Potapanje odgovornosti

Kada nas je petu godinu zaredom ponovo iznenadila činjenica da kiša uzrokuje poplave, doskorašnji prvi čovek vlade se ozbiljno naljutio. Ne baš direktno na kišu, još manje na svoju vladu i budžet u kojem je zanemarena stavka da zaštita od poplava košta, već na lokalnu samoupravu. Pojavile su se ozbiljne najave da će ovog puta neko morati u zatvor i građanstvo je po oprobanom receptu umireno obećanjima da će krivci biti kažnjeni i da će i te kako patiti jer nema nedodirljivih. Nema sumnje da će se za taj skeč naći nekoliko pogodnih gradonačelnika, a ako pritisak bude preveliki, možda i računovođa ili inženjer šumarstva u nekom ministarstvu, baš kao što nema sumnje da će i sledeće godine pola Srbije ponovo biti potopljeno.

Problem poplava je ozbiljan, mnogo košta i njime se širom sveta bave ozbiljni stručnjaci i to na nivou države. Kod nas je to malo drugačije, imamo mnogo zakona, strategija i uredbi koje se ili ne poštuju ili su nefunkcionalne, a briga o poplavama je razbijena na više segmenata tako da se odgovornost u svakom trenutku veoma lako može prebaciti sa jedne na drugu instancu. O vodama prvog reda brine Republička direkcija za vode i javno preduzeće Srbijavode, dok su vode drugog reda (manje reke i potoci) u nadležnosti lokalnih samouprava koje su dužne da naprave operativni plan.
A kako to funkcioniše u stvarnosti objašnjava Milutin Stefanović, direktor Zavoda za zaštitu od bujica i erozije u Institutu za vodoprivredu Jaroslav Černi: Lokalne samouprave su dužne da naprave operativni plan za svaku godinu, a država ne vodi računa o lokalnoj samoupravi po tom pitanju. Metodologija nije zvanično izašla u javnost, niti postoji pravilnik za izradu plana. Već tri i više godina, od kada je donet Zakon o vodama, borim se da se taj problem reši jer bi bilo logično da nadležni ministar odredi metodologiju i propiše je. Vode drugog reda su u 99 odsto slučajeva bujični tokovi, radi se o 30 do 40 tokova po svakoj opštini i ako to pomnožimo sa 120 lokalnih samouprava, videćete koliko bujičnih tokova je u nadležnosti lokala koji nema ni sredstva ni stručnjake da to vode. Bilo bi logično da se problem institucionalizuje i da država preuzme obavezu, a da stručnjaci budu zaduženi za planove.



Naš sagovornik ističe da se stručnjaci za uređenje bujica i zaštitu od erozije školuju na Šumarskom fakultetu i da jedino oni imaju dovoljno znanja da u opštinama rešavaju pitanje bujičnih poplava, erozije zemljišta, saniranja klizišta i integralnog uređenja slivova reka. Ali, da su neophodni korak i rana najava i monitoring bujičnih poplava, što iziskuje mala ulaganja u odnosu na štetu koja nastaje. U Srbiji rana najava postoji za vode prvog reda, a kada su u pitanju vode drugog reda u opštinskim planovima (čak i kada ih ima), rana najava, monitoring i upozorenje nisu uopšte definisani. Zbog toga je Institut za vodoprivredu razvio sistem na osnovu koga svaki bujični nadolazak može u roku od 1, 2, 3 do 6 sati da se predvidi i prati. Kriterijumi koji se postavljaju daju određeni stepen uzbune u zavisnosti koliko je kiše palo na određenu teritoriju ili koliko je voda počela da raste u koritu neke bujice.



