Crni humor za izvoz

U njegovoj biografiji je sadržan najuspešniji deo jugoslovenskog i srpskog animiranog filma i karikature. Kada je 1986. dobio nagradu za životno delo, tada se zvala Sedmojulska i dodeljena mu je za oblast filmske umetnosti, u obrazloženju je pisalo da mu se uručuje kao osnivaču i najistaknutijem reditelju crtanog filma u Srbiji. U istoriji najvećeg svetskog festivala kratkog metra u Oberhauzenu. Zoran Jovanović (75) drži rekord on je jedini autor koji je u zvaničnoj konkurenciji imao 13 animiranih filmova!
Poslednjih dvadeset godina je živeo i radio u NJujorku. Kada je došao u ovaj grad, Mirko Ilić, slavni dizajner, u to vreme urednik strane komentara u NJujork tajmsu, u preporuci za rad je napisao: Zoran Jovanović je deo elitne grupe kojoj se dive i koja je veoma poštovana zbog svojih izuzetnih nacionalnih uspeha u grafici i u animaciji... Danas se vratio u Beograd sa namerom da tu i ostane.
Na pitanje šta je radio dve decenije u svetskoj metropoli, sagovornik NIN-a odgovara:

Radio sam u sindikatu karikature koji se bavio uvozom karikatura iz celog sveta u NJujork, i distribucijom tih karikatura novinama i časopisima, pretplatnicima koji su zainteresovani za najbolju karikaturu tog dana, te nedelje. Radio sam kao grafički urednik, ali sam i crtao karikature koje su se nalazile u selekcijama najboljih.



Zemunsku gimnaziju koju ste završili, pohađali su slavni karikaturisti. Predrag Koraksić, Nikola Rudić, Dragan Rumenčić, Duško Petričić... Kao neka zemunska škola karikature?

Svi smo različitih generacija, svi smo završili ovu gimnaziju. I svi smo već tada razvijali svoje talente zahvaljujući profesorima likovnog, i drugima koji su podržavali đake da se iskažu u brojnim oblastima. Koraksić je, recimo, stariji od mene nekoliko godina, i ja sam kao mlad odlazio kod njega na konsultacije, i on mi je, drugarski, uvek pomagao da bih manje lutao. To što on radi vrhunski je kvalitet u tom žanru. On u tome istrajava, kao što je kao mladi sportista istrajavao u trčanju na duge pruge.

Da li ste imali problema zbog bavljenja karikaturom u ondašnjoj Jugoslaviji?

To vreme više pamtim kao vreme borbe za profesiju. Postojali su birokratski aršini kojima se merio udeo karikature u novinama, a najneverovatnije je bilo to što je postojala obaveza da moraš biti zaposlen u novinama ako želiš da objavljuješ karikature. Rečju, bio si karikaturista u određenom listu u kome si primao platu. Meni je stalo da se izborim, i u tome smo uspeli, da možeš biti slobodni karikaturista, kao slobodni umetnik, i da vrednost tvoje karikature određuje hoće li se ona naći u nekim novinama, časopisu... Ja sam bio veoma angažovan da se poboljša status umetnika, karikaturista... Kad je reč o političkim problemima zbog bavljenja karikaturom, sve je zavisilo od oštrine karikature i od toga da li si imao neka dobra leđa koja će te zaštititi. Naravno, i onda je, kao i danas, kao i uvek, postojala stalna sumnja da čovek koji se bavi satirom, zapravo radi nešto ispod žita. Ja imam samoodbrambeni mehanizam. Umem da se isključim iz sveta. Jedan od mojih idola, pisac Malog princa Antoan de Sent Egziperi, koji je bio pilot, objasnio je kako mu letenje pruža moć da se oslobodi trivijalnih gluposti. Ja sam završio višu pilotski školu JAT-a i radio sam kao instruktor pilota u Vazduhoplovnom savezu Srbije. Na nebu sam proveo hiljadu sati koji su mi pokazali šta zapravo znači ta Egziperijeva tvrdnja.



Verujete li u moć karikature?

