Fašizam za početnike

Kada se kroz centar grada u kome su fašisti za tri dana ubili najmanje 1.246 ljudi možeš neometan prošetati u crvenoj majici na kojoj je beli krug, a u njemu kukasti krst što je u aprilu uspelo jednom Novosađaninu nikakav kukasti ispad u tom gradu, pa ni u toj državi, više nije nemoguć. Trenutno stanje na terenu srpske svesti takvo je da još nije popularno biti fašistom, ali više nije popularno biti ni antifašistom, pa se i na fudbalskom terenu može očekivati slično, pogotovo kada su na njemu tinejdžeri. A tinejdžeri vole i da se slikaju i da dele fotografije, pa je Antifašistička akcija Novog Sada nedavno javnosti mogla pokazati sliku grupe petnaestogodišnjih fudbalera Vojvodine. Četvorica dečaka su kao uspomenu na odigranu utakmicu hteli fotografiju na kojoj pozdravljaju rimski, kako je to salutiranje eufemistično zvao Paolo di Kanio, svetski poznat i kao italijanski fudbaler i kao deklarisani fašista.

Svaki navijač zna koliko je na utakmicama podmladaka zabavno posmatrati klince kako oponašaju starije, svoje idole kako proslavljaju golove kližući na kolenima kao Dragan Mance i urlajući u kameru, ako je slučajno ima, poput Maradone, ili kako ritualno pružaju ruku protivnicima pred početak utakmice, kao matori.
A ponekada, očito, ruku podignu i u fašistički pozdrav, kao matori.

Nepoznato je da li je neko primetio koliko je, u kontekstu rimsko-novosadskog pozdrava, ironično to što se petnaestogodišnjaci u fudbalskom žargonu zovu pionirima, ali ako i jeste, nije se tome smeo javno nasmejati jer je fašizam u Srbiji jedna od onih tema o kojoj se mora ozbiljno govoriti kako se o njoj ne bi ozbiljno razmišljalo. FK Vojvodina je, odmah nakon što je Antifašistička akcija Novog Sada objavila fotografiju, saopštila da je neprijatno iznenađena neprimerenim ponašanjem, podsetila na to da je kroz istoriju gajila najsvetlije tradicije našeg naroda, pa i antifašizam, i obećala da će učiniti sve da njena deca ne ponove grešku. Ministarstvo omladine i sporta zahteva da sport bude nešto najčistije u našem društvu, a klubovi mesta gde se deca uče pravim i plemenitim vrednostima.



Nevolja je u tome što su svi prethodni citati samo reči koje je izgovoriti lako koliko i podići ruku. A od obrazovanja mladih sportista odavno smo već digli ruke, što potvrđuje i sociolog sporta Dragan Koković, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Sve se sadi u detinjstvu, tamo se uči ili ne uči iskustvo razlike. Ovo su zasadi i porodice i društva, ali i klubovi su pasivni i brane idealnu dimenziju sporta. Fudbal je svim pipcima uronjen u društvo. Po sebi jeste zdravo tkivo, ali je napadnut šovinističkim potencijalom, nacionalizmom, ksenofobijom, a ljudi u fudbalu nikako da shvate da je lakše naučiti mladog motorici, tehnici, vođenju lopte, svemu, nego obrazovati ga.

Koković ovime podseća na to da psiholozi i pedagozi nisu deo stručnog štaba zato što lepo zvuči kada klub kaže da ih ima. A i najobičnijem navijaču je poznato da ih klubovi drže na klupi za rezerve. Ne moraju se potezati krupne teme poput fašizma, dovoljno je pogledati fejsbuk-profil bivšeg Partizanovog kadeta, reprezentativca Srbije, dečka proglašavanog jednom od najvećih nada domaćeg fudbala. Na njemu se mogu pročitati statusi poput Na kraju karijere se ne gleda gde si igrao i kako si igrao, nego koliki ti je bankovni račun ili, vrcavije, Petsto evra tvoja plata, trošim je za pola sata. Pri takvom stanju svesti nikakva devijacija mozga ne treba da iznenadi.

Treba podići branu pre poplave, rasizam i šovinizam se seku u korenu, a podučavati nas odrasle gubljenje je vremena. Obrazovanje je stvar obraza, stvaranje lika mladog igrača, a time se niko ne bavi. On pendžetira obraz, ukida stid ako sa njime ne radite od rane mladosti. A klubovi se samo nekada uhvate za pobočne struke, trener govori o psihološkim problemima kada hoće da sakrije nerad.