Sve to nije ostavilo preveliki utisak na državne vlasti, koje već godinama odbijaju da se ozbiljno pozabave problemom poplava. Odbrambeni nasipi i kanali sistemski nisu građeni još od 1990. godine, a u poslednjih 15 godina nije bilo kapitalnih ulaganja. U međuvremenu je zbog promene klime narasla opasnost od poplava u celoj Evropi, a kod nas je uvedena restrikcija na sredstva za redovno održavanje onoga što posedujemo, tako da je znatno smanjena sigurnosti objekata, pa samim tim i stepena zaštite. Recimo, u 2012. godini Srbija nije izdvojila nijedan dinar za jačanje i izgradnju nasipa i bedema na rizičnim tačkama velikih reka, a u 2013. su radovi bili jedino u Beogradu (urađen je nasip u Zemunu). Jedini novi nasipi i brane koji su građeni u protekloj deceniji su podignuti pomoću kredita Svetske banke. Prošle godine je SB odobrila još jedan paket, ali je Ministarstvo finansija reklo jedno velike ne, uz obrazloženje da je Srbija već preopterećena kreditima.



Opravdanje je uvek isto nema novca, mada niko dosad nije objasnio kako se stvori onda kada je potrebno sanirati štetu od poplava koja je po pravilu uvek veća nego što je preventivno ulaganje. Ko će da plati i koliko će da košta to što nasip u Aleksincu nije izdržao jer nikada nije završen iako postoji projekat za čije izvođenje je potrebno 300 miliona dinara. I ko će da plati štetu sledeće godine i one tamo? Samo za hitne radove u sistemu nasipa, javnom preduzeću Srbijavode nedostaje 11 milijardi dinara, a za redovno održavanje godišnje im je potrebno tri milijarde. Umesto toga, ove godine su dobili 1,3 milijarde, što je ipak dobitak u odnosu na prethodnu kada su raspolagali sa samo 800 miliona. Situacija bi bila bar malo bolja kada bi se poštovao Zakon o naknadama, po kom bi se sav novac koji se od korisnika voda dobija naplatom trošio namenski i za odbranu od poplava. Međutim, po Zakonu o budžetu od pre dve godine, ova sredstva su ušla u budžet i njime po sopstvenom nahođenju raspolažu Ministarstvo finansija i Vlada. Zbog toga je Direkcija za vode ove godine dobila 2,7 milijardi, iako je na račun naknada uplaćeno 4,2 milijarde, što znači da je od namenskog novca Vlada za sebe uzela više nego što je prosledila Srbijavodama za potrebe održavanja svih glavnih rečnih tokova i sistema odbrane od poplava.

Ako sve pomenute podatke uporedimo sa podatkom iz Nacionalne strategije zaštite od poplava, po kojoj u proseku godišnje gubimo 10 milijardi na račun štete od poplava, onda nam ostaje samo da se upitamo ko se to igra sa nama kada pokušava da nam krivca obezbedi u lokalnoj samoupravi. Posebno ako imamo u vidu da je ukidanjem slivnih naknada oštećena i lokalna samouprava jer je to bio novac koji im je predstavljao slamku spasa u poplavama ali i mogućnost da plate stručnjake koji bi im napravili valjane planove.
Čelnici ugroženih opština zbog toga insistiraju da im se tačno kaže ko su ti koji su krivi i za koje se tvrdi da su nenamenski trošili sredstva, a na pitanje NIN-a zbog čega misli da je iz zvaničnog Beograda optužba stigla baš na njihov račun, Nenad Stanković, predsednik opštine Aleksinac, kaže: Nemojte mene to da pitate. Lako je sa sebe skidati odgovornost i prebacivati je na nekog drugog.



Naravno, lokalne samouprave ne mogu i ne znaju da kontrolišu bujične reke, niti mogu da se zaštite blagovremenim nabacivanjem džakova jer se ne zna ni gde ni koliko u visinu će voda probiti. Ono što mogu da urade jeste da redovno čiste korita reka za koje su nadležne, a u koje se tokom cele godine ubacuje đubre. I da novac koji su neke od njih dobile na transparentan način usmere tamo gde je namenjen. A da to nije uvek slučaj moglo bi se naslutiti iz izjave bivšeg ministra odbrane Nebojše Rodića, koji je prilikom obilaska poplavljenih delova rekao da su iz budžeta Republike još davno opredeljena sredstva za čišćenje toka Bjelice, za koja se ne zna gde su završila. Ali, da li su neke pare nestale ili ne, znaće se tek posle istrage i ne može se tvrditi da su baš svi predsednici ugroženih opština izvršili proneveru.