Ne bih se bavio njome da ne verujem u nju. Pitanje je koliko je karikatura snažna, koliko je univerzalna, koliko dopire do najšireg auditorijuma. Naravno, imate karikaturu koja je kostimom, tekstom, vezana isključivo za lokalni ambijent. Samo globalna metafora može da pređe rampu lokalnog bez reči. Ona pokazuje ono što se događa danas, ali se desilo i juče, a desiće se i u budućnosti. Inače, verujem da moji osnovni koreni za satiričnu karikaturu potiču iz nacije kojoj pripadam i koja ima velike satiričare Domanovića, Kočića, Nušića... Kao što u karikaturi imam slavne prethodnike sa jugoslovenskog prostora, poput Ive Kušanića, Pjera Križanića, Zuke DŽumhura... Cenio sam svoje savremenike, Dušana Vukotića i Vlatka Gilića, koji su bili moji veliki uzori. Ali, obojica su bili toliko veliki, da su od mene tražili da budem svoj, da se ni na koga ne ugledam.

Kada je reč o animiranom filmu, vi ste u svetu postali prepoznatljivi po filmu Zastave. Šta je bila ideja tog filma?

Napravio sam satiričan film na bazi lažnog patriotizma, on pokazuje upotrebu zastave u svrhu vlasti, pokazuje kako se ljudi tretiraju kao ovce koje nose zastave, a ne znaju ni šta nose. Posle specijalne nagrade na festivalu u Oberhauzenu 1973. godine, taj film je obišao čitav svet.



Za svoj film Marksijanci u Oberhauzenu ste dobili prvu nagradu za crtani film 1984. godine. Šta je bila inspiracija za tu priču?

Hteo sam na satiričan način da kažem nešto o sledbenicima Karla Marksa i o tome kako su ga upotrebili. To je, očigledno, bilo razumljivo ne samo za poznavaoce marksizma već i za svakog sledbenika bilo koje ideologije.

Kakva je vaša politička ideologija?

Ja sam potekao iz pravoslavne porodice i išao sam redovno u pravoslavnu crkvu. A onda je došao trenutak da neću moći da budem član omladinske organizacije ako nastavim da idem u crkvu. Bilo je takvo vreme, da neko ko nije član omladinske organizacije ne može da ide dalje u gimnaziju. Imao sam 16 godina i da bih završio gimnaziju, morao sam da se odreknem odlazaka u crkvu. Što ne znači da sam raskinuo sa Bogom. Neko ko danas ima 16 godina teško može da razume o čemu pričam. Inače, nikada nisam bio član nijedne partije. Ni tri minuta.

Bili ste jedan od najpriznatijih jugoslovenskih autora, a kada je nestala ta zemlja, kako ste se osećali?

Bez obzira na to koliko sam ja bio Jugosloven, realnost je pokazala da zemlja kojoj sam pripadao više ne postoji. A biti Srbin je vrlo časno. Ispod mog imena, svuda se pojavljuju Beograd i Srbija. I to je svima jasno.

Imate teoriju, temeljenu na bogatom iskustvu, da se ubojite karikature i teški tekstovi ne objavljuju u prazničnim novinama. Zbog čega?

To nije moja teorija, već rezultat iskustva da praznici, gde god se slavili, treba da proteknu u nekoj vrsti opuštanja. Važnije je da se ljudi za praznik osećaju malo bolje nego inače. Početkom rata devedesetih, velika pesnikinja Desanka Maksimović je kazala: Dajte narodu malo boljih vesti! Narod ima dušu, i ako svakodnevno servirate loše vesti, to može da bude pogubno. Kažu da kod nas 300.000 ljudi ide na lečenje kod psihijatara, a trebalo bi da se leči još toliko, samo se ne prijavljuju. Možete videti u medijima i da smo prvaci sveta u uzimanju sedativa.

Šta je vaše najdragocenije iskustvo, saznanje, iz života u NJujorku poslednje dve decenije?

Imao sam sreće da sam mogao da radim. Smatram da svaki mlad, talentovan čovek, mora da provede bar godinu dana u nekoj prestonici, u nekom okruženju gde će moći da nauči najviše o poslu kojim želi da se bavi. Ujedno bi naučio jezik, i kada se vrati u Srbiju bio bi veoma koristan.

Zbog čega ste se vratili u Srbiju?

Moj smisao za crni humor određuje odgovor na vaše pitanje. Proverio sam svoju porodičnu grobnicu, video da se niko nije uselio, da ima mesta, pa sam rešio da dođem i sačekam svoj red. Ne volim klasičnu sahranu, ni krematorijum, ali ni klimakterijum. Ali, do tada nameravam još štošta da uradim. Da se predstavim onima koji me pamte, ali i onima koji će me tek upoznati.