Skriveno ljudsko

Trodnevni festival Resonate, koji počinje 3. aprila u Beogradu, treći put okuplja renomirane svetske umetnike, dizajnere i predavače kako bi se pokrenule debate i planovi vezani za mesto i ulogu najnovijih tehnologija u umetnosti i kulturi. Program i lista gostiju su, kao i prethodnih godina, zaista impresivni, a ovaj put domaću publiku očekuje još jedno prijatno iznenađenje naime, glavna zvezda festivala, nemački reditelj, koreograf i kompozitor Klaus Obermajer, zajedno s kanadskim i japanskim digitalnim umetnicima Kajlom Mekdonaldom i Daitom Manabeom, 31. marta u Bitefu premijerno predstavlja najavu projekta Transcranial, koja bi potom trebalo da, u saradnji s festivalima i pozorištima širom sveta, otpočne svoj teatarski život.

Do punog performansa od oko sat vremena treba nam još vremena i sredstava, a trenutno imamo nacrte, scene, povezane isečke. Osnovna ideja bila je da posmatramo mozak kao polazište svega što mislimo i radimo i da vidimo u kakvom su odnosu um i telo, kako se ispoljava proces mišljenja i kako, zauzvrat, telo oblikuje misli. Tematizujemo, dakle, bestelesnost mišljenja, ali i mišljenje kao telesnu spoznaju. Kako se um i telo međusobno kontrolišu, ali i kako i kada gube kontrolu jedno pred drugim, objašnjava Obermajer za NIN.

Kako ovu dijalektiku vizuelno predstavljate publici?

Mekdonald: Velikim delom kompjuterskim prikazivanjem, to je moj domen. Na binu izvodimo glumca koji gleda direktno u kameru i priča o svojoj svakodnevici koja bi mogla biti bilo čija. Strim njegovog lica je u realnom vremenu transponovan na platno iza, a s vremenom se pojavljuju namerno proizvedene deformacije, sve dok glumac ne protrese glavu. Tada se umesto njegovog lica na platnu pojavljuje pokretljivo lice nekoga iz publike, pošto ćemo ih sve slikati pred početak predstave. Potom projektujemo još jedno lice iz publike, sve dok naracija o svačijoj svakodnevici ne postane dijalog, možda čak i svađa, između bukvalno svih prisutnih, i to na njihove oči.

Poigraću se i s kretnjama plesača. Nosiće crne kostime ispred crne pozadine, kompjuterom ću razdvojiti prikaze njihovih udova koje ću potom projektovati na platno, i, kako se budu kretali, njihova tela će, isprva neprimetno, praviti neprirodne pokrete. Prisutna je i konceptualistička crta, jer će, uz vizuelni doživljaj, nadam se, ljudi uvideti i kako umetnost remeti ne samo očekivano, već i prirodno. Razmisliće zašto im je bilo neprijatno dok su gledali plesnu tačku. Vizuelno, estetsko, ovde prenosi koncept.

Obermajer: Moj domen su zvukovi, naročito oni koji iskrivljuju glasove glumaca. Mislim da se taj aspekt komunikacije generalno zapostavlja. Svaka izgovorena rečenica uglavnom nosi neki smisao. Međutim, ako je glas izmenjen, previše visok ili nizak, doživljaj izgovorenog se menja. Granica između smisla i besmisla postaje tanka.

Naročito ako na platnu vidite sebe kako pričate.

O.: Upravo tako. Daito se, na kraju, bavi mapiranjem lica, kao u poznatom projektu Face vizualiser, instrument and copy, gde je elektrodama povezao lica dvoje ljudi i potom im impulsima davao identične, nevoljne grimase i tikove. Tu je telo provocirano, ali ne sopstvenom namerom. Uveliko istražuje podatke o moždanim aktivnostima kako bismo ubuduće vezu između izraza i osećaja predstavili što bolje. Ipak, Transcranial je zajednički poduhvat, teško je razgraničiti ko šta tačno radi. Svi učestvujemo.

Stiče se utisak da je interaktivna umetnost i, konkretno, umetnost novih medija uslovljena i omeđena naučnim mogućnostima. Ima li u njoj mesta za inspiraciju, iracionalno?

