Život u blatu

U prvom trenutku, u kupatilu kulja odozdo. U sledećem, voda nadire odasvud. U narednoj sekvenci, svi su već skroz mokri. Kuća? Pola metra pod vodom. Deca su na spratu. Plakala bi, ali ne znaju da olujni kišni dan i to ništa od države, u nekoliko minuta tek, dole u prizemlju, razaraju godine odricanja, i bezbroj pokušaja transferisanja siromaštva u život dostojan čoveku.

Dragana okreće broj policije. Traži pomoć. Viče kako je voda svugde oko njih. Odeća i tela nje, majke i oca, mokra su skroz. Hladno je i panično brine, otac srčani bolesnik, majka šećeraš. Koficama uzalud izbacuju vodu kroz prozore, a onda ih odbacaju, jer voda tamo, iz pomoćne zgrade, odnosi piliće, dva vepra su u štali pored, treba ih izvesti gore ka brdu. Tamo iza kuće, voda nastavlja svoj pir. Od zasada krompira, luka, kukuruza nema ništa. Sve to je metar pod vodom. Izliva se pobesnela Toplica. Ova godina za njih će biti godina dodatnog poraza.
Nešto kasnije, patrolna marica se parkira tu na putu, stotinak metara iznad. Momenat kasnije, momci u plavom i kada bi hteli, ne mogu nazad, bujica je već presekla put. Jedan od njih izlazi iz automobila, da proveri, samo, da li je poziv za pomoć lažan. Gazi kroz vodu, mulj, na mestu koje je do trenutak pre bilo cvetno, uredno dvorište. Okolo pljušti kiša, rečna bujica raznosi sve pred sobom, on stoji usred te vode, gleda u pravcu drveta sa krupnim plodovima limuna pred kućom.

Je l vama gospođo limun to tamo?, pita.
Domaćica ga pogleda kratko. Zapita se u sebi: Da li li si ti normalan, bre?
Otupeo? Možda. Ni prva nesreća, a ni prva poplava. A ovde nema mrtvih.

Kada je prvi put njihova kuća poplavljena, nije bilo to kao sad. Tad, pre dve, tri godine, puštena je bresnička voda na brani. E, sad, ovo šta je, neočekivano gusta kiša, neka brana negde opet otvorena, to će tek da čuju.
Dva dana kasnije. Voda se povukla. Domaćini prebrajaju štetu. Čija greška?



Ma, ko te pita, plač domaćina.
Šta kaže? Je li im neko rekao nešto pre? Nešto o kiši? Zatrpanoj rečnoj jaruzi? Uskom koritu? Mogućoj polavi? Neko bar upozorenje?
Ništa. Samo su došli kada je sve bilo već pod vodom. Evakuacija. Sada, ovde, u našoj kući (tu između Male Plane i Donje Topionice, sela kod Prokuplja) nema šta da vidiš, kaže kroz plač penzionisani vozač autobusa, Milutin Gojković.

Rekli su tada: Hoćete da izađete iz kuće? Jer, ne možeš peške. Došli su čamcima. Tada već više nisu znali gde šta da sklanjaju. Za sklanjanje više nema šta. Kada je kiša stala, doneli su im pakete Crvenog krsta. Dva balona vode, hranu, nešto za higijenu, sapun i malo deterdženta. Prvi put, nekoliko godina pre, grad je uništio njihov unos. Ništa od nadoknade. Drugi put, kad je puštena brana, poplava. Ništa. Sada čiste svo to đubre koje je nanela voda.
Da ne veruješ koliko tog mulja ima, kaže Dragana.

Pokazuje slike kako je to izgledalo, plače, a onda besno izgovara: Ne sređuju korita i kada dođe katastrofa, niko nije kriv. Ili, krivo ovo, krivo ono, izmišljaju, a voda sa svih strana. Još ja, misleći da će da dođu da stave džakove, zvala vatrogasce, evo zabeležen svaki poziv, a, oni, poslali muriju da provere, da vide da li je to tačno ili nije. Posle su došli čamcima da nas izvuku.

