Nekom nada, nekom strepnja

Možda je poenta u uglu gledanja, pa je oduševljenje evropskih funkcionera novom vladom Srbije posledica pogleda iz daljine, koji daje uvid u širu sliku. Zato je, možda, u pravu Štefan File kad za program vlade Aleksandra Vučića kaže da je impresivan pa, umesto čuvenih bolnih reformi, najavi brze blagodeti. Za koje je zaslužna činjenica da Vučić i File dele isti cilj - da se omogući građanima da osete koristi EU već sada.
I možda je na mestu ukor Ketrin Ešton beogradskim novinarima koje je zanimalo da li je verovatna Vučićeva procena o zatvaranju pregovaračkih poglavlja do 2018: Da sam na vašem mestu nikada ne bih sumnjala da ovaj čovek može da obori rekord kada je reč o vremenu u kome je tako nešto moguće, poučila je slobodne novinare visoka predstavnica EU.

Ili ipak ne bi trebalo odbaciti tvrdnje da iza pohvala stoji i mala, malecka, gotovo neznatna, ali ipak primisao? Uz dužno poštovanje prema reformskom potencijalu vlade, kojoj kvazianalitičari i kritizeri podmeću klipove u točkove razvoja, valja pomenuti procene da razlog za briselsku podršku leži u hladnoratovskoj pretnji uzrokovanoj dešavanjima u Ukrajini. Zar nije Evropa mogla izračunati da bi od koristi mogla biti aktivnija podrška reformama zemalja kandidata za članstvo?
Teorija o uticaju ugla gledanja na stav o vladi mogla bi da važi i u tom, kao i u još dva slučaja. Najpre, naprednjačko članstvo i klijentela, iz svog ugla gledanja, najbolje vidi pozitivne signale, na osnovu kojih očekuje napredak. Cele Srbije, naravno, nema tu ničeg ličnog. Oponenti, s druge strane, čak i ako su kvazianalitičari i kritizeri, ipak su poreski obveznici Srbije, pa imaju pravo da strahuju od negativnih signala koji im preplavljuju vizuru: na primer, onaj napad SNS-a na RTS, tempiran taman da dovede u pitanje ozbiljnost zaklinjanja premijera u slobodu medija, kao jednu od stavki tročasovnog ekspozea.

I što je najgore, nije to bila jedina pokazna vežba unižavanja institucija odigrana na dan rođenja nove vlade: dnevnik Danas utvrdio je da skup podrške, održan 27. aprila ispred zgrade Parlamenta, tokom koga je premijer izrazio ljubav okupljenima, nije bio prijavljen u skladu sa zakonom, a i samo njegovo održavanje je sa pravnog stanovišta bilo sporno. Iako je u tezu o spontanom okupljanju nemoguće poverovati nakon izjava okupljenih, kao i zbog činjenice da je na stepenicama bila postavljena bina, pisanje Danasa nije rezultiralo posledicama po organizatore skupa.
Unižavanje su pretrpeli i eksperti Kori Udovički i Lazar Krstić, čiji je predlog o smanjivanju penzija Vučić javno odbio, da bi, nakon Krstićevog TV nastupa, bivši premijer Ivica Dačić mladom kolegi objasnio lepim rečima da nema potrebe da mnogo misli, kad se već zna ko donosi odluke. Ni odluka o promeni radnog vremena dela javnog sektora, izgleda, nije rezultat analize produktivnosti koju je pripremilo ministarstvo za državnu upravu, već bi se, na osnovu objašnjenja, moglo reći da je donesena jer je Vučić ranoranilac, a ministar za rad Aleksandar Vulin zagovara odlazak kod mame na ručak.

Kad se saberu pohvale i kritike, na šta ukazuje start rada vlade namerene da obara rekorde? Da li bi trebalo da nam je dublja nada ili strepnja?
Mi smo narod koji ne može da se ne nada, nadam se i ja, reći će sociolog Srećko Mihajlović, uveren da ima znakova koju upućuju na opravdanost nade. S druge strane, poznajući našu političku elitu i društvene uslove u kojima se nalazimo, imam razloga za sumnju u uspešan rad na planu izlaska iz bezdna. Pribojavam se da će u traženju izlaza dominirati neoliberalna mašinerija sa potpunim podavanjem tržištu, profitu i klasi na vlasti. Ono što će najviše pogoditi radnike - a pod radnicima podrazumevam i nezaposlene i one koji su završili svoj radni vek - jeste fleksibilizacija radnog odnosa i uvođenje radnika u neizvesnost, nesiguran život u kome se ništa ne može planirati. A to je civilizacijska greška koju će platiti siromašni narodi, među kojima smo i mi, kaže Mihajlović. Uprkos obećanjima, on strahuje i od nastavka načina vladanja s kojim smo bili suočavani u proteklih četvrt veka.



U utisku politikologa Marine Raguš, i pored ocene da svako ko Srbiji želi dobro ne može biti protiv reformi, dominira strepnja. A u njenom nastajanju je učestvovao prvi utisak o ekspozeu premijera: U delu gde smo očekivali najviše u smislu privrednog rasta, reindustrijalizacije - ili smo čuli nedovoljno ili skoro ništa, tako da nije jasno kako ćemo oživeti privredu, otvoriti radna mesta, povećati proizvodnju i ostvariti realne prihode u nekom od budućih budžeta. S druge strane, kaže, više nego dominantan je reformski kurs na rashodnoj strani budžeta koji je preslikana instrukcija međunarodnih finansijskih institucija. Dakle, štednja, smanjenje javnog sektora, plate niže deset odsto. To znači da će država koja se zalaže za socijalni dijalog, visoke civilizacijske vrednosti da uradi - šta? Da uzme od onih koji najmanje imaju. Da li je isto 10 odsto na primanja od 100. 000 i primanja na minimalcu? LJudima koji preživljavaju egzistencija će biti svedena na borbu za opstanak. Ili, je to možda i prava poruka, pita se Marina Raguš.

Za nju je značajno pitanje prema čijim kriterijumima je definisan najavljeni reformski kurs? Prema prvom utisku, a nadam se da vara, čini se da su međunarodna finansijske institucije i strani kapital oblikovali kojim pravcem Srbija treba da ide. S jedne strane, rezovi u socijalnim davanjima (trudnice su to u Beogradu već osetile), štednja tamo gde nema od čega da se štedi a onda čistka među preduzećima i radnicima... Na podužem spisku njenih razloga za strepnju je i povlačenje države iz vlasništva. Znači li to da Srbija otvara vrata poznatom stranom kupcu, makar za najatraktivnije oblasti i preduzeća?

Neki mediji su već pisali o poznatim zainteresovanim kupcima iz arapskih zemalja, Nemačke... Da li građani treba da očekuju tržišne cene komunalnih i drugih usluga, energenata? Ko će štititi njihova socioekonomska prava? Država je rekla da je tržište liberalizovano i zato postoji realna opasnost da i ovaj, inače, katastrofalninivo ljudskih prava, bude sveden na poziciju sličnu ropstvu upozorava Marina Raguš. I poentira: Ekspoze kao i sve najavljeno pravi ispit položiće baš na običnom čoveku koji od svog servisa, države, očekuje samo jedno: da servisira njegove potrebe i garantuje njegova prava, jer on to plaća i to ne malo. Ukoliko toga nema, onda ni taj obični čovek nema nikakve obaveze, zar ne? Drugim rečima nema razloga za ljutnju zbog kritika, jer je i kritičarima i Vladi od interesa dobra ocena na tom ispitu a ona najmanje zavisi od proskribovanih kritičara.