Zato je moguće, kao što misli, ili se nada Koković, da Vojvodinini klinci možda i ne znaju šta je nacionalsocijalizam, da su imitirali starije i podigli ruku kao što podižu tri prsta, ali je sigurno da je posebno jezivo što su ta deca Novosađani, odakle su i neki pokojnici sa fotografija koje je NIN-u ustupio Muzej istorije Jugoslavije. A te su slike i novosadskim pionirima bile i ostale lako dostupne na internetu.



Stradanje stanovništva Bačke i Novog Sada počinje još aprila 1941, ulaskom mađarskog fašističkog okupatora. Procene se kreću i do petsto ubijenih samo u Novom Sadu aprila 1941. Najpoznatije bačko stradanje svakako je racija iz januara 1942, kada su ubijene hiljade civila, među njima i žene, deca i starci. U Novom Sadu je ubijeno možda i 2.500 ljudi, čitave porodice, najviše Jevreja, zatim Srba i Roma, ali i Mađara. Godine 1944. gotovo celokupna jevrejska zajednica Bačke sprovedena je u logore. To su tri momenta koja su poznata svakom starijem Novosađaninu. Prosto je neverovatno da se ovakvo nešto desi u gradu koji je simbol stradanja u fašističkom teroru, da klinci ne poznaju istoriju svoje zemlje, grada, ili makar kluba, priča samostalni istraživač iz skromnosti odbija da se nazove istoričarem Milan Radanović.
Zašto Radanović pominje istoriju kluba? Zato što je baš Vojvodina klub koji se diči antifašističkim nasleđem.

Pera Simin (igrao u Vojvodini u sezoni 1940/1941) ubijen je među prvim žrtvama rata. NJegov brat Milan, koji je takođe igrao u Vojvodini poginuo je sa svojom grupom partizana
Milan Stoja (igrao u Vojvodini od 1938. do 1940) i Živko Brzak (igrao u Vojvodini od 1939. do 1941) uhapšeni su, osuđeni na velike vremenske kazne i poslati na prisilan rad na Istočnom frontu. Uspeli su da pobegnu kod Rusa, ali su umrli iznemogli od gladi i bolesti Dušan Šućov (igrao u Vojvodini od 1930. do 1938) bio je komandant štaba partizanskih i diverzantskih grupa u Novom Sadu. Uhapšen je 1941, osuđen na smrt i obešen. Radovan Božin (igrao u Vojvodini od 1926. do 1936) streljan je s majkom u Novom Sadu 1942, i sve se ovo može pročitati čak i na forumu veb-sajta FK Vojvodina.

No da ne bi samo Novosađani pali na ispitu iz istorije, treba podsetiti na to da i Beograd ovaj 9. maj dočekuje sa istorijskim kontroverzama. Radanović ima da kaže neku reč i o izložbi U ime naroda! Politička represija u Srbiji 1944-53, koja je, u prisustvu uglednih zvanica i besnih skojevaca, nedavno otvorena u Muzeju istorije Srbije. Posleratni revolucionarni teror niko ne spori, ali je izbor žrtava za izložbu imao čudnih aspekata.



Na kolažu fotografija žrtava, koji služi kao pozivnica, najsporniji je Milan Aćimović, predsednik prve kvislinške vlade, višegodišnji ministar unutrašnjih poslova, čovek koji je bio nosilac terora. Na kolažu je i Previslav Milovanović Ebir, član crne trojke iz LJubića, pored Čačka, za koga partizanski izvori tvrde da je klao žene, a četnicima naklonjeni izvori potvrđuju da je ubio verenicu i njenu majku verujući da su ga izdale. Za Milisava Stojića iz Milutovca u partizanskoj literaturi se ističe da je jednog čoveka isekao na komade. Kako je moguće da oni budu žrtve?

Istorijski zaborav očito važi i za starije, pa nema razloga da se neko čudi tinejdžerima.
Zaboravlja se šta bi se desilo narodima Evrope da je Treći rajh pobedio, na šta bi ličili životi naših roditelja, na šta bi ličila Nova Evropa da Treći rajh nije poražen relativno brzo i koliko bi još miliona života bilo oduzeto. Zaboravlja se 37.000 poznatih imena žrtava narodnooslobodilačke borbe, da žrtve fašističkog terora i ne pominjemo, zaključuje Radanović.

Možda bi, dakle, i roditelji i treneri Vojvodininih dečaka, od čijih veštih nogu jednog dana svakako očekuju zaradu, mogli da pogledaju fotografiju iz ovog članka, na kojoj se vidi koliko su noge i ostatak tela nekih ranijih Novosađana vredeli u fašističkim logorima. U međuvremenu, nije primetno da se formiraju redovi za antifašistički marš, najavljen za 9. maj u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, LJubljani i Mariboru.