U kući oko pola kilomatra dalje, žena Petra Glišića leži nepokretna u sobi. U tom tragičnom kišnom danu evakuisali su je iz kuće kroz prozor. Voda je samo u podrumu, ali kuća miriše na vlagu.
I opet policajci. Pili su kafu tu kod Dragana i Cvetanke Milovanović, u dvorištu prve među grupisanim kućama nešto dalje kada je počela jaka kiša.
Oni da krenu, ja počela da plačem, kaže Cvetanka.
Nemoj kevo da plačeš, neće voda, kažu.

I, nisu popili ni pola šolje kafe, puno dvorište vode, priča Cvetanka.
Te noći bila je u vodi, zajedno sa suprugom, do deset noću. Crpli su vodu, podizali nameštaj...
Voda je prvo odozdo, ali, ko se nadao da će i niz brdo. I šta ćemo, ajde stoku.

Dva velika vepra. Da ih prebace gore ka brdu kod komšija. Iz oblaka lije. Voda prodire kroz zemlju. Komšinica je umrla i ne mogu do broja njene ćerke. Da da ključ od kapije. Nekako ga pronađu. Ona da ključ od kapije. Oteraju veprove, a onda i koze.
Živina ostala. Nešto se podavilo, nešto ostalo. Stoka mi i dalje gore.
Ko je kriv?
Pa, ovde, bre, ova jaruga, ta, tu. Ovaj Dragan Timotijević što bio šumar, on seko, imao tu neke topole. On one topole što poseko, što bilo debelo, što valjalo, on prodao. Resto, što nije bilo dobro, on sve iz njivu u jarugu nabio. Isto, ovaj kanal ovde, neraščišćen. Pa čistio komšija dole po onu kišu kanal, al ne može da ga očisti. I plavila nas voda i pre dve godine. A i sad nas voda podavi, i niko ništa.



Došli posle. Doneli jedno balonče vodu i paštete. Doneli gulaš, gotovu hranu, jedno džakče prašak, sapun, eto to je. I isto one godine, pre, dali dva džaka brašno i na to ostalo.
Bez upozorenja pred kišu?
Bez.
Niko ništa?
Niko. Mi sami smo videli da će voda da poplavi.
Šta ako bude kiše ponovo?
Ne znam šta će radimo, ni gde ćemo, ni šta ćemo. Al to je. Ne znam.
Plašite se kiše?

Stra me. Al, šta mi je vajda. Popijem lekove za smirenje, pa jutros pogledam tamo, onija tepisi, izneli ono sve mokro. Ona tinja, voda što je nanela, pokrila tepih. Pa dok smo izvukli tepih, pomerili regali, pa kažem, ko je izvoleo ovi regali ovoliko veliki?! Aaaaa, mrtvi smo videli! Otvori malo pre tu prozor, poče da grmi, ja ga zatvorim. Stra me. Koji talas bio, trupci ovakvi, tamo su bili na kraj njive, a voda ih doterala pred kapiju. Tačno sam uvatila stra. Imam pritisak, sad ću tačno i šećer da dobijem. Šta misliš, oni, sin i muž, kad odu u planinu, ostanem sama, a mora da idu, šta, penzija šest iljada, nema ništa. Otidu možda dan, dva il kad dođu. Šta ćeš. Kupili da zasadimo plastenik. Blato. Nema gde. Paradajz, krastavce, papriku..., da stavimo pod najlone, da stigne to rano, al đavola, ništa sve.
I to sve što smo sadili, voda odnela, ovde luka, tamo krastavci, onamo kukuruz. Reko, ajde neka prođe ovaj talas. Al zlo, šta će se radi, ne znam.

Ajde, pravila sam cicvaru, to ti je kao kačamak.I taman ja da pristavim za sto, ajde da ručamo, s onu mast, moj muž reče: Evo ga neko. Kad ono vi. Al drugi neko da dođe, ma jok.
To veče. Tu noć. Ponovo. Bez najave i bez upozorenja, naleti kiše, izlivanje reke. Još jednom. Poplava.