M.: Rekao bih da većinski i potiče iz intuicije, kao i sa svakim umetničkim delom. Nauka dolazi odmah potom kako bi ono što osećaš što bolje izrazio, moraš da se, u našem slučaju, tehnološki opismeniš. Ako zamisliš divnu pesmu, ali ne znaš da sviraš instrument, pesma neće nastati. S druge strane, što bolje sviraš instrument, više ti i ideja pada na pamet. U našoj umetnosti, stvaranje jeste dosta tehničko, podrazumeva elektroniku, pisanje kompjuterskih kodova, neobično je, ali svakako nije čisto intelektualno.

O.: Potenciramo i čulnu komponentu u delima. Čulnost svu tu silnu tehniku i naučnost oboji humorom, razbije joj ozbiljnost, podstakne igru s formama. Samoreferencijalnost je takođe važna, u smislu podsećanja šta, kako i zašto stvaraš. Uvek treba, takoreći, stati pored sebe, posmatrati ono što radiš, što je, uostalom, i jedna od glavnih tema projekta Transcranial.

M.: Zato je saradnja nas trojice vrlo zanimljiva, tri svesti stvaraju jedno delo, stalno se nadgledamo. Klaus, na primer, ponekad napravi zvuk od kojeg me glava zaboli, što je znak da je na lošem putu. (smeh)
O.: Ili, pak, na dobrom, ako želim da bude takav efekat. Tako se međusobno testiramo.

Kako se, iz perspektive stvaraoca, umetnost novih medija razlikuje od tradicionalnih umetnosti, poput vajarstva ili slikarstva?

M.: Dobro pitanje. Naša zajednica mnogo lakše sarađuje. Umetnici neretko zajedno razvijaju programe, alatke, nove tehnike. U tradicionalnim umetnostima, sredstva izražavanja su veoma dugo nepromenjena, a kada ih neko i promeni, to se smatra originalnošću, ličnim pečatom, a ne opštim dobrom. Komunikacija s publikom je takođe mnogo življa, neposrednija. Pomalo, ponovo, kao u konceptualnoj umetnosti. Interaktivnost je za nas preduslov, kako s gledaocima, tako i među žanrovima, umetnicima.
O.: Isto važi i za inovaciju. Mi ne težimo samo da poboljšamo sredstva izražavanja, već i da ih stvorimo, čak se sjedinimo s njima. Kao, primera radi, kod plesača njihov medij, pokret, neodvojiv je od izvođača. Tako smo i mi neodvojivi od tehnologije koju koristimo mora imati namenu i mora biti prisutna na bini, iskorišćena s pravim ljudima.

Svaka umetnost neguje svoju publiku. Vaša su prve informatički pismene generacije. Može li se time objasniti rast popularnosti umetnosti novih medija?

O.: Mislim da umetnik nije uspešan ako se ono što je stvorio ne dopada i njegovoj babi. Na kraju se sve svodi na pitanje je li delo dobro ili ne. Ako je zanimljivo samo zbog neke novine ili tehničkog trika, neuspelo je.

Pomenuli ste konceptualnu umetnost kao preteču umetnosti novih medija, a njoj se često prebacuje preterano oslanjanje na teoriju, nauštrb estetike. Gde je područje estetskog u umetnosti novih medija?

M.: U svakom aspektu nastajanja dela i njegovog života. Poenta konceptualne umetnosti, inače, upravo je u konceptu. Meni je, lično, čitanje njihovih teorija estetsko iskustvo po sebi.
O.: Činjenica je da su konceptualisti umnogome skrajnuli delo kao nosioca estetskog efekta. Današnja konceptualna umetnost je jednostavno sranje, jer ponavlja koncepte od pre pedeset godina, kao da su novi. Tada su bili, bili su i provokativni, ali nisu više. Slično je i u drugim umetnostima plesu, na primer. Dogodi mi se da vidim dve istovetne, podjednako dosadne tačke, proistekle iz dve potpuno različite poetike. Ne razumem to. Ovo što mi radimo ipak je drugačije koncept tu postoji, ali postoji i bina, glumac, niz replika... tu se krije i ljudsko i estetsko.