Doba nesigurnosti

Jedna definicija privreda u usponu jeste da su u njima politički rizici veći, a kredibilitet politike manji nego u razvijenim privredama. Nakon finansijske krize, kada su ekonomije u usponu počele snažno da rastu, takva definicija činila se zastarelom; ali sada, posle nedavnih potresa u ekonomijama u usponu, izazvanih delom niskim nivoom kredibiliteta ekonomske politike i rastućom političkom nesigurnošću, ta definicija se čini relevantnijom nego ikada.

Uzmite na primer Krhkih pet: Indiju, Indoneziju, Tursku, Brazil i Južnu Afriku. Ono što je svima njima zajedničko nisu samo ekonomske i političke slabosti (dupli fiskalni i tekući deficiti, usporavanje rasta i rastuća inflacija, spore strukturne reforme) već i održavanje predsedničkih ili parlamentarnih izbora ove godine. Mnoge druge privrede u usponu - Ukrajina, Argentina, Venecuela, Rusija, Mađarska, Tajland i Nigerija - takođe se suočavaju sa značajnom političkom i/ili društvenom nesigurnošću i građanskim nemirima.

Ovaj spisak čak i ne uključuje opasno nestabilni Bliski istok, gde je Arapsko proleće u Libiji i Egiptu preraslo u zimu proključalog nezadovoljstva; građanski rat koji besni u Siriji a tinja u Jemenu; te Irak, Iran, Avganistan i Pakistan kao konstantna žarišta nestabilnosti. Niti su na njemu azijski geopolitički rizici zbog teritorijalnih sporova između Kine i niza susednih zemalja, uključujući Japan, Filipine, Južnu Koreju i Vijetnam.

Prema pozitivnom viđenju stanja u ekonomijama u usponu, industrijalizacija, urbanizacija, rast per capita prihoda i rast potrošačkog društva srednje klase trebalo je da podstaknu dugoročnu privrednu i društvenopolitičku stabilnost. Međutim, u mnogim zemljama nedavno pogođenim političkim nemirima - Brazil, Čile, Turska, Indija, Venecuela, Argentina, Rusija, Ukrajina i Tajland - upravo je urbana srednja klasa ta koja je bila na barikadama. Isto tako, studenti iz urbanih sredina i srednja klasa bili su glavni pokretači i Arapskog proleća, pre nego što su izgubili autoritet pred naletom islamističkih snaga.

To nije u potpunosti iznenađujuće: u mnogim zemljama, radnička klasa i ruralno stanovništvo koje se bavi poljoprivredom profitirali su od rasta per capita prihoda i širenja socijalne zaštitne mreže, dok je srednja klasa osetila posledice rastuće inflacije, loših javnih usluga, korupcije i vlade koja se meša u sve. I sada srednja klasa ima tendenciju da bude glasnija i bolje politički organizovana nego ranije velikim delom zato jer im društvene mreže pomažu da se brže mobilišu.

Nisu svi nedavni politički nemiri nepoželjni; puno toga u njima može da vodi boljoj vladavini i većoj odlučnosti da se sprovedu ekonomske politike orijentisane na rast. Od Krhkih pet, promena vlade verovatna je u Indiji i Indoneziji.
Međutim, nesigurnost prevladava. U Indoneziji se beleži rast ekonomskog nacionalizma, što znači da postoji rizik da ekonomska politika bude okrenuta prema unutra. Ako bude izabran, kandidat za premijera indijske opozicione Barati DŽanata partije, Narendra Modi, mogao bi da bude ili pak ne bude spreman da sprovede politiku orijentisanu na rast na nacionalnom nivou isto kao što je to uradio na nivou savezne države Guđarat. Mnogo zavisi od toga može li da se odrekne svojih sektaških stavova i postane istinski inkluzivan lider.

Nasuprot tome, promena vlade nije verovatna u Južnoj Africi, Turskoj i Brazilu, ali bi aktuelni lideri, ako budu reizabrani, mogli da promene svoju politiku. Južnoafrički predsednik DŽejkob Zuma je za svog kandidata za potpredsednika izabrao jednog tajkuna, i mogao bi da se okrene tržišnim reformama. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan ne može da ostvari svoj san o uspostavljanju predsedničke republike, pa će morati da sledi put svojih protivnika - uključujući učesnike masovnog protestnog pokreta - ka sekularnom centru. Predsednica Brazila Dilma Rusef bi mogla da prigrli stabilniju makroekonomsku politiku i ubrza strukturne reforme, uključujući privatizaciju.

Čak i u ekstremno krhkim i rizičnim slučajevima kao što su Argentina, Venecuela i Ukrajina, politički i privredni uslovi su postali toliko loši - te zemlje su gotovo svedene na nivo neuspelih država (failed states) - da situacija može jedino da ide nabolje.
Argentinska predsednica Kristina Fernandes je praktično već odslužila svoje, a svaki od njenih mogućih naslednika će biti umereniji od nje. Venecuela ima slabog lidera, predsednika Nikolasa Madura, i njega bi na kraju centristička opozicija mogla i da svrgne. Ukrajina, koja se otarasila kleptokratskog siledžije na čelu zemlje, mogla bi da se stabilizuje ako sprovede program privrednog oporavka koji bi predvodio Zapad - pod uslovom da pre toga izbegne građanski rat.

Što se tiče Bliskog istoka, rizici su i dalje mnogobrojni, a zbog nestabilne privrede politička tranzicija će trajati više od decenije. Ali čak i tamo će postepena stabilizacija dovesti do uvećavanja šansi za privredni napredak.
Sve u svemu, dakle, u većini slučajeva ima razloga za nadu da će promene kroz izbore i političke prevrate dovesti do dolaska na vlast umerenih političkih garnitura čija će posvećenost tržišnoj privredi njihove ekonomije polako ali sigurno usmeriti u pravom smeru.
Naravno da se rizici ne mogu da zanemare. Ekonomije u usponu krhkije su i manje predvidljive nego u nedavnoj prošlosti. Strukturne reforme nameću potrebu da se plaćaju kratkoročni troškovi radi dugoročnih prednosti. Državni kapitalizam kakav sprovodi Kina ima jaku podršku među kreatorima politike u Rusiji, Venecueli i Argentini, pa čak i u Brazilu, Indiji i Južnoj Africi. Resursni nacionalizam raste - kao i protivljenje slobodnoj trgovini i unutrašnjim direktnim stranim investicijama. Štaviše, rastuća nejednakost prihoda i bogatstva u mnogim ekonomijama u usponu bi moglo da dovede do društvenog i političkog otpora liberalizaciji i globalizaciji.

Zbog toga privredni rast u ekonomijama u usponu mora da bude kohezivan i da smanji nejednakost. Tržišne reforme su potrebne, ali vlade su te koje imaju ključnu ulogu u obezbeđivanju sigurnosne mreže za siromašne; održavanju visokog kvaliteta javnih službi; ulaganju u obrazovanje, obuku, zdravstvo, infrastrukturu i inovacije; uspostavljanju konkurencije koja ograničava moć privrednih i finansijskih oligarhijskih monopola; i stvaranju uslova u kojima zaista svi imaju jednaku šansu.
Copyright: Project Syndicate, 2014.