Sudeti na Krimu

Nakon što je Krim izglasao otcepljenje, napeta situacija u Ukrajini dodatno podgreva uzavrelu atmosferu u odnosima između Rusije na jednoj, te Sjedinjenih Država i Evropske unije na drugoj strani. Da li su to američki i evropski lideri dobili uloge u ruskom rimejku Sudetske krize iz 1938?
Neposredno nakon nacističke aneksije Austrije, Adolf Hitler je svoju pažnju usredsredio na etničke Nemce u Sudetskoj oblasti, delu Čehoslovačke. Prvo je zahtevao da Sudeti budu predati Nemačkoj, o čemu se relativno lako dogovorio s britanskim i francuskim premijerom, Nevilom Čemberlenom i Eduarom Daladjeom.

Onda je Hitler odmah ispostavio dodatne zahteve, uključujući onaj za nemačku okupaciju te oblasti. Smatrajući da je reč o svađi u dalekoj zemlji između ljudi o kojima ne znamo ništa, te da nije reč o slučaju zbog koga bi se trebalo konfrontirati s Hitlerom, Čemberlen i Daladje su se, potpisujući Minhenski sporazum, saglasili s okupacijom. Na taj način su značajno ojačali poziciju Nemačke i ohrabrili Hitlera - s katastrofalnim posledicama.
Da se razumemo, niti je ruski predsednik Vladimir Putin Hitler, niti je Rusija nacistička Nemačka (ili, kad smo već kod toga, Sovjetski Savez), niti se svet suočava sa apokaliptičnim scenarijom poput onog od 1939. nadalje. Pa ipak, postoje neke važne paralele između Sudetske krize i onog što se sada dešava na Krimu.

Najočiglednija sličnost je u tome što je u okupiranoj oblasti većinsko stanovništvo različite nacionalnosti od onog koje inače čini većinu u čitavoj državi. Rusi čine skoro 60 odsto od dva miliona stanovnika Krima, i mnogi od njih se osećaju povezanijim s maticom nego s Ukrajinom. Tako su i tri miliona sudetskih Nemaca osećali veću lojalnost prema Nemačkoj nego prema Čehoslovačkoj, te je stoga ubedljiva većina njih pozdravila priključenje Trećem rajhu.

Štaviše, Putinov izgovor za okupaciju i aneksiju - zaštita lokalnog stanovništva - potpuno je isti kao Hitlerov. Sve donedavno, Putin je pokazivao malo interesovanja za Krim, izuzimajući produženje zakupa za bazu ruske crnomorske flote u Sevastopolju. Ali nakon ukrajinske revolucije, navodni osećaj ugroženosti lokalnog ruskog stanovništva od fašista postao je kapitalno pitanje - i izgovor za rusku vojnu intervenciju. I Hitler je koristio sličan izgovor kada je tražio da Sudetska oblast pređe iz čehoslovačkih u nemačke ruke.

Putin i Hitler imaju još nešto zajedničko: uverenje da je zemlja koju okupiraju na neki način neprirodna tvorevina. Iako Putin formalno nije doveo u pitanje nezavisnost Ukrajine, nikad nije tajio ni da je ne smatra pravom zemljom, smatrajući je delom ruskog sveta. I za Hitlera je Čehoslovačka bila neprirodni konglomerat nespojivih nacija i regiona.

Hitler je za cilj imao da Čehoslovačku uništi. Šest meseci nakon što je oteo Sudetsku oblast, Minhenski sporazum je prekršio okupacijom Bohemije i Moravske i pretvaranjem Češke u nemački protektorat, istovremeno instalirajući marionetski režim u nominalno nezavisnoj Slovačkoj. Ako bi se Putin rukovodio sličnim namerama, počeo bi aneksijom Krima - što se sad čini svršenom stvari - posle čega bi sledilo direktno vojno prisustvo u istočnoj Ukrajini (na čijim se granicama već gomilaju ruske snage), i, na duži rok, neka vrsta podele zemlje.

Naravno, kao što je bio slučaj s Hitlerom, Putin nije zainteresovan samo - ili čak naročito - za okupiranu teritoriju. Projekcija moći koju on ima na umu seže daleko dalje. Putin je nacionalno buđenje - posebno ideju o Rusiji kao nezavisnom globalnom akteru koji ima svoj sopstveni svet - često koristio za legitimisanje svoje vladavine. U njegovoj viziji, Ukrajina mora da bude strateški povezana s Rusijom, a njen suverenitet ograničen.

Hitler je nezavisnu, demokratsku Čehoslovačku smatrao bezbednosnom pretnjom, istovremeno merkajući njene značajne industrijske kapacitete. Ali je aneksija Sudeta pre svega i iznad svega za cilj imala da obnovi nemački status velike sile.
Kakve se lekcije mogu izvući iz poređenja Sudetske krize i krize na Krimu? Prvo, svaki dijalog s Putinom završiće se neuspehom ukoliko zapadni lideri ne zauzmu odlučan stav uobličen konkretnim ciljevima koji se žele ostvariti, a ne lažnim strateškim partnerstvima. Istovremeno, i lepljenje etiketa - poput optužbe američkog predsednika Baraka Obame kako se Rusija našla na pogrešnoj strani istorije - potpuno je besmisleno.

Zapad treba da prestane da na Putina reaguje po sistemu šokiraj i zaprepasti - šokiranošću time da nekažnjeno može da radi to što radi, i zaprepašćenjem onim što se percepira kao njegova taktička briljantnost. Evropa i SAD imaju neuporedivo veći uticaj i resurse nego Rusija, čiji je politički sistem atrofirao, a ekonomski model potrošen. Ono što im nedostaje jeste spremnost da prihvate ekonomsku i političku cenu odbrane vrednosti do kojih kažu da im je stalo.

Konačno, zapadni lideri moraju da prihvate da politika popuštanja ne može da osigura mir i stabilnost u Evropi - čak ni skrivena pod smokvinim listom politike angažovanja druge strane. Kada se ima posla s liderom čiji je kredo definisan uverenjem da slabi dobijaju batine, zapadne vlade moraju da demonstriraju svoju rešenost, a da pritom ne žrtvuju fleksibilnost. Samo na toj osnovi ukrajinska kriza može da se rešava a da se fundamentalno ne ugrozi transatlantska bezbednost.
Copyright: Project Syndicate, 2014.