Ko leži ne beži

Srbija na Kosovu ima potpunu kontrolu samo nad školskim sistemom u sredinama gde žive Srbi i zasada nema naznaka da će se to promeniti. Zdravstvo je takođe pod ingerencijom Ministarstva zdravlja Vlade Srbije, ali tu već duže vreme postoje problemi. Naime, često se lekovi i medicinski materijal, namenjeni bolnicama, apotekama i domovima zdravlja, koji funkcionišu u okviru srpskog zdravstvenog sistema, zaustavljaju na prelazima Merdare i Jarinje. Traže se potvrde iz Prištine ili plaćanje carine, da bi pošiljka mogla da uđe na teritoriju Kosova. Beograd se u ovakvim slučajevima obraćao predstavnicima međunarodne zajednice, nakon čije intervencije je pošiljka dolazila do onih kojima je namenjena, ali su u međuvremenu zdravstvene ustanove tj. pacijenti trpeli zbog nedostatka materijala. Što se tiče ostalih oblasti u kojima je Srbija imala ingerencije na Kosovu i Metohiji, one lagano nestaju. Nakon lokalnih kosovskih izbora, koji su bili jedna od glavnih tačaka briselskog sporazuma, formirane su lokalne skupštine opština izabrane po kosovskim zakonima i sada su pod ingerencijom kosovskog Ministarstva za lokalnu samoupravu. Ostalo je da Skupština opštine severna Kosovska Mitrovica zaokruži konstituisanje, tako što će usvojiti statut. Poslednja sednica Skupštine na kojoj je to trebalo da se dogodi, odložena je. Po rečima predsednice SO Ksenije Božović, do prekida sednice je došlo zbog toga što je bilo problema koji se tiču zamene dva odbornika iz GI Srpska i jednog odbornika iz GI SDP Oliver Ivanović: Mi do današnjeg dana nismo dobili zamenu odbornika i došli smo u situaciju da sednica skupštine sa usvojenim dnevnim redom nije mogla da se nastavi, nego smo je prekinuli i nastavićemo je u nekom narednom roku, rekla je Ksenija Božović.

Ona veruje da će ozbiljnost ove situacije shvatiti i u Ministarstvu za lokalnu samoupravu, i u Centralnoj izbornoj komisiji i da će vrlo brzo rešiti taj problem i dostaviti rešenja o novim odbornicima, da bi SO Severna Mitrovica nastavila sa radom. Ali, glavni problem oko usvajanja statuta opština na severu Kosova je zapravo taj što srpski odbornici odbijaju da navode eksplicitno kosovske zakone i da pominju Kosovo kao državu, dok je to ono na čemu Priština insistira. Radovan Marković, pravnik, kaže da bi bilo dobro kada bi se jasno reklo da više ne postoje srpske lokalne institucije, već kosovske u kojima sada Srbi učestvuju u većem broju:

Čemu više ćutanje. Ja nemam ništa od toga što Beograd ponavlja kao papagaj da neće priznati Kosovo kao državu. Pristali su da ukinu svoje institucije ovde i to je to. Učestvovali smo na kosovskim izborima, po kosovskim zakonima i to znači da su ovo sad kosovske opštine. Ne sviđa mi se to, ali bi mi bilo lakše da se to javno kaže, a ne da se ljudi i dalje zanose.

Po Briselskom sporazumu, pripadnici MUP-a su ili penzionisani ili su prešli u kosovsku policijsku službu. Ostalo je da se institucije pravosuđa, koje još uvek rade u okviru srpskog pravosudnog sistema, uklope u kosovsko pravosuđe. Nakon nedavnih pregovora u Briselu, Beograd je poručio da je za srpske sudije, tužioce i ostale radnike pravosuđa dogovoreno najbolje rešenje koje se moglo naći u ovom trenutku. Iako još uvek nije jasno kada će se započeti sa formiranjem novih sudova, jasno je da će na severu Kosova odnos radnika u pravosudnim institucijama biti 60-40 odsto u korist Srba. Ali, opet više boli ono što se ne izgovara glasno. Radnica Višeg suda sa sedištem u Zvečanu ne zna hoće li konkurisati za rad u sudu:

Zašto niko ne kaže da kada izgubite pravosuđe, gubite sve ingerencije? Mi bi trebalo da se uklopimo u kosovski pravosudni sistem i bilo bi fer da se objasni da to znači rad po kosovskim zakonima, poštovanje zakona i Ustava Kosova, donošenje presuda u ime naroda Kosova, a ovamo kao mi ne priznajemo Kosovo kao državu. Najgore od svega je kako imati poverenja u kosovske pravosudne institucije, koje su do sada toliko diskriminisale Srbe, da je to nečuveno.