To nije crno-bela priča. U njoj ne možemo sve lokalne samouprave da stavimo u jedan koš i kažemo da one ne rade ništa, niti sa druge strane možemo da kažemo da je samo Vlada Srbije kriva jer nije obezbedila sredstva. Vodama prvog reda gazduje javno preduzeće Srbijavode, njihov budžet je 800 miliona dinara, a potrebno im je 11 milijardi. Nad vodama drugog reda je potrebno razlikovati infrastrukturne radove, koje lokalne samouprave moraju da urade, kao što su izgradnja bedema i svega što je vrlo često uslovljeno budžetom kojim raspolažu, od održavanja tokova tokom cele godine. Niko ne može da me ubedi da se đubre koje se baca u reku ne može čistiti i da su za to potrebna ne znam kakva finansijska sredstva. To su komunalne delatnosti koje - kada se jedna opština dobro organizuje - mogu da se rade i to ne kada kiša počne da pada, nego tokom cele godine. U jednom broju opština nema stručnjaka, ali oni mogu da se obrate nekoj višoj instanci pa da dobiju ili ne dobiju pomoć. Ali su bar pokušali nešto da urade. Ovo što se sada dešava može da se uporedi i sa ostalim vanrednim situacijama (požari, sneg...): nikada ne radimo ono što bismo morali da radimo preventivno, nego tek kada nastane problem, kaže Predrag Marić, načelnik Sektora za vanredne situacije MUP Srbije.

U tom celokupnom haosu javnost ni na koji način ne može da shvati šta je čija odgovornost, niti će moći dok se pitanje jurisdikcija ne reši. Na jednoj strani Ivici Dačić tvrdi da se poplave stalno ponavljaju u istim lokanim samoupravama, a na drugoj lokalne samouprave upozoravaju da najveću štetu prave vodeni tokovi prvog reda koji su u nadležnosti Srbijavoda. Jedno od mesta u kojima se poplave ponavljaju je Zaječar, ali prvi čovek ovog grada Saša Mirković upozorava da su oni kanale očistili, a da je još 2010. trebalo da im Srbijavode daju 1,2 milijarde dinara za izgradnju nasipa, što do danas nije urađeno. Predsednik opštine Prokuplje LJubiša Đurković smatra da je poplavama koje pravi reka Toplica sigurno doprinelo to što korito nije godinama čišćeno, ali da je Toplica u nadležnosti Srbijavoda...
Jedino što se zna jeste ko su ti koji priskaču u pomoć i to već godinama. Ali, ni ta jasno određena uloga Sektora za vanredne situacije, koja se u većini slučajeva, nažalost, pojavljuje kao najefikasnija pomoć kada do poplava dođe, nije bila dovoljna da Vlada ka njima usmeri bar elementarno potreban novac.



Nama je posle dugo godina bio projektovan budžet na više od 10 miliona evra, a na kraju je spao na dva, od čega je potrošen jedan. A novac nam je i te kako potreban, to nam je u ovom trenutku životno pitanje, jer su nam najvažnija vatrogasna vozila, čija je prosečna starost 25 godina. Nadam se da novim rebalansom to neće biti zaustavljeno. Prošle godine sam odbolovao rebalans, jer smo tri godine pravili poziciju da dođemo do nečeg ozbiljnijeg (potrebno nam je 96 vatrogasnih vozila). Mi imamo muzejske primerke koji rade jer ih ljudi održavaju, ali ovo je 21 vek. Moramo da napravimo kontinuitet u snabdevanju, a ne jednom u šest godina da nešto dobijemo, kaže Marić.
Ako imamo u vidu da svi NIN-ovi sagovornici ističu da se problem ne može rešiti za jednu godinu, da se radi o ulaganjima ali i o odnosu koji se gradi godinama, onda je sasvim izvesno da nas čeka još mnogo godina pod poplavama, ma ko ovog puta da završi u zatvoru.