Rat po jugoslovenskom scenariju

Nismo ozbiljno shvatili ono što nam je pre nekoliko godina rekao sam predsednik Putin. Ustvrdio je tada da je raspad SSSR-a bila najveća katastrofa 20. stoleća, kazao je nedavno evropski komesar za proširenje Štefan File.
Na samitu NATO-Rusija u Bukureštu 2008. godine, bio sam u sobi kad je Putin izjavio da je Ukrajina veštačka država, podsetio je File. Polovina nas se nasmejala, polovina nije razumela. Ali, sada shvatamo i više nam nije do smeha. Teško da je i Putinu do smeha nakon tragičnih događaja u Odesi, Slavjansku i Kramatorsku. Prebrojavanje desetina mrtvih glava više niko ne može nazvati krizom već samo građanskim ratom. Ruski predsednik, takođe, zna da aneksija Krima, podrška proruskim pobunjenicima na jugoistoku Ukrajine i umešanost Moskve u demonstracije na kijevskom Majdanu koje su se pretvorile u masakr, imaju svoju cenu. Verovatno bi za Rusiju u ovom trenutku vojna intervencija bila najbrže, ali ne i najbolje rešenje. Zato i ne treba da čudi što se i nakon tragedije u Odesi 2. maja, u kojoj su pripadnici ekstremističkog Desnog sektora u zgradi Doma sindikata zapalili više od 40 ljudi, ili poslednje ofanzive ukrajinskih snaga na Slavjansk, u kojoj je stradalo dvadesetak ljudi, Putin ne odlučuje za vojnu akciju. Uprkos verovanju analitičara da je Odesa bila crvena linija preko koje Moskva neće preći.
Da se razumemo, Putin nakon svega ne gaji zabludu o nultom konfliktu sa Zapadom, jer i jedna i druga strana u ovom ratu su već previše iskoračile. On pokušava pre svega da smanji ekonomske posledice. Istina je da one Rusiju ne bi mogle potpuno izolovati, ali bi joj dugotrajni sukob svakako mogao naneti ozbiljnu štetu.

Konkretno, ovog leta trebalo bi da stupi na snagu zakon koji će znatno otežati poslovanje ruskih banaka u SAD, navodi portal Biznis insajder. To je veliki problem koji će proizvesti ogromnu nesigurnost u ruskoj bankarskoj zajednici, kaže bivši službenik američke poreske uprave Mark Metjuz.
Mnogo pre krize u Ukrajini, 2010. američki Kongres usvojio je zakon koji bi trebalo da obuzda utaje poreza koje se oslanjaju na račune u inostranstvu. Počevši od jula, američke banke biće u obavezi da obračunavaju porez od 30 odsto na određene transakcije u inostranstvu, osim ukoliko se one ne obavljaju preko banaka iz zemalja koje imaju sporazum sa SAD o razmeni informacija u vezi sa američkim državljanima koji kod njih poseduju račune. Obračunavanje poreza uglavnom se odnosi na dobit od investicija.

Rusija je, kao i mnoge druge države, vodila pregovore sa SAD o razmeni bankarskih informacija kako bi njene banke izbegle plaćanje penala. Međutim, nakon što je Moskva anektirala Krim i podržala demonstrante u istočnoj Ukrajini, Ministarstvo finansija SAD je odlučilo da prekine pregovore. Budući da se bliži 1. jun, kada ističe rok za zaključivanje sporazuma, vrlo je izgledno da će ruske banke morati da se suoče sa novim nametom u SAD. To znači da će ruske banke koje nakon 1. jula budu kupovale američke hartije od vrednosti morati da se odreknu 30 odsto kamatne i dividendne isplate. Ova mera se odnosi na sve akcije i obveznice, uključujući i američke hartije od vrednosti, piše Biznis insajder.

Dušan Lazić, nekadašnji ambasador Srbije u Ukrajini, za NIN kaže da nijedna od strana u sukobu, uključujući tu i Ameriku, ne može da predvidi šta su crvene linije za Rusiju, ali i naglašava da u ovom trenutku nije izgledna vojna intervencija Moskve. Ne vidim šta bi time dobili. Ukoliko to učini, Rusija bi dobila zemlju NATO na svojim granicama. Dakle, to je pitanje njihove sopstvene bezbednosti i to ih odvraća od vojne intervencije. Osim toga, ozbiljno bi trpela i ruska ekonomija, smatra Lazić. Sa ovakvim stavom slaže se i vojni analitičar Aleksandar Radić, koji za NIN kaže da nema indikatora koji ukazuju na to da će Rusija na terenu upotrebiti vojne efektive. Mislim da će to biti dugotrajan sukob, Moskva želi decentralizaciju zemlje i stvaranje dvostruke tampon zone u odnosu na NATO. To bi trebalo da budu Belorusija i istočna Ukrajina.