Ovo i jeste jedan od najvećih problema, jer teško da će Srbi verovati albanskim sudijama, ali i obrnuto. Srbi ne veruju ni Euleksovom pravosuđu, a nedavna odluka da se Oliveru Ivanoviću opet produži pritvor na još dva meseca, dodatno produbljuje nepoverenje. Euleks je jasno objasnio da ih garancije države Srbije da Ivanović neće pobeći, ukoliko se dozvoli odbrana sa slobode, nisu ubedile. Podsetimo da je Oliver Ivanović inače važio za jednog od najumerenijih srpskih političara, koji se zalaže za mirno rešavanje problema između Srba i Albanaca. Logično razmišljanje Srba nakon njegovog hapšenja je, ukoliko njega optužuju za najteža krivična dela i ne dozvoljavaju makar kućni pritvor, kako će proći ostali, koji su otvoreno govorili da sa Prištinom nema dogovora.

I dok se institucionalna prisutnost države Srbije gubi na Kosovu, sa druge strane se, čini se, radi na tome da se zadrži imovina koja pripada srpskim firmama. Nedavno je potpisan ugovor, kojim je kompanija Simpo poklonila svoju fabriku u Zubinom Potoku Eparhiji raško-prizrenskoj. Potpisivanju ugovora je prisustvovao ministar u prošloj vladi zadužen za Kosovo i Metohiju, Aleksandar Vulin, koji je rekao da je ugovor o poklonu odlično rešenje:

Mislim da je ovo odlično rešenje za očuvanje procesa proizvodnje i garant očuvanja vlasništva. A najvažnije je što će ljudi u Zubinom Potoku imati više posla. Vulin je naglasio i da sada niko neće moći da ospori vlasništvo, koje je sada u rukama SPC tj. Eparhije raško-prizrenske.
Sa druge strane, vladika raško-prizrenski Teodosije kaže da će crkva učiniti sve da, uz pomoć države i Simpa, pokrene proizvodnju u fabrici, objašnjavajući da je crkva, kao pravno lice, postala samo vlasnik imovine i garant njenog očuvanja, a ne rukovodilac preduzeća. Da li će se nastaviti sa ovim konceptom da se fabrike i ostala preduzeća poklone crkvi, da bi se očuvalo vlasništvo, nismo saznali do zaključenja ovog broja NIN-a. Inače i ranije se dešavalo da crkva bude upisana kao vlasnik na primer poljoprivrednih mašina, koje su koristili i koriste Srbi. Ovo je rađeno da se imovina ne bi prodavala i otuđivala, ali i zbog straha da bi Priština mogla da ih oduzme i proglasi se vlasnikom. Iako ovo deluje banalno, na Kosovu je normalno. Uostalom, mnoge firme i zemljišta Priština je privatizovala, a srpski radnici ostajali bez ikakve nadoknade. O ovome govori i jedan od bivših radnika gorepomenute fabrike Simpo ia Zubinog Potoka:

Kako se sve dešava, nama je jedini spas da sve i svi budemo u vlasništvu Eparhije raško-prizrenske. Vama je možda smešno, meni nije. Jedino je Eparhija sposobna da na Kosovu očuva i narod i firme.
Inače, pomenuta fabrika se suočava sa velikim problemom već nekoliko godina, kada su nakon pokušaja jedinica kosovske policije Rosu da zauzmu prelaze Jarinje i Brnjak, Srbi postavili barikade, a nakon sporazuma Beograda i Prištine da preko ovih punktova mogu ući samo kamioni nosivosti do 3,5 tona. Tada je fabrika imala problem, jer nije mogla ni da doprema materijal neophodan za proizvodnju lameliranog nameštaja, niti je mogla da isporučuje gotove proizvode. Proizvodnja je smanjena, veliki deo radnika je na minimalcu, a pretilo je i potpuno zatvaranje fabrike.