Poetska fantastika

Uvek čudno izgleda kada se nešto očekivano desi u neočekivano vreme. Upravo tako se može reći za izložbu dela trojice slikara iz davnih pedesetih godina prošlog veka - Igora Vasiljeva, Milana Popovića i Bogoljuba Jovanovića, priređenoj u galeriji Heksalab.
Danas je malo živih koji pamte kako je nastao gotovo zaboravljeni smer poetske fantastike u beogradskom slikarstvu. Mogli bismo se upitati, otkud volja da se pravi izložba na takvu temu sada, kad je u likovno vizuelnom stvaralaštvu recentan smer koji preferentno tematizuje sadržaje vezane za aktuelnu stvarnost. Izgleda kao da ova izložba nije pravljena sa namerom da se tumači sam fenomen slikarske fantastike, već iz želje da se ukaže upravo na relaciju umetničke imaginacije prema akutnoj realnosti.

Treba nam reč o tome da u vreme kada su se pojavili, Vasiljev, Popović i Jovanović nisu izgledali manje čudno nego danas. Volšebne vizije Vasiljeva, prožete tamnim, mortalnim štimungom, Popovićevi metafizički sujeverni prizori i Jovanovićev opsesivni tragizam sa akcentom sudbinske težine, sasvim su nesaglasni ne samo sa bastardima ideološki sankcionisanog socrealizma, već i sa promodernističkim estetskim disidentstvom prevratničke Decembarske grupe. Pomenuta trojica, kojima će se ubrzo približiti medijalci, delovali su toliko egzotično da su u beogradskoj kulturnoj sredini kratkog pamćenja nespretno prozivani kao nadrealci (ta je reč, u ono vreme, označavala maksimalnu distancu umetnosti i stvarnosti). Rečju, izložba u Heksalabu pokazuje da se slikarstvo smera poetske fantastike (ne poetične, već poetske), javlja uvek u nevreme, na razmeđi postojećeg kulturnog establišmenta potiskivanog nekim novim, subverzivnim stvaralačkim trendom. Fantastika je u tome treći faktor - ni ovamo, ni onamo...

Čini se da je baš to ono što je ovom izložbom pokazano: da su Vasiljev, Popović i Jovanović, koji sred date im stvarnosti kao da lebde negde, ni na nebu ni na zemlji, danas bliži duhom svetu koji živi sada i ovde, nego njihovi ispisnici istorijski fiksirani za svoje kalendarske mandate. Ima u tome i aluzije na ovo što (nam) se upravo događa na umetničkoj sceni. Probuđeno sećanje na Vasiljeva, Popovića i Jovanovića deluje kao nezlobivo upućena opomena, da smo upravo svedoci nailazeće kulturne tranzicije koju dočekujemo nespremni, gotovi da u umetničkom stvaralaštvu nesmotreno previdimo njen treći faktor...