Bauk Kosova kruži Evropom

Nekada je Evropu plašio bauk komunizma; sada se opasnost zove separatizam. Referendum na Krimu o pripajanju Rusiji i širom otvorena vrata Moskve za povratak istorijske teritorije, samo je poslednja epizoda procesa koji traje i koji, po procenama analitičara, u narednom periodu može da, teoretski barem, dovede do osnivanja čak 12 novih država. Druga analiza zaključuje da separatistički pokreti jačaju u vreme ekonomskih kriza, što je lako zaključiti i bez velike nauke, jer ako se živi dobro i standard je pristojan, relativno se lako parira nacionalizmu i separatizmu. Nevolja je u tome što takozvana međunarodna zajednica najčešće ima dvostruke standarde, pa tako ono što važi za jedne narode, nacije i države, ne važi za druge. Razni specijalni slučajevi, od kojih je najekstremniji Kosovo, obijaju se o glavu onima koji su im davali poseban status.
Najbezbolniji i svakako najbolji način osamostaljenja novih država jeste mirni razvod s državom ili zajednicom u kojoj je neki narod živeo duže ili kraće. U promenama koje su krajem 20. i početkom 21. veka zahvatile Evropu, bilo je dosta primera mirne promene granica: osamostaljenje republika koje su činile bivši SSSR, razlaz Čeha i Slovaka, ujedinjenje Nemačke, odvajanje Crne Gore od Srbije...

Ozbiljni problemi počinju jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova koje je odmah na Zapadu i, presudno, u SAD dobilo ocenu posebnog slučaja iako je sve više izgledalo kao poslednja epizoda kažnjavanja Srbije za politiku koju je vodio Slobodan Milošević. Zemlje koje su, poput Španije, odbile da priznaju Kosovo, sada imaju puno moralno pravo da osporavaju otcepljenje Krima od Ukrajine i pripajanje Rusiji, kao što će se sutra suprotstaviti osamostaljenju Katalonije ili Baskije, ali principijelnost Španije je izuzetak.
Tokom 2014. čeka nas jedan zakazani referendum o samostalnosti (septembra u Škotskoj) i jedan najavljeni ali nepotvrđeni (u Kataloniji), dok se u nekim drugim evropskim regionima kuva ili izvode virtualne probe poput nedavnog internet referenduma u italijanskoj pokrajini Veneto. (vidi okvir) Sličnost svih izjašnjavanja je želja za samostalnom državom, ili bar većim stepenom autonomije, a razlike proizlaze iz forme i nisu male.

Referendum na Krimu nema ništa zajedničko sa, recimo, onim u Škotskoj, ne samo zbog političke i vojne tenzije u dojučerašnjoj ukrajinskoj oblasti već, pre svega, zbog saglasnosti britanske vlade da se referendum u Škotskoj održi. Britanska vlada agituje političkim sredstvima protiv referenduma ubeđujući 5,2 miliona Škota da će im biti bolje ako ostanu u okviru Ujedinjenog Kraljevstva, ali škotski nacionalisti ubeđuju glasače da im bogata nalazišta nafte u Severnom moru garantuju lepšu i bolju budućnost ako se osamostale. Međunarodna zajednica će poštovati ishod - jer se poštuju pravila igre.

U Kataloniji je drugačije. Španski Ustav ne dozvoljava regionalne referendume; o pitanjima koja se tiču teritorijalnog integriteta zemlje moraju da se izjašnjavaju svi Španci, a i vrapcima je jasno da bi katalonski referendum o samostalnosti propao ako bi se o otcepljenju Katalonije glasalo u celoj zemlji. Uprkos svemu, katalonski nacionalisti insistiraju na izjašnjavanju naroda i čak najavljuju unilateralnu odluku o otcepljenju (nešto kao Kosovo); ali, sve je na dugom štapu sa (zasad) većim šansama da stvar propadne nego da uspe. U tome značajnu ulogu ima Evropska unija koja upozorava Katalonce da će ostati van EU ako se osamostale. Zanimljivo je pritom da EU sve do Sporazuma iz Lisabona 2007. nije uopšte imala pravno rešeno pitanje eventualnog izlaska neke zemlje, ili dela neke zemlje, jer je u prvom planu bio duh integracije a ne dezintegracije.



Ako nerešena teritorijalna pitanja i (ne)priznavanje paradržavica na istoku Evrope (Abhazija, Osetija, Nagorno Karabah...) koje prećutno spadaju u zonu ruske nadležnosti, bez obzira na povremene formalne prigovore zbog ovog ili onog poteza Moskve, Krim je deo bitke Zapada za Ukrajinu; ne toliko zbog same Ukrajine, koliko zbog slabljenja pozicije Moskve. S druge strane, u mnogim zemljama zapadne Evrope postoje manji ili veći separatistički pokreti koji teško mogu dovesti, bar ne u dogledno vreme, do stvaranja novih država - ali procesi separatizma postoje i ne treba ih potcenjivati. Uostalom, u Briselu, dakle u srcu EU, sedište ima i organizacija European Free Alliance koja okuplja 40-ak nacionalističkih i autonomističkih partija. A evropska desnica mnogo očekuje od majskih izbora za Evropski parlament

