiće se, kako je najavljeno, sve dok Rusija ne promeni svoje ponašanje.

Ali Rusija namerava upravo suprotno. S njene tačke gledišta, kako je to formulisao ambasador u EU Vladimir Čižov, pripajanjem Krima okončana je anomalija koja je trajala 60 godina; nema govora da se Krim, koji je već prekinuo sve veze sa Kijevom, proglasio nezavisnost, uveo rublju i postao deo Ruske Federacije, ponovo vrati pod okrilje Ukrajine.

Za Ruse to je samo ispravljanje grešaka počinjenih najpre 1954, kada je Nikita Hruščov Krim prepustio Ukrajini, a onda i u vreme raspada Sovjetskog Saveza, kada je Boris Jeljcin poluostrvo ostavio tek osamostaljenoj Ukrajini; za njih je ovo samo vraćanje tamošnjeg većinskog ruskog stanovništva u okrilje države kojoj su istorijski ranije pripadali.

Dva glavna faktora presudila su pri donošenju ruske odluke o pripajanju Krima, kaže analitičar Sergej Markov, blizak Kremlju. Prvi je želja elite Krima koja nije želela da završi kao Abhazija, u međunarodnom limbu, i snažno zahtevala da bude deo Rusije; drugi je pozicija Zapada koji nije hteo da sasluša bilo kakav predlog za kompromis oko Ukrajine, kaže Markov, koga je administracija predsednika Vladimira Putina angažovala kao savetnika.

Markov dalje kaže kako je Putin nudio rešenja kojima bi se izbegao krimski referendum, dok su iz evropskih prestonica stizale poruke da se ne treba mešati u unutrašnje stvari Ukrajine. Moskva je tada još bila spremna na pregovore, predlagala je da u prelaznu vladu u Kijevu uđe i partija svrgnutog predsednika Viktora Janukoviča, da se razoružaju sve radikalne frakcije i da ruski jezik sačuva status zvaničnog jezika. Da se to dogodilo, Krim bi još bio deo Ukrajine, tvrdi Markov. Ali nije se dogodilo, i Moskva je krenula u akciju.

Iz Evrope se sada mogu čuti glasovi da je trebalo biti oprezniji u određivanju prema zbivanjima u Ukrajini. Ginter Ferhojgen, svojevremeno dugogodišnji komesar EU, primećuje tako da su za događaje u Ukrajini odgovorni i Brisel i Vašington. Uloga ultradesničarske stranke Sloboda u protestima promakla je zapadnim liderima, koji su u demonstracijama videli samo ono što su želeli - protest protiv čvršćih veza sa Moskvom. Tako su, smatra Ferhojgen, prvi put u ovom veku u jednu evropsku vladu pušteni nacionalistički ideolozi i pravi fašisti. Podsećajući na austrijsku Slobodarsku stranku Jerga Hajdera koja je svojevremeno podigla Evropu na noge, on primećuje da ona u poređenju sa ovim što imamo sada u Ukrajini deluje kao dečiji rođendan. Dok je protiv Austrije zbog ulaska te stranke u vladu EU uvela sankcije, u slučaju ukrajinskih ultradesničara Zapad je samo stajao sa strane, i još i aplaudirao, kaže Ferhojgen.

Zapadu se svakako moralo svideti što se na trgu Majdan uzvikuju antiruske parole; Ukrajina je dobrodošli podsticaj nastojanjima da se Rusiji dodatno umanji sfera uticaja u zemljama u njenom okruženju. Za Moskvu, međutim, Ukrajina je poslednja linija odbrane pred ekspanzijom NATO, koji je već ranije inkorporirao celu istočnu Evropu, od bivših sovjetskih republika Litvanije, Letonije i Estonije, pa sve do nekadašnjih ruskih saveznika na Balkanu, Rumunije i Bugarske.

Svojevremeni ulazak NATO u baltičke zemlje i na Balkan bio je diplomatski ekvivalent udarcu u prepone, primećuje DŽek Meltok, bivši američki ambasador u Moskvi. I ne samo to, nego još SAD otkako je propao SSSR, insistiraju na tretiranju Rusije kao gubitnika, napisao je on za Vašington post.

Generalno govoreći, Zapad Rusiju vidi kao imperijalistički nastrojenu, nedemokratsku, agresivnu i, uopšte, kao pretnju. U tom stavu leži odgovor na evropsko stavljanje na stranu majdanskih demonstranata, za koje se tek naknadno moglo čuti da nije bilo najbolje promišljeno.
Zaboravilo se bilo i na značaj Krima za Moskvu, i to ne samo strateški: Rusi su duboko vezani za poluostrvo koje smatraju svojim. U srcima i dušama ljudi Krim je uvek bio neodvojivi deo Rusije, izjavio je Putin na ceremoniji kojom je označeno pripajanje Krima.

Osećaj da je pravda zadovoljena deli većina Rusa, a što više negodovanja stiže sa Zapada taj osećaj je snažniji. Situacija u Kijevu dodatno ih uverava da su napravili pravi korak. Ukrajinska krhka prelazna vlada nemoćna je da išta učini, ekonomski potpuno zavisi od evropskih finansijskih injekcija, a pod kontrolom ne drži niti sve frakcije koje sebi pripisuju zasluge za svrgavanje vlasti, niti delove zemlje sa većinskim ruskim stanovništvom.

Evropa je sada na strani Kijeva, ali koliko daleko je spremna da ide odlučiće računica u koju neće ulaziti želje Ukrajine. Dok Bela kuća može da preti novim sankcijama i zaoštrava odnose s Moskvom, Brisel je u daleko težoj poziciji. Svojim članicama, zavisnim od isporuka ruskog gasa i trgovinski u značajnoj meri upućenim na Rusiju, morao bi da ponudi izlaznu strategiju, koju nije lako osmisliti. Na drugoj strani, Moskva će možda izgubiti važno tržište ukoliko EU istraje u svojim pretnjama, ali ruski budžet za krizne situacije iznosi oko 600 milijardi evra. Takvu odstupnicu nemaju Evropljani koji se i dalje bore sa efektima finansijske krize.

Oni su stalno pokušavali da nas sateraju u ćošak zbog našeg nezavisnog stava, zbog toga što smo ga branili, što smo nazivali stvari pravim imenima i nismo bili licemeri, izjavio je Putin. Ali postoje granice. I u slučaju Ukrajine naši zapadni partneri su prešli granicu. Ponašali su se grubo, neodgovorno i neprofesionalno.

Moskva, dakle, ne namerava da odstupi, Vašington takođe, a EU pokušava da malo uspori, usput se preračunavajući koliko će je ova kriza koštati. U samoj Ukrajini, pak, visoka cena poslednjih dešavanja mogla bi da bude izražena i nečim mnogo vrednijim od novca.