S druge strane, postavlja se pitanje šta je to što Zapad pre nekoliko godina nije ozbiljno shvatio u Putinovim rečima, a čega se sada setio komesar Štefan File? Može biti da je to neshvatanje da današnja Rusija nije ona iz devedesetih kojom su harali oligarsi, tehnološki viškovi KGB-a i jedan mamurni predsednik. Daleko od ideala demokratije, štaviše opasno naherena ka autokratiji, Putinova Rusija je makar i najviše zahvaljujući prirodnim resursima postala respektabilan činilac na međunarodnoj sceni i neko ko želi da se pita posebno u zoni postsovjetskog uticaja. Činjenica je da je Zapad potcenio Putina. NJihove percepcije nisu bile u skladu sa onim što im je partner saopštavao. Sada se vojna akcija ukrajinske armije odvija uz određenu saglasnost Zapada. Ženevski sporazum se sprovodi, takozvane proruske paravojne formacije se ne pridržavaju dogovorenog, a Rusija je preuzela obavezu da ih razoruža. Budući da se to ne dešava, međunarodna zajednica to razume kao podršku Moskve separatistima, kaže Lazić.

Interesantno je, međutim, da se sukob poklopio sa decenijom obeležavanja velikog praska, kako se naziva veliko proširenje NATO, kada je deset država ušlo u taj vojni savez i četvrt veka od pada Berlinskog zida i kraja Hladnog rata. Koincidencija ili ne, ali pojedini analitičari to objašnjavaju potrebom da se opravda postojanje severnoatlantske alijanse. Američki državni sekretar DŽon Keri nedavno je na jednom skupu u organizaciji Atlantskog saveta u Vašingtonu kazao da su događaji u Ukrajini poziv na buđenje, budući da Putinova Rusija danas igra po drugačijim pravilima iako je potrošeno više od dve decenije za njenu integraciju u evroatlantsku zajednicu, te da Moskva pokušava da promeni bezbednosnu konfiguraciju istočne i centralne Evrope. Nije onda teško razumeti zašto ukrajinski premijer Arsenij Jacenjuk u prvoj reakciji na tragediju u Odesi najpre optužuje snage bezbednosti svoje zemlje da nisu uspele da zaustave nasilje, da bi tek nekoliko sati kasnije izjavio da je sve deo ruskog plana za uništenje Ukrajine.

Nije prvi put od izbijanja sukoba u Ukrajini da se povlače paralele sa raspadom bivše Jugoslavije. U tome je prednjačio upravo ruski predsednik Putin, ali su i pojedini analitičari ukazivali na određene podudarnosti. Aleksandar Radić kaže da ga rat u Ukrajini umnogome podseća na situaciju u Jugoslaviji 1991. godine. Reč je o multinacionalnoj zajednici u kojoj se vodi bratoubilački rat. Takođe je nemoguće tvrditi da ne postoji ruski uticaj na događaje. Čak se dogodilo i da 25. rasformirana ukrajinska brigada predaje oružje proruskim pobunjenicima, tu su i paravojne formacije. Dakle, i u tehnološkom smislu mogu se povlačiti paralele. Mislim da će Putin kroz jaku medijsku propagandu i nevidljivu podršku pokušati da formira nešto nalik SAO Krajini, smatra Radić. Da li je i ovde reč tek o koincidenciji, tek novinar i stručnjak za Balkan Tim DŽuda objavio je na Tviteru fotografiju sa protesta u Kramatorsku na kojoj se vidi da su proruski demonstranti u prvi plan istakli lik Slobodana Miloševića. Na plakatu je objavljena Miloševićeva fotografija, a navedeni su i izvodi iz njegovog poslednjeg intervjua. Milošević među ikonama na barikadama proruskih demonstranata na zgradi administrativne uprave u Kramatorsku, naveo je DŽuda u potpisu fotografije.

Pitanje od milion dolara glasi - šta dalje? Ako je jasno da Rusija bar za određeno vreme vojno neće intervenisati, još je izvesnije da Zapad neće slati svoje vojnike da ginu u Ukrajini. Stvar dodatno usložnjava poljuljano poverenje nekadašnjih partnera građeno decenijama, teškom mukom. Dušan Lazić smatra da bi i jedni i drugi u ovoj situaciji morali da se saobraze sa realnošću. Čini mi se da bi Zapad zadovoljilo da Ukrajina ostane celovita, naravno bez Krima, i nastavi put ka Evropskoj uniji. Istovremeno, međunarodna zajednica morala bi da uvaži specijalne interese Rusije i pre svega obuzda širenje NATO. To bi mogla biti tačka kompromisa koja bi zaustavila sukob, kaže Lazić.

U međuvremenu u buktećem medijskom ratu stradaće istina. Neki od vodećih zapadnih medija poput NJujork tajmsa ili londonskog Gardijana nisu na prvim stranama objavili izveštaj o masakru u Odesi. S druge strane, ruski mediji izveštavaju da snage pod kontrolom Kijeva pucaju po kućama i ubijaju civile. Teško je i zamisliti kako će sve to izgledati ako se održi referendum u Lugansku, zakazan za 11. maj na kome će se građani izjasniti da li žele da podrže državnu autonomiju za samoproglašenu Narodnu Republiku Lugansk ili na predsedničkim izborima u Ukrajini 25. maja. A najgori, ali na nesreću i najverovatniji, scenario jeste da će obe strane u međuvremenu prestati i da broje mrtve. Baš kao nekada u Jugoslaviji...