U Belgiji se nekako krpi tradicionalna podvojenost Flamanaca i Valonaca, Francuze muči separatizam na Korzici, u Alzasu i Bretanji (gde od 70-ih godina postoji Revolucionarna bretonska vojska po ugledu na Irsku republikansku armiju), u Italiji postoji jak pokret za osamostaljenje Padanije, plus sad Veneto a odranije Južni Tirol, koji više naginje Austriji nego Italiji; Mađari u Transilvaniji odavno nisu najzadovoljniji statutom i životom u Rumuniji (u nekim evropskim medijima često se u isti koš stavljaju i vojvođanski Mađari iako situacija nije za poređenje), čak i jedna inače u svakom pogledu uređena Švajcarska kuburi sa nacionalizmom jer se kanton Jura decenijama bori za odvajanje od Berna i neku vrstu samostalnosti. Špance, uz Kataloniju, muči i Baskija, Portugal se susreće sa separatističkim tendencijama na Azorskim ostrvima...
Ne traže svi državu, neki bi da prošire ili uspostave autonomiju, ali u osnovi je isti problem: separatizam. Situacija je pomalo apsurdna: što je u Evropi manje granica, više je država, pa tako i više regiona koji bi da postanu država - a (ne)principijelnost glavnih političkih igrača unosi dodatnu konfuziju.



Referendum u Venetu

Mletačka provokacija

Živeo Sveti Marko! odzvanjalo je prošlog vikenda po trgovima Treviza i Padove kada su objavljeni rezultati internet-ankete koje su organizatori proglasili referendumom. Sveti Marko je hiljadu godina bio zaštitnik moćne i prosperitetne Republike Venecije, koju je Napoleon ukinuo krajem 18. veka; ali, sada je hiljade oduševljenih separatista mahalo istorijskom mletačkom zastavom s krilatim lavom, dok su govornici objavljivali rezultate masovnog internet-izjašnjavanja i slavili obnovu suvereniteta pokrajine Veneto. Separatisti u pokušaju su najavili i da u tranzicionom periodu odmah prestaju s plaćanjem poreza centralnoj državi, te da je krajnji cilj održavanje legalnog i međunarodno priznatog referenduma o nezavisnosti.

Vlada u Rimu je stavila do znanja da ne priznaje ove rezultate i da su oni pravno neobavezujući. Separatisti im odgovaraju da su već godinama nezadovoljni politikom centralne vlade i da ne žele da i dalje plaćaju tuđe račune. Lodoviko Picati, jedan od inicijatora referenduma, kaže da pokrajina ne želi nasilno da se odvoji, ali da narod ima suverenitet nad svojim novčanicima (zvuči poznato iz vremena raspada SFRJ). Ovo je mletačko proleće, egzaltirano govori Alesio Morosin, vođa pokreta za nezavisnost, i saopštava da je u internet-anketi, ili po njemu referendumu, učestvovalo 73 odsto od 3,8 miliona registrovanih birača, te da se čak 89 odsto njih izjasnilo za nezavisnost. Naravno, niko nije mogao da proveri brojke o učešću i krajnje rezultate, jer je sve ipak bilo privatno i on-lajn organizovano: građani su mogli da se prijave organizatorima, a zatim su dobijali lični kod koji je omogućavao glasanje. Doduše, neki mediji su javljali da su se njihovi novinari registrovali s potpuno lažnim podacima.

Nezavisna i suverena Republika Venecija očekuje solidarnost svih onih naroda koji takođe žele putem samoopredeljenja da postanu slobodni, euforično je rezultat ankete pozdravio Roland Lang, jedan od vođa germanofonskih separatista iz susedne pokrajine Južni Tirol (Alto Adiđe), čijim starim aspiracijama za odvajanje od Rima ovi rezultati daju podršku. A regionalni predsednik Luka Caja, iz desničarske i ksenofobične separatističke stranke Lige za sever, podržao je referendum ukazivanjem da Veneto na ime poreza uplaćuje Rimu 70 milijardi evra godišnje, od toga devet milijardi samo po osnovu kamata za prezaduženost italijanske države.

Ipak, iako većina u Venetu, izgleda, želi nezavisnost od Rima, ipak je internet-anketa pokazala da većina želi i da buduća suverena republika bude članica EU i NATO i da obavezno zadrži evro. Veneto je jedna od najbogatijih regija na Apeninskom poluostrvu, s tim što njeno bogatstvo ne čine prirodne sirovine, već milioni (nezadovoljnih) poreskih obveznika.

Đanluka Busato, inicijator kampanje i vođa pokreta za nezavisnost, kaže da je krajnji cilj da se na demokratski način postigne nezavisnost Venecije. Budući pravi referendum bi počivao na međunarodnom pravu, jer je pravo naroda na samoopredeljenje deo NJujorškog pakta o građanskim i političkim pravima. Stanovnici Veneta imaju pravo na samoopredeljenje, kaže Busato. Ali, u italijanskom pravnom sistemu pitanje otcepljenja nije regulisano, pa će independisti morati da pripreme pravni teren za svoj pravi referendum. Zato regionalni predsednik Caja namerava da organizuje susrete vodećih pravnika, kako bi se došlo do načina da se međunarodno priznatim putem dođe do željene nezavisnosti. Kao uzor vidi Kataloniju - ali, za razliku od situacije u Španiji, s očekivanjem da otpora centralne vlasti, dakle Rima, ne bude. Stoga regionalna vlada rezultate ankete/referenduma vidi kao povod za političku ofanzivu. Planira se donošenje zakona o stvarnom referendumu od strane pokrajinskog saveta, koji bi taj predlog podneo nacionalnom parlamentu u Rimu. Sad im ostaje da čekaju.