Dobrica

Ocenu njegove bogate i nesumnjivo protivurečne ličnosti ostavljamo istoriji politike i književnosti u Srba, kao i prostoru gde se te dve oblasti u njegovom slučaju spajaju. Ja ga, srećom, znam sa njegove najbolje strane, tako da ne moram da se trudim po često licemernom principu: „O mrtvima samo dobro“. Miroslav Belović i ja bili smo oduševljeni kada je Dobrica u časopisu „Delo“ objavio prvo poglavlje svog romana „Deobe“, o taocima zatočenim u crkvi, koju će nacisti spaliti, gde će taoci izginuti u najvećim mukama. Mi smo izmislili ličnosti tog našeg Oradura sir Glan (identičan slučaj u Drugom svetskom ratu u Francuskoj), u stilu Čovek koji je bratu kravu otrovao ili Starac sa Karađorđevom zvezdom i pripisali Ćosićeve rečenice tim ličnostima, te su oni postali zaokružene dramske ličnosti. U režiji Mate Miloševića i Dragana Bajčetića od ovog Ćosićevog teksta napravljena je jedna od najznačajnijih predstava našeg pozorišta druge polovine 20. veka, koja je obišla svetske pozorišne centre od Pariza do Moskve. Dobrica je odlučio da i nama dramaturzima i rediteljima priušti punu slobodu da njegov jezgrovit pripovedački tekst pretvorimo u sceničan teatar. A on samo da dođe na premijeru, koja je odigrana 26. maja 1961, gotovo u dan pre 53 godine na Velikoj sceni JDP. Kako dolikuje ozbiljnom stvaraocu, pohvalio je rezultat ozbiljnim komentarom, bez uobičajene euforije autora u takvoj prilici. To nam je bilo više nego dovoljno.