LJudi za otpad

Šta vam prvo padne na pamet na pomen Irske, Baskije i Srbije? Većina bi, nažalost, navela nasilje, terorizam i etničke sukobe, čak i ako dolaze iz ovih država. Ovakvo stereotipno razmatranje poslužilo je kao izvrstan kontekst međunarodnoj izložbi Nevidljivo nasilje koja će od 9. maja do 30. juna u beogradskom Muzeju savremene umetnosti, Kući legata i institutu Servantes pokušati da multidisciplinarno tematizuje ona manje uočljiva, podmuklija iskazivanja moći o kojima baš zbog nevidljivosti i treba više govoriti. Jer, prema rečima Zorana Erića, kustosa Muzeja savremene umetnosti, upravo tu treba tražiti uzroke vidljivog nasilja:

Moje kolege Blanka de la Tore iz Baskije, Šejmus Kili iz Republike Irske i ja smo odabrali tri margine evropske pozicije iz kojih potičemo da bismo otvorili pitanja, kako bi rekao Žižek, sistemskog nasilja različitih politika kojima društvo vrši nasilje nad pojedincem. Ovaj problem se lokalno svuda ispoljava, a Irska, Baskija i Srbija su kao stereotipno percipirana područja veoma zahvalna za ovako široku temu, koja obuhvata čitav niz pojava koje bismo nazvali mikrofašizmima od mobinga, preko nasilja kroz jezik i advertajzing, do različitih sektaških animoziteta, predočava Erić za NIN.

Već je pripremanje ove izložbe dovelo do svojevrsne institucionalne obesnosti Šejmus Kili je kao direktor Modela, vodećeg irskog centra savremene umetnosti, dobio otkaz od konzervativnog upravnog odbora, zbog čega je i poduhvat uskraćen za 160.000 evra evropskog granta. Erić tvrdi da ova nedaća neće opteretiti izložbu, ali da je moguće kontekstualizovati je s njenim temama o kojima će se raspravljati na propratnoj konferenciji.

Tu je, pre svega, pitanje retradicionalizacije evropskih kultura, koja se kod nas ispoljila, na primer, čudnom proslavom Milanskog edikta, a u Irskoj Šejmusovim otkazom. Druga važna tema je birokratizacija u evropskim okvirima, gde se omogućuje segregacija i stvaranje građana drugog reda, ili, kako bi filozof Bertran Ožilvi rekao, ljudi za otpad. Tu je, naposletku, i tema eksploatacije prema radu i radnicima, koja dovodi do društvenog raslojavanja i hegemonizacije, širom Evrope, ali i u njenom centru. Kapital u takvim uslovima diktira gubitak svakog suvereniteta, pa Srbija, na primer, između ruskih, evropskih i arapskih sredstava zapravo i nema moć samostalnog odlučivanja, objašnjava naš sagovornik i dodaje da se nada da će izložba ukazati na nevidljive, ali svakako realne društvene uzroke nasilja, vidljivog ili nevidljivog. Treba otvoreno govoriti, van kulturnih oaza i institucija, ne samo kroz izložbe i akademske rasprave, već u čitavom javnom prostoru, zaključio je on.



Za irskog umetnika Deklana Klarka upravo je tretman prostora bio glavna inspiracija u stvaranju filma Grupni portret s eksplozivima. Asocijativno povezavši dve naizgled nespojive regije državu Čehoslovačku, koja je 1918. odvajanjem od Austrougarske stekla nezavisnost i grofoviju Južni Armah u Severnoj Irskoj, koja se za samostalnost dugo borila Klark je tematizovao kauzalne mehanizme istorije, njihove nasumičnosti i konkretne uticaje na ljudske živote.

Istražujem kako serije događaja i reakcija na te događaje s vremenom stvaraju nepredviđene, često i neželjene rezultate. Od toga da je čak 85 odsto austrougarske industrije bilo baš na teritoriji Čehoslovačke, preko njihova tri glavna izvozna proizvoda zetor traktora, oružja iz Brna i plastičnih eksploziva Semteks iz Pardubica do ogromnog uticaja koji su imali na razvoj ruralne Irske, a naročito Južnog Armaha, govori Klark za NIN.

Tako su traktori, primera radi, osetno unapredili irsku ekonomiju, ponajviše zasnovanu na poljoprivredi, oružje je promenilo društveno-politički pejzaž uoči građanskih nemira koji su s vremenom prerasli u nasilne sukobe poznate kao Nevolje (The Troubles), a čehoslovački eksploziv je te sukobe odveo u krvave vrhunce u toku osamdesetih godina prošlog veka. Film se bavi ovim dešavanjima osvetljujući susrete Klarkove porodice s pomenutim predmetima, pa se o njemu ne može govoriti kao o prvenstveno dokumentarističkom projektu, već pre kao o intimnom narativu o porodičnoj istoriji u kojoj se odražava sudbina čitavog naroda. Sudbina koja je, pri tom, mogla da izgleda drugačije da je splet istorijskih okolnosti krenuo drugim tokom.

Istorija je, s druge strane, za Istoriju pesnice, rad baskijske umetnice Icijar Bario, bila samo polazište, jer se, koristeći video instalaciju i skulpturu, izmestio između činjenica i fikcije:
Jedan od saradnika na ovom projektu je spisateljica Dija Feliks, koja preuzima ulogu pripovedača-arheologa koji je 2013. otkrio da je većina otisaka šaka po zidovima prastarih pećina zapravo ženska. NJen tekst uvodi mitologiju u rad, a studije istoričara i arhivara Linkolna Kušinga o ikoničkom, političkom i umetničkom potencijalu pesnice pružaju nefikcionalnu pozadinu, govorio Bario za NIN i dodaje da je višeslojni, svakodnevni znak poput pesnice odličan centralni motiv za međusobnu kontekstualizaciju nasilja, seksualnosti i društvenih prevrata pojmova o kojima se često sluša i čita, a koji neminovno uzrokuju šok i traumu kod ljudi. Baš ih zato, smatra Bario, i treba umetnički ogoliti i pokazati njihove strukturne mehanizme.

Iako o nevidljivom nasilju u Baskiji i Irskoj domaća publika ima štošta da nauči, kao, uostalom, i drugde u Evropi, neravnopravni odnosi moći u Srbiji, čini se, i dalje nisu dovoljno poznati, iako su svakako prisutni. Možda će ih ova izložba makar delom raskrinkati.